Аустроугарска офанзива на Црну Гору

Аустроугарска офанзива на Црну Гору у Првом свјетском рату, у јануару 1916. године, била је дио офанзиве централних сила на Србију , у којој је Аустро-Угарска поразила и окупирала Краљевину Црну Гору, савезника Краљевине Србије.

До јануара 1916. године, војска Краљевине Србије је поражена аустроугарском, немачком и бугарском инвазијом. Остаци српске војске су се повукли преко Црне Горе и Албаније, а од 12. децембра су евакуисани савезничким бродовима, прво у Италију, а касније на Крф.

Аустроугарска врховна команда, тада у Ћешину, одлучила је да искористи успјех у Србији како би избацила Црну Гору из рата. Црногорска војска, која се борила заједно са својим српским савезницима, сада се повукла на своју територију, али је и даље пружала отпор Централним силама. Штавише, аустријски врховни командант Франц Конрад фон Хецендорф желио је да заузме албанске луке Драч и Валону које су држали Италијани.

Два аустријска армијска корпуса за овај задатак формирана су у децембру 1915. Један на западу под командом Стјепана Саркотића, између Требиња и Котора, састављен од XIX армијског корпуса, појачаног трупама из Босне и Херцеговине и Далмације, требало је да нападне главнину црногорске војске, окупљену око Ловћена, уз подршку француске артиљерије, а други напад је планиран из Требиња према истоку. На истоку и сјеверу, VIII армијски корпус под командом Хермана Кевеша требало је да нападне црногорске трупе тамо.

Источни фронт VIII армијски корпус, који је прогонио црногорску војску у повлачењу, имао је два задатка. С једне стране, да успори црногорске трупе; за то су коришћене 62. и 53. пјешадијска дивизија. С друге стране, морао је да прође црногорско десно крило и да се приближи XIX корпусу код Подгорице.

Пјешадијска 62. и 53. дивизија ушле су у Црну Гору 5. јануара 1916. са сјевероистока и напредовале дуж реке Таре према Пљевљима и Бијелом Пољу, гдје су их Црногорци зауставили у Мојковачкој бици. У исто вријеме, аустроуграска 10. и 18. брдска бригада напредовале су из Новог Пазара и 10. јануара заузеле град Беране. Брдска 205. и 9. бригада напредовале су западно од Приштине и заузеле Пећ и Велику. Пјешадијска 57. дивизија напредовала је из Призрена.

Западни фронт мини|Црногорски војници одлазе на Ловћенски фронт Ловћен је био кључни одбрамбени положај црногорске војске, која га је као тврђаву бранила са отприлике двије трећине својих снага. Дана 8. августа 1914. године, црногорска Врховна команда започела је операције против аустроугарске поморске базе у Боки которској, најјужније базе аустроугарске Кригсмарине у Јадранском мору. Одмах преко границе од Ловћена, црногорска војска је поставила неколико артиљеријских батерија, а истог дана, црногорски топови су почели да пуцају на аустроугарска утврђења у Котору која је основао аустроугарски (хрватски) генерал Стјепан Саркотић. Тврђаве у Котару и оклопна крстарица СМС Кајзер Карл VI узвратили су ватру, уз помоћ извиђања морнаричких хидроавиона. Међутим, 13. септембра, аустроугарска појачања су стигла из Пуле, у виду три активна обалска бојна брода преддреднота, SMS Monarch, SMS Wien и SMS Budapest. Надјачали су Црногорце у наоружању, који су се ипак борили неколико недјеља, готово свакодневним артиљеријским двобојима.

Уласком Француске у рат, Французи су схватили да би заузимање Котора могло бити корисно за њихову морнарицу, па су искрцали артиљеријски одред од четири 15 цм и четири 12 цм морнаричких топова под командом капетана фрегата Грелијеа, код Бара, 18-19. септембра. Грелијеу је требало мјесец дана да помери своје топове у унутрашњост, али су његове батерије на крају постављене и позициониране у утврђењима на јужној страни Ловћена. 19. октобра француски топови су отворили ватру на аустроугарске положаје. Аустроугари су позвали појачање и 21. октобра адмирал Антон Хаус је послао модерни полудреднот бојни брод СМС Радецки. Са бочним залпом од четири топа калибра 30,5. цм топова и четири калибра 24 цм топовима, Радецки је преокренуо равнотежу битке у корист Аустроугара. Морнарички хидроавиони су били заузети фотографисањем и мапирањем тачних положаја, а у 16:27, 22. октобра, сви бојни бродови су отворили ватру на ове положаје. Радецки је направио неколико директних погодака на топове и утврђене положаје на планини, а 24. октобра један од француских 12 цм топ је потпуно онеспособљен. Дана 26. октобра, Радецки је отворио ватру прије изласка сунца, затекавши Французе и Црногорце неспремне, а током тешког бомбардовања уништен је низ батерија и утврђења, укључујући још један француски топ са 12 цм пиштољем.

