Безусловна позитивна пажња (енгл. unconditional positive regard), концепт који је првобитно развио Стенли Стендал 1954. године,Standal, Stanley. The need for positive regard: A contribution to client-centred theory. Unpublished PhD. thesis, University of Chicago. 1954. касније проширио и популаризовао хуманистички психолог Карл Роџерс 1956. године, представља основно прихватање и подршку особе без обзира на то шта та особа каже или ради, посебно у контексту терапије усмерене на клијента.. Роџерс је написао: За мене то изражава примарну тему мог целог професионалног живота, како је та тема разјашњена кроз искуство, интеракцију са другима и истраживање. Ова тема је коришћена и показала се ефикасном у многим различитим областима, све док се шири назив 'приступ усмерен на особу' не чини најдескриптивнијим. Централна хипотеза овог приступа може се укратко изнети. Она гласи да појединац у себи има огромне ресурсе за саморазумевање, за мењање свог самоконцепта, ставова и самоусмереног понашања — и да се ти ресурси могу искористити ако се пружи дефинитивна клима олакшавајућих психолошких ставова.Rogers, Carl R. "Client-centered Approach to Therapy", in I. L. Kutash and A. Wolf (eds.), Psychotherapist's Casebook: Theory and Technique in Practice. San Francisco: Jossey-Bass

Историја Концепт безусловне позитивне пажње развио је Карл Роџерс 1956. године, проширујући ранији (1954) рад Стенлија Стендала. Током тог времена, Роџерс је радио као клинички психолог са децом у клиници за ментално здравље у Рочестеру, Њујорк. Док је радио у клиници, Роџерс је дошао под утицај Џеси Тафт, социјалног радника која је веровала да је однос између терапеута и пацијента најутицајнији део третмана. То се допало Роџерсу и довело до развоја терапије усмерене на клијента. Терапија усмерена на клијента захтева четири карактеристике терапеута како би се промовисао највиши ниво раста. То укључује емпатију, безусловну позитивну пажњу, конгруенцију и став наспрам технике.

Роџерс је дефинисао безусловну позитивну пажњу појединачним објашњавањем кључних елемената термина. Објаснио је да безусловно значи: „Без услова прихватања... То је супротно од селективног евалуационог става.“ Написао је да позитивно значи: „Топло прихватање особе. Искрена брига за клијента.“ У односу на пажњу написао је да: „Сваки аспект искуства клијента сматрате делом тог клијента. То значи брига за клијента, али не на посесивни начин нити на начин који једноставно задовољава потребе терапеута. То значи брига за клијента као одвојену особу, са дозволом да има своја осећања, своја искуства.“ У Роџерсовој књизи, О постајању особе (енгл. On Becoming A Person),Rogers, Carl. On Becoming a Person, pages 283-84. Boston: Houghton Mifflin. 1961. Роџерс цитира Стенлија Стендала као извор теорије безусловне позитивне пажње.

Примена Роџерс је веровао да је безусловна позитивна пажња неопходна за здрав развој и покушао је да је успостави као терапеутску компоненту. Пружањем безусловне позитивне пажње, хуманистички терапеути настоје да помогну својим клијентима да прихвате и преузму одговорност за себе. Хуманистички психолози верују да показивањем клијенту безусловне позитивне пажње и прихватања, терапеут пружа најбоље могуће услове за лични раст клијента.

По дефиницији, у било ком помагајућем односу неопходно је имати очекивање промене. У саветодавном односу, то очекивање се представља као нада — оптимизам да ће се нешто добро и позитивно развити како би се постигла конструктивна промена у личности клијента. Дакле, безусловна позитивна пажња значи да терапеут има и показује опште прихватање клијента тако што одбацује своја лична мишљења и предрасуде. Главни фактор у безусловној позитивној пажњи је способност да се понашања изолују од особе која их показује.

Дејвид Г. Мајерс наводи следеће у свом уџбенику, Психологија: Осмо издање у модулима (енгл. Psychology: Eighth Edition in Modules): Људи такође негују наш раст тако што су прихватајући — нудећи нам оно што је Роџерс назвао безусловном позитивном пажњом. То је став милости, став који нас цени чак и када зна наше недостатке. Дубоко је олакшање одбацити наше претензије, признати наша најгора осећања и открити да смо и даље прихваћени. У добром браку, блиској породици или интимном пријатељству, слободни смо да будемо спонтани без страха од губитка туђег поштовања.

Безусловна позитивна пажња може бити олакшана ако се има на уму Роџерсово веровање да сви људи имају унутрашње ресурсе потребне за лични раст. Роџерс је теоретисао да људи имају урођену жељу за социјално конструктивним понашањем, и та жеља је увек присутна, било да је очигледна или не. Такође, веровао је да сваки појединац има потребу за самоопредељењем. Жеља за социјално конструктивним понашањем се повећава када се поштује потреба особе за самоопредељењем.

Роџерсова теорија је охрабрила друге психологе да обуставе осуђивање и да слушају клијенте са ставом да они у себи имају способност да се промене, без стварног мењања онога што јесу.

Ефекат на психологију Будући да је безусловна позитивна пажња део ширег терапеутског приступа, њен ефекат на психологију мора се посматрати кроз контекст хуманистичке психологије, која је шездесетих година прошлог века изнедрила широко распрострањене покрете људског потенцијала. Чинећи позитиван однос терапеут-клијент делом лечења, она је такође представљала корак даље од фројдовске традиције која је однос терапеут-клијент видела као средство за постизање циља.

