thumb|Света љубав против профане љубави (1602–1603) Ђованија Баљонеа.
Зависност од љубави је предложени концепт поремећаја који укључује љубавне односе окарактерисане озбиљном невољом и проблематичном потрагом за страшћу упркос негативним последицама. Академици се тренутно не слажу око прецизне дефиниције зависности од љубави или када је потребно лечити је. Зависност од љубави се може разликовати од страствене љубави (ране фазе романтичне љубави), која може бити интензивна, али и даље просоцијална и позитивна када је узвраћена. Истраживања о биологији романтичне љубави указују да страствена љубав подсећа на бихевиоралну зависност, али је еволуирала у сврху формирања везе у пару.
Медицинско истраживање из 2010. године закључило је да тадашњи медицински докази нису имали дефиниције или критеријуме за класификовање зависности од љубави као поремећаја. Штавише, аутори наводе да постоји ризик од неразумевања и „прекомерне медикализације” људи који је доживљавају. Зависност од љубави никада није била поменута у Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (DSM), збирци менталних поремећаја и дијагностичких критеријума коју објављује Америчко удружење психијатара. Књига је преведена на шпански као Es Amor O Es Adicción.
Дефиниција Дефинисање поремећаја зависности који се врти око љубавне страсти је тешко јер страствена љубав (такође названа заљубљеност) обично има карактеристике које подсећају на зависност. Заљубљени људи доживљавају истакнутост, чезну за вољеном особом, а заљубљена фаза подсећа на „доживљавање еуфорије”. Једна од главних разлика између љубави и зависности од дрога јесте та што зависнички аспекти страствене љубави обично бледе у вези, док се стање зависности од дрога временом погоршава.
Тим биоетичара, укључујући Брајана Ерпа и Џулијана Савулескуа, направио је разлику између два погледа на то како се однос између љубави и зависности може концептуализовати:
Према уском погледу, љубав се може сматрати зависношћу када је резултат абнормалних можданих процеса. Ово је слично новом гледишту на зависност од дрога, према којем мождани процеси одговорни за зависност не постоје у мозгу особа које нису зависне. Дроге које изазивају зависност вештачки „кооптирају” неуротрансмитерске системе да би произвеле сигнале награде који су много јачи него што би се могли постићи природним наградама или нормалним функционисањем. Постоје и докази да одређени случајеви, као што су компулзивно преједање и патолошко коцкање, могу изазвати реакције сличне дрогама код неких подложних особа. Према уском погледу на зависност од љубави, „само екстремни, радикални мождани процеси, понашања везивања или манифестације љубави” могу указивати на зависност, и то би могло бити ретко стање. Према широком погледу, свака љубав се може сматрати зависношћу. У овом случају, зависност може бити „спектар мотивације” за било коју врсту награде, попут апетита који се може развити путем условљавања наградом, што је еволуирани механизам. Ово укључује дроге, али и храну, на пример, с обзиром на то да људски апетит за храном понекад може бити у супротности са стварним нутритивним потребама. На овај начин, можда су сви „зависни” од хране, секса итд., иако не до тачке невоље или потребе за лечењем. Према широком погледу на зависност од љубави, „волети некога је дословно бити зависан од њега”. Хелен Фишер, Артур Арон и колеге су предложили да је романтична љубав „природна” зависност, еволуирала за формирање везе у пару, која је „позитивна зависност” (тј. није штетна) када је узвраћена, а „негативна зависност” када је неузвраћена или неприкладна.
У свом предлогу из 2010. године, Рејно и сарадници су дефинисали зависност као „фазу у којој жеља постаје компулзивна потреба, када патња замењује задовољство, када се истрајава у вези упркос сазнању о негативним последицама (укључујући понижење и стид)”. Други наводе да „појединци зависни од љубави имају тенденцију да доживљавају негативна расположења и афекте када су одвојени од својих партнера и имају снажну потребу и жудњу да виде свог партнера као начин суочавања са стресним ситуацијама”.
