мини|Развој пољопривредне производње Русије у $ 2015. од 1961. године Пољопривреда у Русији је важан део привреде Руске Федерације. Пољопривредни сектор је преживео озбиљан транзициони пад почетком 1990-их, јер се борио да се трансформише из командне економије у систем оријентисан на тржиште. Након распада Совјетског Савеза 1991. године, велике колективне и државне фарме – окосница совјетске пољопривреде – морале су да се суоче са изненадним губитком канала за маркетинг и снабдевање које је гарантовала држава и променљивим правним окружењем које је створило притисак за реорганизацију и реструктурирање. За мање од десет година залихе стоке су се смањиле за половину, смањивши потражњу за житарицама за животиње, а површина засађена житарицама опала је за 25%.
Употреба минералног ђубрива и других купљених инпута је нагло опала, што је довело до смањења приноса. Већина фарми више није могла да приушти куповину нове машинерије и друге капиталне инвестиције. Након скоро десетогодишњег периода пада, руска пољопривреда је доживјела постепено побољшање. Девалвација рубље 2014. и увођење санкција подстакли су домаћу производњу 2016. Русија је премашила нивое производње житарица у Совјетској Русији и те године постала највећи светски извозник пшенице. Последњих година Русија се поново појавила као велика пољопривредна сила, упркос томе што се такође суочава са разним изазовима.
Геополитичке анализе прилагођавања климатским променама предвиђају велике могућности за руску пољопривреду током остатка 21. века како се обрадивост Сибира повећава. Очекује се да ће управљање миграционим токовима, унутрашњим и међународним, бити централни аспект процеса.
Преглед статистике производње Поред мањих производња осталих пољопривредних производа, статистика производње у 2018. години обухвата следеће:Russian Federation production in 2018, by FAO Био је 3. највећи светски произвођач пшенице (72,1 милиона тона), други после Кине и Индије Био је највећи светски произвођач шећерне репе (42 милиона тона), која служи за производњу шећера и етанола Био је трећи највећи светски произвођач кромпира (22,3 милиона тона), други после Кине и Индије Био је највећи светски произвођач јечма (17 милиона тона) Био је 2. највећи светски произвођач семена сунцокрета (12,7 милиона тона), други после Украјине Био је 13. највећи светски произвођач кукуруза (11,4 милиона тона) Био је највећи светски произвођач овса (4,7 милиона тона) Био је 12. највећи светски произвођач парадајза (2,9 милиона тона) Био је 4. највећи светски произвођач купуса (2,5 милиона тона), други после Кине, Индије и Јужне Кореје Био је 2. највећи светски произвођач сувог грашка (2,3 милиона тона), други после Канаде Био је трећи највећи светски произвођач ражи (1,9 милиона тона), други после Немачке и Пољске Био је 10. највећи светски произвођач уљане репице (1,9 милиона тона) Био је 8. највећи светски произвођач јабуке (1,8 милиона тона) Био је 4. највећи светски произвођач краставца (1,6 милиона тона), други после Кине, Ирана и Турске Био је 9. највећи светски произвођач лука (1,6 милиона тона) Био је 4. највећи светски произвођач шаргарепе (1,4 милиона тона), други после Кине, Узбекистана и Сједињених Држава Био је трећи највећи светски произвођач бундеве (1,1 милион тона), други после Кине и Индије Био је 2. највећи светски произвођач хељде (931 хиљада тона), други после Кине Био је трећи највећи светски произвођач лана (557 хиљада тона), други после Казахстана и Канаде Био је 4. највећи светски произвођач сланутка (620 хиљада тона), други после Индије, Аустралије и Турске Био је највећи светски произвођач рибизле (398 хиљада тона) Био је 4. највећи светски произвођач трешње (268 хиљада тона) Био је 8. највећи светски произвођач сочива (194 хиљаде тона) Произведено 4 милиона тона соје Произведено 1,9 милиона тона лубенице Произведено 1 милион тона пиринча Произведено 627 хиљада тона грожђа
Клима Русија доживљава екстремне температуре зими и лети, а летње падавине су мале. Многи региони Русије имају шест месеци снежног покривача сваке године и на овим местима подземље често може бити трајно замрзнуто. Најплоднији региони су у јужним деловима земље између Казахстана и Украјине који се на руском називају чернозем („црна земља“). Нешто више од 7% укупне земље у земљи је обрадиво, од чега се 60% користи за обрадиве површине, а остатак за пашњаке.
