мини|249x249п|Медицинске консултације за труднице и мајке мале деце у Камеруну. Примарна здравствена заштита () представља приступ који обухвата цело друштво ради ефикасне организације и јачања националних здравствених система, с циљем приближавања услуга здравствене заштите и добробити заједницама.
Примарна здравствена заштита омогућава здравственим системима да подрже све потребе појединца у области здравља, од унапређења здравља и превенције болести до лечења, рехабилитације и палијативне неге. Реч је о основној здравственој заштити заснованој на научно утемељеним и друштвено прихватљивим методама и технологијама. Оваквим приступом здравствена заштита постаје доступна свим појединцима и породицама у заједници. Иницијативе у области примарне здравствене заштите омогућавају пуну партиципацију чланова заједнице у процесима имплементације и доношења одлука. Услуге се пружају по цени коју заједница и држава могу приуштити у свакој фази развоја, у духу самосталности и самоопредељења. Другим речима, примарна здравствена заштита представља приступ здрављу који превазилази традиционални здравствени систем, усредсређен на друштвене политике које подстичу здравствену једнакост.
Примарна здравствена заштита обухвата све факторе који утичу на здравље, као што су приступ здравственим услугама, животна средина и стил живота. Стога се примарна здравствена заштита и мере јавног здравља, посматране заједно, могу сматрати темељима универзалних здравствених система. Светска здравствена организација дефинише циљеве примарне здравствене заштите кроз три главне категорије: „оснаживање људи и заједница”, „вишесекторску политику и деловање” и „примарну здравствену заштиту и основне функције јавног здравља као језгро интегрисаних здравствених услуга”. На основу ових дефиниција, примарна здравствена заштита не делује само након што се код појединца дијагностикује болест или поремећај, већ активно доприноси њиховој превенцији кроз холистичко разумевање човека.
Овај идеални модел здравствене заштите усвојен је у Декларацији Међународне конференције о примарној здравственој заштити одржаној у Алма Ати (данашњи Алмати, Казахстан) 1978. године, познатој као „Алма-Атинска декларација”, која је постала кључни концепт циља Светске здравствене организације „Здравље за све”. Конференција у Алма Ати покренула је „покрет за примарну здравствену заштиту”, који је окупио стручњаке и институције, владе и организације цивилног друштва, истраживаче и локалне иницијативе посвећене борби против „политички, друштвено и економски неприхватљивих” неједнакости у здрављу у свим земљама. Међу бројним факторима који су инспирисали развој овог приступа, један од најзначајнијих примера су „лекари босих ногу” у Кини.
Циљеви и начела Крајњи циљ примарне здравствене заштите јесте обезбеђивање бољих здравствених услуга за све. Из тог разлога, Светска здравствена организација је идентификовала пет кључних елемената за постизање овог циља:
смањење искључености и друштвених неједнакости у здрављу (реформе ради универзалног обухвата); организовање здравствених услуга у складу са потребама и очекивањима становништва (реформе у пружању услуга); интегрисање здравља у све секторе (реформе јавних политика); подстицање сарадничких модела политичког дијалога (реформе лидерства); повећање учешћа заинтересованих страна.
Изнад ових елемената стоји низ основних начела утврђених Алма-Атинском декларацијом, која би требало формулисати у националним политикама ради успостављања и одржавања примарне здравствене заштите као дела свеобухватног здравственог система, у координацији са другим секторима:
Правична расподела здравствене заштите – према овом начелу, примарна здравствена заштита и друге услуге намењене решавању кључних здравствених проблема у заједници морају бити једнако доступне свим појединцима, без обзира на пол, године, етничку или социјалну припадност, боју коже, место становања (град/село) или друштвени статус. Партиципација заједнице – ради потпуног коришћења локалних, националних и других расположивих ресурса. Учествовање заједнице сматра се одрживим јер се заснива на локалним иницијативама и самосталности, за разлику од циљаних (вертикалних) приступа који зависе од међународне развојне помоћи. Развој људских ресурса у здравству – свеобухватна здравствена заштита заснива се на довољном броју и одговарајућој расподели обучених лекара, медицинских сестара, сродних здравствених професија и здравствених радника у заједници, који делују као тимови и имају подршку на локалном и упутном нивоу. Примена одговарајуће технологије – медицинска технологија треба да буде приступачна, економски изводљива и културолошки прихватљива за заједницу. Примери одговарајуће технологије укључују, на пример, фрижидере за складиштење вакцина. Мање одговарајући примери су, у многим срединама, телесни скенери или апарати за срце и плућа, који служе ограниченом броју пацијената у урбаним подручјима и нису доступни сиромашнима, али троше значајан део здравствених ресурса. Вишесекторски приступ – здравље се не може унапредити искључиво мерама унутар формалног здравственог сектора; други сектори су подједнако важни у унапређењу здравља и самосталности заједница. Међу њима су, најмање: пољопривреда (нпр. безбедност хране), образовање, комуникације (нпр. информисање о актуелним здравственим проблемима и начинима њихове превенције и контроле), становање, јавни радови (нпр. обезбеђивање безбедне воде и основне санитарне инфраструктуре), рурални развој, индустрија и организације заједнице (укључујући локалне самоуправе и добровољне организације).
Укратко, примарна здравствена заштита препознаје да здравствена заштита није краткорочна интервенција, већ континуиран процес унапређења живота људи и ублажавања социоекономских услова који доводе до лошег здравља. Њена начела повезују здравље, развој и заговарање политичких интервенција уместо пасивног прихватања економских околности.