Неки аутори убрајају одбачене љубавнике у зависнике од љубави, а концепт лимеренције (тј. свепрожимајуће заљубљене љубави, обично према недостижној особи) такође је упоређен са зависношћу или врстом зависности од љубави.
Историја Савремена историја концепта зависника од љубави – занемарујући претходнике као што је изрека Роберта Бертона да је „љубав када се претера чисто лудило”Robert Burton, The Anatomy of Melancholy (New York 1951) p. 769 – сеже у ране деценије 20. века. Шандор Радо је 1928. године први популаризовао термин „зависник од љубави” – „особа чије потребе за више љубави, више помоћи, више подршке расту једнако брзо као што фрустрирани људи око ње покушавају да попуне оно што је, у ствари, ужасна и незадовољива унутрашња празнина”.Maggie Scarf, Unfinished Business: Pressure Points in the Lives of Women (Ballantine Books, 1995) Chapter 12. Чак је и Серен Кјеркегор у Дела љубави (1847) рекао: „Спонтана [романтична] љубав чини човека слободним, а у следећем тренутку зависним... спонтана љубав може постати несрећна, може доћи до тачке очаја”.Quoted in Susan Peabody, Addiction to Love
Године 1945, психоаналитичар Ото Фенихел дефинисао је „зависнике од љубави” као „особе код којих наклоност или потврда коју добијају од спољних објеката играју исту улогу као храна код зависника од хране. Иако нису у стању да узврате љубав, апсолутно им је потребан објекат од кога се осећају вољено, али само као инструмент за обезбеђивање кондензованог оралног задовољства”. Фенихел наводи да такве особе такође чине висок проценат оних које он дефинише као хиперсексуалне. Фенихелов приказ случаја описао је удату жену која је била страствено заљубљена у другог мушкарца, кога није могла да напусти упркос озбиљном унутрашњем сукобу. Фенихел тумачи аферу као испуњавање „нарцистичке потребе” код жене, што је одбијало анксиозност и депресију.
Међутим, концепт је дошао у жижу јавности тек 1970-их и 1980-их. Стентон Пил је отворио врата својом књигом из 1975. године Љубав и зависност; али (како је касније објаснио), иако је то дело било замишљено као „друштвени коментар о томе како наше друштво дефинише и обликује интимне односе... сва та друштвена димензија је уклоњена, а пажња према зависности од љубави је усмерена ка томе да се она сматра индивидуалном, лечивом психопатологијом”.Quoted in Bruce E. Levine, Commonsense Rebellion (2003) p. 242 Године 1976, програм од 12 корака Анонимни зависници од секса и љубави (SLAA) почео је да одржава недељне састанке засноване на Анонимним алкохоличарима. Објавили су свој основни текст, Анонимни зависници од секса и љубави, 1986. године, у којем се расправља о карактеристикама и опоравку од зависности од љубави и зависности од секса. Крајем 2012. године, чланство SLAA порасло је на процењених 16.000 чланова у 43 земље. Године 1985, књига Жене које воле превише Робин Норвуд популаризовала је концепт зависности од љубави за жене. Године 2004. креиран је програм само за зависнике од љубави — Анонимни зависници од љубави. Од тада, варијације на динамику зависности од љубави постале су додатно популаризоване 1990-их и 2000-их од стране више аутора. Рејно и сарадници у свом прегледу из 2010. наводе да већина људи који посећују састанке SLAA можда су тамо заправо због сексуалне зависности (за мушкарце) или зависности од односа (за жене), а не због зависности од љубави.
Неуронаука thumb|Кључне везе у мезокортиколимбички пут. Искуство романтичне љубави повезано је са мезолимбичким путем награђивања, кључним путем у систему за награђивање мозга. Овај пут повезује вентралну тегменталну област (VTA) и стриатум, а првенствено га модулише неуротрансмитер допамин. Регије мозга повезане са системом награђивања укључују VTA, стриатум (који се састоји од каудатног језгра и nucleus accumbens-а) и префронтални кортекс, између осталих. Ове регије су централне за мотивацију, понашање усмерено ка циљу и зависност.
