Митраљез () или Топ на метке (), рано француско брзометно вишецевно ватрено оружје, коришћено у француско-пруском рату (1870-1871). Иако није дало очекиване резултате, оставило је своје име свим модерним митраљезима у Француској и Србији.

Позадина Почетком друге половине 19. века, са појавом сједињеног метка и пушака острагуша и репетирки, настала је потреба за ватреним оружјем повећане брзине гађања, па се ускоро појавило више брзометних оруђа са већим бројем цеви:

Монтињијев митраљез (1851) Риплијев топ (1861), Гетлингов топ (1862), употребљен у америчком грађанском рату (1861-1865), Митраљез (), употребљен у француско-пруском рату (1870-1871), Габеров митраљез (1870), са 4 цеви, Бејлијев топ (1876), Гарднеров топ (1879).

Историја Подстакнути успехом Гетлинговог топа, други проналазачи су наставили да развијају оружје способно за континуирану паљбу. Два приступа су се појавила. Први, амерички, који је најбоље представио сам Гатлинг, фокусирао се на развој оружја које је користило једну или више цеви које нису пуцале истовремено, постижући високу брзину паљбе узастопним пуцањем цеви у непрекидном току метака. Други приступ, популаран у Европи, покушао је да усаврши ранији систем плотунске ватре који је већ коришћен код старих рибалди, где су цеви биле груписане у равни, паралелно или у низовима, и пуцале су истовремено и брзо се пуниле.

Монтињијев митраљез

Једно од најефикаснијих оружја плотунске ватре развијених у Европи изумео је 1850-их белгијски капетан по имену Фафшам, око 10 година пре него што је Гатлинг представио свој дизајн. Фафшамово оружје било је слично ранијим батеријским топовима и заправо је била надоградња оргуљашког топа, али је било много ефикасније.

Фафшам је предао свој груби прототип и цртеже белгијском инжењеру по имену Жозеф Монтињи, који их је користио за развој оружја које је познато као Фафшам-Монтињијев Митраљез (дословно, „испаљивач картеча“). Састојао се од 37 пушчаних цеви, касније смањених на 25, постављених унутар цевастог кућишта које је подсећало на топ постављен на лафету пољског топа. Главна разлика између овог топа и различитих модела америчких механичких митраљеза је у методама пуњења и опаљивања. Уместо убацивања појединачних метака у ротирајући механизам затварача из левка или магацина, ово оружје је користило магацин у облику металне плоче са отворима за метке. Затварач у облику масивног блока садржао је 37 ударних игли, а померан је у целини уназад помоћу дугачке полуге, откривајући барутне коморе пушчаних цеви.

Добро обучена посада са залихом унапред напуњених плоча могла је да одржи брзину од 150–250 хитаца у минути испаљујући цеви рафално, једну по једну, а могла је чак и да пређе 400 метака у минути испаљујући све цеви одједном (10–12 плотуна у минути). Главни недостатак била је тежина: више од 900 кг без муниције.

Рефјеов митраљез Монтињи је конструисао и продао неке од својих топова Белгијанцима,који су их користили за одбрану утврђења. Године 1867, Монтињи је успео да заинтересује француског цара Наполеона III за своје ново оружје и убедио га је да је то решење за стицање тактичке предности на бојном пољу. Године 1869, под условима велике тајности, производња топова је почела у арсеналу у Медону под руководством Монтињија и команданта Вершера де Рефјеа, заповедника у Медону. На крају је за француску војску направљено 156 Митраљеза (варијанте са 25 цеви, калибра 13 мм). Само официрима и људима који су били задужени за руковање оружјем било је дозвољено да га виде или рукују њиме. Топови су премештени из арсенала у складиште под церадама, уз пратњу наоружаних стражара. Мистерија која је окруживала оружје довела је до фантастичних прича у француској штампи о новом оружју и ономе што је оно могло да уради;редовно су се појављивали извештаји који су наговештавали да је оружје способно да уради готово све што војска жели и да ће помоћи у лаком поразу Пруса.