Геополитичке анализе прилагођавања климатским променама предвиђају велике могућности за руску пољопривреду током остатка 21. века како се обрадивост Сибира повећава. Очекује се да ће управљање миграционим токовима, унутрашњим и међународним, бити централни аспект процеса.
Смањење обрадивих површина Промене које су почеле крајем 20. века у великој мери су утицале на пољопривреду. Пољопривредна производња је нагло смањена и дошло је до значајног смањења обрадивих површина у низу региона. мини|Фабрика пољопривредних машина (Московска област, јул 2019.) Пољопривредници су незадовољни лошим условима рада и живота. Број сеоских насеља се константно смањује због лоших услова. На пример, за 2 године (од 1. јануара 2017. до 1. јануара 2019.) изумрло је 721 село (од 18101 до 17380). Information for individual years: 2017; 2018; 2019. Since 1991, more than 20,000 villages have disappeared, exceeding the Wehrmacht invasion during the World War II. Бројним мерама владе последњих година приватни пољопривредници су у односу на деведесете године постали релевантан нови стуб руске пољопривреде. Обрадиво земљиште у РСФСР и Руској Федерацији : године 1940. године 1945. године 1950 1970 Acreage of agricultural crops in the Soviet republic, Autonomous republics, territories and regions (with distribution on economic areas); in all categories of households; thousand hectares (on page 56) Посевные площади сельскохозяйственных культур по союзным республикам, автономным республикам, краям и областям (с распределением по экономическим районам); во всех категориях хозяйств; тысяч гектаров 1990 1995 2000 Arable land (on page 490) 2005 2010 2015 Arable land (on page 726) Хиљаде км 2 920,76 670,61 889,52 1219,12 1177,1 1025,4 854,19 758,37 751,88 793,19
Власништво и структура газдинства мини| Комбајн у Ростовској области Након што је Совјетски Савез колективизовао свој пољопривредни сектор током Стаљинових година и до 1980-их, већина пољопривредног земљишта у Русији била је у државном власништву, а прелазак на тржишно оријентисану економију морао је да почне приватизацијом земљишта и пољопривредних добара.Privatisation began in the late 1980s and within a short time most Soviet food was being grown on about 5% of the land that had been freed up for private farming. Lerman and K. Brooks (1996). , . Руски програм приватизације пољопривреде може се пратити уназад до 1989–90, када је совјетско законодавство под Горбачовом дозвољавало, прво, стварање недржавних пословних предузећа у облику задруга и друго, легализовано приватно власништво над земљом од стране појединаца (Закон о земљишној реформи из новембра 1990). Док су кућне парцеле које су обрађивали запослени у колективним фармама и други сеоски становници играли кључну улогу у руској пољопривреди од 1930-их, закон који је омогућавао независне приватне фарме ван колективистичког оквира усвојен је тек у новембру 1990. године.
Након Закона о сељачким газдинствима, усвојеног децембра 1990. године, уследили су закони и уредбе које су дефинисале правно организационе форме великих пољопривредних предузећа, правне аспекте својине на земљишту и процедуре за оверу и остваривање права својине. Наиме, пољопривредно земљиште је денационализовано, а његово власништво (заједно са власништвом над другим пољопривредним добрима) законски је прешло са државе у власништво колхоза. Али у исто време влада је увела десетогодишњи мораторијум на куповину и продају земљишта у приватном власништву.