Безусловна позитивна пажња као део хуманистичке терапије и даље је високо цењена од стране одређених терапеута, који верују да је она исцељујући фактор у овом типу терапије.

Примери Постоје стварни примери како терапеут може користити безусловну позитивну пажњу. У чланку Ц. Х. Петерсона, постоје два специфична примера дијалога између терапеута и клијента. У првом дијалогу између терапеута и клијента, апсолутно нема доказа о коришћењу безусловне позитивне пажње. То доводи до тога да клијент постаје затворен и нереагује на терапеута. Терапеут не делује на поштен начин, што доводи до мањег поверења код клијента: Терапеут: ...још један део овде, а то је, ако нису имали много школе, може бити добар аргумент, да, да су они — бољи проценитељи, знаш.

Клијент: Да...

Терапеут: Сада, не кажем да је то нужно тачно. Само кажем да је то стварност.

Клијент: Да.

Терапеут: А ти си у позицији да не можеш да се расправљаш са њима. Зашто те ти људи толико нервирају?

Клијент: Превише ствари им пролази...

Терапеут: Зашто би те то мучило?

Клијент: Јер мени никад ништа није прошло.

Терапеут: Они су фигуре оца, зар не?

Међутим, у другом дијалогу између клијента и терапеута, терапеут користи теорију безусловне позитивне пажње. Чини се да ово много боље функционише за клијента. Клијент је у стању да боље разуме терапеутске методе и има смислену терапијску сесију. Терапеут ради са поштовањем као главним аспектом, што води само до позитивних исхода. Више примера из стварног живота из Петерсоновог чланка даје идеју о томе колико успешна безусловна позитивна пажња може бити ако се користи прикладно и исправно. Клијент: ...икада се опоравити до те мере да могу постати самосталан и живети сам, мислио сам да сам осуђен на хоспитализацију до краја живота и видевши неке од људи у главној згради, неке од тих старих људи који су, којима је потребна велика пажња и све то, то је једина слика коју сам могао да видим своје будућности, само једна потпуна безнадност, да постоји било каква...

Терапеут: Мхм

Терапеут: (Прекида) Уопште ниси видео никакву наду, зар не?

Клијент: Ни најмање. Мислио сам да нико заиста не брине и ја сам нисам бринуо, и озбиљно сам — ах — размишљао о самоубиству; да је постојао било какав начин да све то потпуно окончам и не постанем терет или додатна брига, починио бих самоубиство, био сам толико ниско. Нисам желео да живим. У ствари, надао сам се да ћу — заспати ноћу и не пробудити се, јер сам, заиста, осећао да нема за шта да се живи. (Терапеут: Ух-хух [веома тихо]). Сада ја, заиста верујем да ми ова дрога коју ми дају много помаже, мислим, мислим да је то једна дрога која ми заиста чини добро. (Терапеут: Ух хм).

Терапеут: Али кажеш да си, да си током тог времена, осећао као да нико не брине, о томе шта (Клијент: Тако је) шта ти се десило.

Клијент: И, не само то, него сам себе толико мрзео да нисам заслуживао да ико брине о мени. Себе сам толико мрзео да не само да сам осећао да нико не брине, него нисам видео ни један разлог зашто би требало.

Истраживачке импликације Од свог појављивања 1956. године, безусловна позитивна пажња је добила мало пажње у психолошким истраживањима. Литер, Г. (1984) је спровео истраживање о контроверзи око безусловне позитивне пажње. Изјавио је да је безусловна позитивна пажња један од највише доведених у питање аспеката терапије усмерене на клијента. Пуртон, Ц. (1998) је испитао однос између духовности и безусловне позитивне пажње.

Критика Изнесене су критике у вези са укупним ефектом терапије. Рут Санфорд расправља о вредности безусловне позитивне пажње у односима, постављајући питање да ли је могуће показати безусловну позитивну пажњу свакодневној особи коју сретнете на улици или на оближњој пијаци. Према Санфорд, у дубљим и смисленијим односима могуће је показати безусловну позитивну пажњу другом појединцу. Санфорд тврди да безусловна позитивна пажња није концепт све или ништа, већ да се налази дуж континуума између краткорочних односа и дубљих дугорочних личних односа.Sanford, R. (1984). Unconditional positive regard: A misunderstood way of being.

Алберт Елис је критиковао безусловну позитивну пажњу наводећи да је такав став, у ствари, услован. „Чак је и Карл Роџерс, који је наводно наглашавао безусловну позитивну пажњу, заправо сматрао да се појединац може прихватити само када га неко други, као што је терапеут, прихвати или га безусловно воли; тако да је његов самоконцепт и даље зависан од неког важног елемента изван њега самог.“Ellis, Albert (1973). Humanistic Psychotherapy: The Rational-Emotive Approach. New York.: McGraw-Hill Book Company. p. 65. Иако је Елис снажно подржавао безусловну позитивну пажњу клијената, веровао је да они могу, и требало би, боље да прихвате себе и усвоје безусловну позитивну пажњу према себи без обзира да ли то чини њихов терапеут или било ко други.

Види још Безусловна љубав

Референце

Литература

Категорија:Хуманистичка психологија Категорија:Психотерапија