Приступи мини|249x249п|Болнички брод USNS Милост (Т-АХ-19) у Манаду, Индонезија, током Пацифичког партнерства 2012. Приступ примарној здравственој заштити показао је значајне резултате у унапређењу здравља тамо где је примењен, чак и у условима неповољних економских и политичких околности. Алма-Атинска декларација поставила је циљеве примарне здравствене заштите, али је наишла на глобалне критике због своје недовољне конкретности, високе цене и наводне неостваривости. То је довело до развоја различитих приступа примарној здравственој заштити, укључујући и селективну примарну здравствену заштиту (енгл. Selective Primary Health Care), која је настала као покушај прилагођавања неједнакости у ресурсима и локалним здравственим приоритетима.
Селективна примарна здравствена заштита Након конференције у Алма Ати 1978. године, Фондација Рокфелер организовала је 1979. године конференцију у свом центру у Белађу, у Италији, како би се размотрила одређена питања. На тој конференцији представљена је идеја селективне примарне здравствене заштите (енгл. Selective Primary Health Care) као стратегије која би допунила свеобухватну примарну здравствену заштиту. Овај концепт заснован је на раду Џулије Волш (Julia Walsh) и Кенета С. Ворена (Kenneth S. Warren) под насловом „Selective Primary Health Care, an Interim Strategy for Disease Control in Developing Countries” („Селективна примарна здравствена заштита – привремена стратегија за контролу болести у земљама у развоју”).
Нови оквир заговарао је економски исплативији приступ примарној здравственој заштити, усмерен само на одређене области здравља и избор најделотворнијих терапијских мера у односу на трошкове и ефикасност. Један од најпознатијих примера селективне примарне здравствене заштите приступа је програм GOBI (енгл. Growth monitoring, Oral rehydration, Breastfeeding, Immunization – праћење раста, орална рехидратација, дојење и имунизација), који је био усмерен на борбу против најчешћих болести у земљама у развоју.
GOBI и GOBI-FFF GOBI је стратегија Уницефа, чије име представља акроним за четири јефтине, али високо ефикасне и знањем посредоване мере, које је као кључне за преполовљавање смртности деце увео Џејмс П. Грант у Уницефу 1983. године. Те мере су:
Праћење раста: праћење напредовања беба у расту током одређеног периода ради утврђивања потреба за бољом исхраном у најранијем добу; Орална рехидратациона терапија: борба против дехидратације изазване дијарејом; Дојење; Имунизација.
Касније су овој стратегији додате још три мере (иако је допуна исхране била део активности Уницефа још од његовог оснивања 1946. године), па је настала проширена верзија GOBI-FFF:
Планирање породице: размаци између рођења деце; Образовање жена; Додатна исхрана: на пример, унос или обогаћивање намирница гвожђем и фолном киселином ради спречавања дефицита код трудница.
Ове стратегије усмерене су на најозбиљније здравствене проблеме становништва у појединим земљама у развоју, где неколико болести узрокује висок ниво смртности одојчади и деце. Планирање здравствене заштите користи се како би се утврдило које болести захтевају највише пажње и које се интервенције могу најефикасније применити у оквиру примарне здравствене заштите, уз минималне трошкове. Циљеви и ефекти селективне примарне здравствене заштите су јасно одређени и мерљиви. Овај приступ настоји да спречи већину здравствених и нутритивних проблема пре него што се појаве.
Примарна здравствена заштита и старење становништва Узимајући у обзир глобалне демографске трендове, према којима се очекује да ће се број особа старијих од 60 година удвостручити до 2025. године, приступи примарној здравственој заштити узели су у обзир потребу држава да се суоче са последицама старења становништва.
Посебно се истиче да ће у будућности већина старијих људи живети у земљама у развоју, које су често најмање припремљене да се изборе са изазовима убрзаног старења друштва. Међу тим изазовима су повећан ризик од најмање једне хроничне незаразне болести, као што су дијабетес и остеопороза, као и стања попут губитка слуха.
Према подацима Светске здравствене организације, суочавање са овим растућим оптерећењем захтева мере унапређења здравља и превенције болести на нивоу заједнице, као и стратегије управљања болестима у оквиру система здравствене заштите.
Примарна здравствена заштита и ментално здравље У неким јурисдикцијама примарна здравствена заштита примењује се у планирању и управљању здравственим услугама ради раног откривања, дијагностиковања и лечења често присутних менталних поремећаја у локалним амбулантама, као и за организовање упућивања сложенијих случајева менталног здравља на адекватније нивое стручне помоћи. На Министарској конференцији одржаној у Алма Ати донета је одлука да се предузму мере за подршку менталном здрављу у оквиру примарне здравствене заштите. Међутим, овај аспект није званично документаован у Алма-Атинској декларацији. Такве разлике довеле су до недостатка адекватног финансирања, а иако је било пожељно да ментално здравље буде укључено у декларацију, измена би захтевала одржавање нове конференције.
Истраживања показују да појединци са тешким менталним поремећајима живе знатно краће него они без поремећаја, са скраћењем животног века у распону од десет до двадесет пет година. Посебно су кардиоваскуларне болести један од водећих узрока смрти код особа које већ болују од озбиљних менталних поремећаја. Опште здравствене услуге, као што је примарна здравствена заштита, представљају један од приступа интеграцији бољег приступа здравственим услугама који могу помоћи у лечењу већ постојећих менталних поремећаја, као и у превенцији других поремећаја који би могли настати истовремено са постојећим стањем.
Примарна здравствена заштита и слух