Ново правно окружење створило је очекивања међу западним научницима и руским заговорницима реформи да ће се породичне фарме појавити у великом броју и да ће велике колективне фарме бити реструктурисане. Али, како се испоставило, мало сељака је било заинтересовано за оснивање индивидуалних фарми, а пракса управљања и пословања у великим пољопривредним предузећима остала је углавном непромењена упркос формалној реорганизацији. Приписиван је недостатак ентузијазма за стварање приватних фарми на неадекватну руралну инфраструктуру, која није пружала услуге прераде и маркетинга за мале произвођаче, као и на страх да би породице које самостално штрајкују могле изгубити право на социјалне услуге које је традиционално пружало локално газдинство уместо општине.
Почевши од 1993. године, приватизоване колхозне и совхозне јединице постале су корпоративне фарме. Ова газдинства су законски реорганизована у обична акционарска друштва, друштва са ограниченом одговорношћу или пољопривредно-производне задруге и предата су, обично у целини, у заједничко власништво пољопривредника и пензионера. Ове фарме су наставиле да раде углавном као и под совјетским системом. Данас је израз „корпоративно газдинство“ свеобухватна фраза која описује различите организационе облике који су настали у процесу приватизације без расподеле физичких парцела земље појединцима.
У дијаметралној супротности са корпоративним фармама је сектор индивидуалних фарми, који се састоји од традиционалних домаћинстава и новоформираних сељачких газдинстава.
Реформа закона о земљишту из 2002. године, коју је спровела администрација председника Владимира Путина, захтевала је да власништво над некретнинама од сада следи власништво над припадајућом земљишном парцелом дато искључиво право куповине или закупа државног земљишта власнику приложеног објекта дао приватним власницима објеката на земљишним парцелама у власништву других приватних лица право прече куповине земљишта и забранио будућу приватизацију непокретности без истовремене приватизације припадајуће парцеле.
Руску пољопривреду данас карактеришу три главне врсте фарми. Два од ових типова газдинстава – корпоративна газдинства и парцеле – постојале су током целог совјетског периода (први су у основи наследници совјетских колективних (колхоза) и државних (совхозних) фарми). Трећа врста – сељачка газдинства – почела је да се поново појављује тек после 1990. године, током постсовјетске транзиције. Еволуција руске пољопривреде од 1990. године показује значајну промену ресурса и производње од раније доминантних корпоративних фарми у индивидуални пољопривредни сектор. Током 2006. године, кућне парцеле и сељачке фарме заједно контролисале су око 20% пољопривредног земљишта и 48% стоке,, 7 October 2010 у односу на 2% пољопривредног земљишта и 17% стоке 1990. године. Удео појединачног сектора у бруто пољопривредној производњи повећао се са 26% у 1990. години на 59% у 2005. години. Производећи 59% пољопривредне производње на 20% земљишта, индивидуална газдинства постижу много већу продуктивност од корпоративних фарми.
Удео пољопривредног земљишта, број стоке и бруто пољопривредна производња за фарме различитих типова (у процентима одговарајућих укупних) Statistical Yearbook of the Russian Federation 2007, Rosstat – Federal State Statistical Service, Moscow (2008), Chapter 14, p. 445 et seq. Download from http://www.gks.ru/ > Публикации > Электронные версии публикаций > Российский статистический ежегодник, 2007г. Индикатор Тип фарме 1990 1995 2000 2005 2013 Пољопривредно земљиште Корпоративне фарме 98 90 87 80 61 Домаћинске парцеле 2 5 6 10 26 Сељачке фарме 0 5 7 10 12 Стока Корпоративне фарме 83 70 60 52 Домаћинске парцеле 17 29 38 44 Сељачке фарме 0 1 2 4 Пољопривредна производња Корпоративне фарме 74 50 43 41 Домаћинске парцеле 26 48 54 53 Сељачке фарме 0 2 3 6