Велики део ове рекламе имао је за циљ да застраши Прусе, који су извојевали изненађујућу победу над Аустријанцима 1866. године и представљали велику претњу Француској. Део пруског успеха био је последица увођења нове Драјзеове пушке иглењаче, што је учинио спредњаче застарелим и довео до нове трке у наоружању у Европи. Французи су покушали да наоружају своје снаге пушком Шаспо као један од одговора на пруски напредак у наоружању, али нису могли довољно брзо да обнове своју војску да би се припремили за нарастајуће проблеме. Митраљез је пружио могуће решење за пруску надмоћ у наоружању, што је можда неговало у француској врховној команди „неоправдани осећај супериорности“. Пруси ће ускоро доказати да ово ново оружје није било толико одлучујуће колико су француски генерали веровали.

Конструкција мини|Шематски приказ Рефеовог митраљеза са 25 цеви. Рефјеов вишецевни митраљез састојао се од цеви, бронзаног сандука и затварача са заменљивим оквиром (магацином).

Цеви и сандук Митраљез је имао 25 изолучених цеви (калибра 13 мм), четвртастог профила са спољне стране, залемљених заједно у четвртасти блок од 5 вертикалних редова по 5 цеви. Појединачне цеви биле су од ливеног челика, спољашње дебљине 22 мм и дужине 94,5 цм. Блок цеви био је убачен у бронзани сандук (кућиште) облика и величине (у то време) стандардне топовске цеви (ширине 18, а дужине 141,8 цм).

Затварач са магацином Иза цеви налазио се затварач, који се масивним уздужним завртњем са курблом на задњем крају померао дуж уздужне осе сандука. У предњи крај затварача убацивао се заменљиви магацин (облика избушене металне плоче са дршком на врху, ширине око 7 цм) са онолико барутних комора колико је било цеви, који се пунио веома дугачким мецима са централним паљењем, тако да је врх сваког метка улазио у одговарајућу цев. Иза оквира, у телу затварача било је онолико ударних игала са опругама колико је било барутних комора. Између ударних игала и барутних комора у оквиру налазила се вертикална плоча окидача, повезана зупчаником или навојем са мањом курблом са десне стране сандука, чије је окретање померало плочу окидача удесно. Тако је окретање задње курбле супротно од казаљке на сату повлачило затварач уназад, што је омогућавало убацивање оквира са мецима. Окретање задње курбле у смеру казаљке на сату гурало је затварач унапред, што би уједно напињало опруге ударних игала, које би се чврсто ослониле на затворену окидачку плочу. Окретање бочне курбле постепено је отварало окидачку плочу, што је ослобађало ударне игле да активирају каписле метака у оквиру. Брзина пуцања директно је зависила од брзине окретања курбле - брже окретање је брже уклањало метални застор пред ударним иглама.

Ватрена моћ Магацин у облику металне плоче са 25 отвора која је држала 25 метака је убациван у лежиште на предњој страни затварача, који је потиснут напред окретањем задње курбле и меци су улазили у коморе цеви. Након пуцања, блок затварача се отварао, плоча пуна празних чаура се уклањала, убацивала се нова плоча, блок се затварао и оружје је поново било спремно за паљбу. Добро обучена посада са залихом унапред напуњених плоча могла је да испали 3-5 магацина (75-125 метака) у минути.

Маса Главни недостатак митраљеза била је његова тежина: цеви су тежиле око 520 фунти, а сандук око 110 фунти - укупно 630 фунти или око 315 килограма. Лафет је тежио око 640 фунти, а његови точкови око 280 фунти - укупно око 920 фунти или 460 килограма. Цео топ, без додатне муниције, тежио је око 775 килограма. Упркос томе, био је знатно лакши од најлакшег пољског топа калибра 4 фунте, који је тежио око 1.200 килограма.

Употреба Почетком августа 1870, пред почетак ратних операција у француско-пруском рату, француска Рајнска армија имала је 788 топова и 144 вишецевна митраљеза. Французи су користили два типа вишецевног митраљеза: са 25 и 37 цеви. Употребљавани су у саставу артиљерије и нису дали значајније резултате.