До 10:00 часова, савезничка ватра са Ловћена је престала. Следећег дана, Радецки се премјестио ближе обали и даље бомбардовао савезничке положаје. Грелије је признао пораз и извукао своје преостале топове које је могао да спасе. Исто тако, Црногорци су напустили своја утврђења. До новембра, француска Врховна команда је одлучила да одустане од кампање за неутрализацију и заузимање Котора, а Радецки се вратио у Пулу 16. децембра., Osprey Publishing, Oxford, UK, 2012 мини|Црногорска тешка артиљерија брани положаје на Ловћену Дана 8. јануара 1916. године, нови напад на црногорске снаге на Ловћену почео је масовним артиљеријским бомбардовањем, након чега је услиједила офанзива аустроугарске војске на Црну Гору. Аустријски обалски бојни брод Будапест поново је коришћен као помоћ трупама против обновљене одбране Ловћена, са тако добрим ефектом да су аустроугарске трупе 10. јануара заузеле Ловћенски превој и сусједне висине, гдје су се раније налазили француски топови. Два тешка бомбардовања Ловћена одиграла су одлучујућу улогу у слому морала бранилаца планине, и до 11. јануара Ловћен је био у аустријским рукама., Osprey Publishing, Oxford, UK, 2012

У међувремену, двије независне бригаде под командом фелдмаршалајтнанта Брауна напредовале су ка Никшићу, покривајући лијеви бок и пријетећи да одсијеку Црногорце са сјевероистока. Браун је, међутим, наишао на жесток отпор и напредовао је само 10 км у правцу Никшића.

Дана 13. јануара 1916. године, претходница аустроугарске војске стигла је до црногорске пријестонице Цетиње.

Примирје Преговори о примирју почели су 13. јануара, након пада Цетиња. Када је обавијештен о условима, црногорски краљ Никола I је прво одбио да потпише примирје и отишао је у Албанију, а одатле је отпутовао у Италију 19. јануара. Одатле је издао наређење Јанку Вукотићу захтијевајући да војска настави борбу и на крају се повуче са Србима у Албанију и на острво Крф, али уместо тога, министри владе који су остали у Црној Гори издали су проглас црногорским оружаним снагама да предају сво оружје и потписали примирје, повлачећи Црну Гору из рата.

Првог марта је успостављена привремена војна влада под вођством Виктора Вебера Едлера фон Вебенауа, кога је 10. јула 1917. заменио Хајнрих Клам-Мартиниц, који је ову функцију обављао до краја рата.

Током наредних недеља, трупе 3. аустроугарске армије окупирале су остатак Црне Горе и извршиле инвазију на Албанију, заузевши Скадар и коначно Драч крајем фебруара. (Евакуација српске војске је завршена до 10. фебруара.)

Награде Генерал Стјепан Саркотић је проглашен угарским бароном и званично именован Стефан Барон Саркотић фон Ловћен. Генерал-мајор Игњац Тролман, командант XIX корпуса, добио је титулу барона 1917. године по угледу на фрајхерра Тролмана фон Ловценберга.

Генерал Кевес је одликован Сребрном медаљом за заслуге (Сигнум Лаудис) са ратном врпцом 12. јануара 1916. и унапређен у генералоберста 26. фебруара 1916. године.

Види још Аустроугарска окупација Црне Горе

Референце

Литература

Категорија:Црна Гора у 1916. Категорија:Аустроугарска у 1916. Категорија:Црна Гора у Првом свјетском рату Категорија:Црногорске битке Категорија:Аустријске битке Категорија:Странице са непрегледаним преводима

Аустроугарска офанзива на Црну Гору

Źródło i licencja