Неурални механизми и понашања повезани са романтичном љубављу деле сличности са онима код зависности од дрога. Допамин, централни неуротрансмитер у систему награђивања, снажно је укључен у оба искуства. Студије које су користиле fMRI показале су да гледање лица вољене особе активира подручја мозга богата допамином, као што су вентрална тегментална област (VTA) и каудатно језгро, слично реакцији мозга на кокаин или опиоиде. Ова активација је повезана са интензивном жудњом, еуфоријом и фокусираном пажњом карактеристичним за рану фазу романтичне љубави. Основне компоненте зависности укључују толеранцију, апстиненцијалну кризу и жудњу. У романтичној љубави, оне се могу манифестовати као потреба за све више времена са партнером (толеранција), доживљавање невоље и протеста при раздвајању (апстиненцијална криза) и опсесивна жеља за особом (жудња). Хелен Фишер и њене колеге су предложиле да је романтична љубав „природна зависност” која је еволуирала да би промовисала парење и везивање у пару. Из ове перспективе, мождани кругови за привлачност и везивање кооптирају исте путеве који су „отети” у зависности од супстанци. Иако оба укључују снажан нагон за награђујућим стимулусом, романтична љубав је типично конструктивна, друштвено прихватљива сила, док је зависност од дрога често деструктивна. Међутим, када је љубав неузвраћена или изгубљена, понашања налик зависности могу постати неадаптивна, што доводи до ухођења, депресије или чак самоубиства.
Опиоидни систем мозга игра кључну улогу у пријатним и награђујућим осећањима повезаним са друштвеном везом, укључујући удобност и сигурност дугорочног везивања. Ендогени опиоиди, као што су ендорфини, ослобађају се током активности социјалног везивања попут физичког додира и пружања неге. Ови опиоиди делују на му-опиоидне рецепторе у мозгу, производећи осећај задовољства и смањујући бол и невољу. Сматра се да овај механизам лежи у основи преласка из интензивне, страствене фазе романтичне љубави у мирније, стабилније везивање карактеристично за дугорочне везе.
Културни примери У делу Шпијун у кући љубави, за јунакињу Сабину се каже да је своје „љубавне тескобе видела као сличне онима код зависника од дроге, алкохоличара, коцкара. Исти неодољиви импулс, напетост, компулзија, а затим депресија након попуштања импулсу”.Anaïs Nin, A Spy in the House of Love (Penguin 1986) p. 36 Као резултат тога, касније је описана као да се „осећа као ’зависница од љубави’ поробљена опсесивно-компулзивним обрасцима понашања”.Anne T. Salvatore, Anaïs Nin's Narratives (2001) p. 67 П. Г. Вудхаус у Непоновљиви Џивс представља „лика по имену Бинго који отприлике на свакој трећој страници упознаје нову дивну жену која ће му спасити живот и боља је од било које жене коју је икада раније срео, а онда се то, наравно, изјалови... нови налет живота, али не траје”.Neville Symington, Narcissism: A New Theory (2004) p. 56 Августин Хипонски – „у Картагину тада дођох, где је котао несветих љубави певао свуда око мојих ушију”Quoted in T. S. Eliot, The Complete Plays and Poems (London 1985) p. 79 – тумачен је као неко ко је „у основи, оно што би се могло назвати ’зависником од љубави’”, са узнемирујућом тенденцијом да „улаже целог себе у везе и да ’заборави себе’ у интензитету своје наклоности”.Judith C. Stark, Feminist Interpretations of Augustine (2007) p. 246
Види још Биологија романтичне љубави – Биолошке основе романтичне љубави Сломљено срце – Интензивна емоционална бол или патња Кодепенденција – Концепт у вези са односима Компулзивни поремећај сексуалног понашања – Поремећај контроле импулса Модел болести зависности – Модел који третира зависност као болест Лимеренција – Стање ума које проистиче из романтичне привлачности Љубавна болест – Неформални назив за осећања повезана са заљубљивањем Опсесивна љубав – Стање у којем једна особа осећа опсесивну жељу за другом Страствена и сапутничка љубав – Концепти у социјалној психологији Зависност од порнографије – Опсесивно-компулзивна употреба порнографије