Наоружани Митраљезом и пушкама Шаспо, Французи су кренули у рат са Пруском 1870. године са великим надама, али се Митраљез показао као велико разочарање. Вео тајне који је окруживао ново оружје био је толико тежак да су обука и критичка дискусија о томе како би се могло користити били практично немогући. Оружје је функционисало довољно добро, а Пруси су поштовали његову моћ, али тактичко руковање оружјем било је потпуно неосновано. Французи су их третирали као облик артиљерије, распоређујући линију топова на отвореном простору како би обезбедили заштиту пешадије. Пошто је максимални домет Митраљеза био око 1.800 јарди, а максимални домет пруске артиљерије око 2.500 јарди, резултат је био предвидљив. Чим би Французи употребили своје оружје, Пруси су узвратили сопственом артиљеријом ван домета Митраљеза и разнели их у парампарчад. Добар пример овога може се видети у бици код Вајсенбурга у августу 1870. године, када су Французи довели батерију митраљеза и поставили их на незаштићено брдо. Пруска артиљерија ју је одмах приметила и циљала брдо. Пруске гранате су разнеле један од француских вагона са муницијом и смртно раниле команданта, након чега је батерија повучена.

Касније тог месеца, у бици код Гравлота, француски командант је поставио своје митраљезе у пешадијску ватрену линију, заштићену групом дрвећа. Под овим условима, француски топови су били много ефикаснији, а Пруси су претрпели велике губитке. Митраљезе су такође биле добро коришћене код Монтињија и у бици код Марс ла Тура, али у сваком случају Французи нису успели да анализирају резултате битака и да искористе искуства у погледу ефикасности новог оружја. Све је постало безначајно када је низ пруских победа кулминирао поразом француске војске код Седана 1. септембра, окончавајући рат после само пет недеља.

Француски неуспех да искористе потенцијал Митраљеза био је један од фактора који су довели до овог пораза. Током кратког рата, Французи су наставили да користе Митраљез као артиљерију, смештајући га поред пољских оруђа. Инсистирање на коришћењу Митраљеза на овај начин скоро је убило саму идеју о митраљезу као ефикасном оружју; неуспех топа у борби убедио је Французе да такво оружје нема користи на бојном пољу. Међутим, Французи су сами себе изневерили тиме што нису ускладили дизајн са практичном тактиком; њихова тактичка злоупотреба осуђивала је њихово ново оружје на пропаст.

Значај Упркос предностима које је Митраљез пружао на бојном пољу, његов лош углед у рукама Француза довео је до тога да га је Француска напустила. Ово је Митраљези донело сумњиву част да буде најкратковекије брзометно оружје које је икада усвојила једна велика сила. Све што је допринело развоју брзометног оружја јесте назив Митраљез, који су Французи усвојили за касније аутоматско оружје.

Британски представници су посматрали Француско-пруски рат, али нису били импресионирани Митраљезом. Британски директор артиљерије је у децембру 1871. написао да су „[Митраљезе], по мом мишљењу, релативно слабо оружје, а њихова сфера корисности у рату је веома ограничена“. Према речима војног историчара Тревора Дипија, неуспех Митраљезе су многи посматрачи погрешно протумачили, а то погрешно тумачење је одложило усвајање митраљеза у војскама Француске и Британије, што је био „суров хендикеп на почетку Првог светског рата“.

Немци, који су били жртве Митраљеза, развили су свој рани митраљез. Фелд топ је био оружје типа Митраљеза које је имало 24 цеви постављене у паралелним редовима и покретало се курблом, испаљујући око 300 хитаца у минуту. Међутим, имало је тенденцију да се заглави и прегреје и генерално није било механички поуздано. Немци нису били задовољни учинком Фелд топа у борби, што је допринело општем потцењивању митраљеза, нешто што је опстало у немачкој војсци годинама након 1870. Ипак, превазишли су ову почетну процену и много брже него њихови будући противници препознали потенцијал Максимовог аутоматског митраљеза.

Референце

Литература

Спољне везе

Reffy Mitrailleuse 1867 Montigny Mitrailleuse 1863 Shooting a Reffye Mitrailleuse (Reproduction) Weapons of France - French Machine Guns 1865 to Present

Категорија:Рани митраљези Категорија:Француско-пруски рат