мини|Улична храна у Њујорку мини|Улична храна у кинеској четврти, Јангон, Мјанмар Улична храна је храна коју продаје улични продавац или трговац на улици или на другом јавном месту, као што су пијаца, вашар или парк. Често се продаје са преносивог штанда за храну, колица за храну или камиона са храном и намењена је за непосредну конзумацију. Нека улична храна је регионална, али се многа проширила ван својих региона порекла. Већина уличне хране класификује се и као храна за прсте и брза храна и генерално је јефтинија од оброка у ресторанима. Врсте уличне хране варирају између региона и култура у различитим земљама широм света. Према студији Организације за храну и пољопривреду Уједињених нација из 2007. године, 2,5 милијарди људи свакодневно једе уличну храну. Док неке културе сматрају непристојним ходати улицом док једете, већина потрошача са средњим и високим приходима ослања се на брз приступ и приступачност уличне хране за свакодневну исхрану и могућности за посао, посебно у земљама у развоју. мини| Видео снимак продавца који прави чуро у Колумбији Данас су владе и друге организације све више забринуте и због социоекономског значаја уличне хране и због повезаних ризика. Ови ризици укључују безбедност хране, проблеме са санитацијом, незаконито коришћење јавних или приватних површина, друштвене проблеме и саобраћајне гужве.
Историја десно|мини|Улични продавац сатаја на Јави, Холандске Источне Индије, , користећи пикулан или носећи корпе помоћу штапа мини|Присуство продаваца уличне хране у Њујорку током већег дела његове историје, као што су ови , заслужни су за допринос брзом расту града.
Европа У древној Грчкој, ситна пржена риба служила је као улична храна; међутим, грчки филозоф Теофраст је сматрао обичај једења уличне хране недоличним. Докази о великом броју уличних продавца хране откривени су током ископавања Помпеје. У древном Риму, уличну храну су углавном јели сиромашни градски становници, чије станице нису имале пећи или огњишта. Супа од леблебијаGrant, Mark (2002). Roman Cookery: Ancient Recipes for Modern Kitchens. Serif Books. са хлебом и каше од житарица. били су уобичајени оброци.
Један путујући Флорентинац из касног XIV века записао је да су у Каиру људи доносили простирке од нешећене коже, на којима су седели и јели своја јела од јагњећих кебаба, пиринча и пржених колача, купљених код уличних продаваца.. У ренесансној Турској, на многим раскрсницама продавали су се „мирисни залогаји топлог меса“, укључујући пилетину и јагњетину печену на ражњу.Ibid. 1502. године, Отоманска Турска постала је прва земља која је законом регулисала и стандардизовала продају уличне хране.Yerasimos, Marianna (2004). 500 Years of Ottoman Cuisine. Boyut Publishing.
У XIX веку, продавци уличне хране у Трансилванији продавали су ђумбирске орашчиће, павлаку помешану са кукурузом, као и сланину и друго месо пржено на керамичким посудама са ужареним угљем унутра.Bădescu, Ilie (2003). Enciclopedia Sociologiei. Editura Economică. Помфрит, који се састоји од пржених трачица кромпира, највероватније је настао као улична храна у Паризу 1840-их.. У Викторијанском Лондону, улична храна укључивала је трипе (џигерицу), супу од грашка, грашак у путеру, пужеве, козице и желатинозне јегуље.Mayhew, Henry (1861). London Labour and the London Poor. Griffin, Bohn, and Company.
Америка На тржиштима Астека продавци су нудили пића као што је атолли („каша од кукурузног теста“), готово 50 врста тамала (са састојцима који су варирали од пурана, зеца, гофера, жабе и рибе до воћа, јаја и кукурузних цветова),Coe, Sophie D. & Coe, Michael D. (1994). The True History of Chocolate. Thames & Hudson. као и инсекте и чорбе.Perez, Louis (2012). Food, Health, and Culture in Latin America. ABC-CLIO. Шпанска колонизација донела је у Перу европске намирнице попут пшенице, шећерне трске и стоке, али је већина обичних људи и даље јела традиционалну исхрану. Увезене намирнице биле су присутне само на маргинама исхране, на пример у облику печених говеђих срца које су продавали улични продавци.. Неки улични продавци из Лиме XIX века, као што су Ерасмо, продавац „негро Санго“ и На Агардите, памте се и данас.
Током америчког колонијалног периода, улични продавци су продавали остриге, печени кукуруз, воће и слаткише по ниским ценама, доступним свим друштвеним слојевима.. Остриге су посебно биле јефтина и популарна улична храна, све до око 1910. године, када су прекомерни улов и загађење довели до пораста цена. Продавци у Њујорку су се суочавали са строгим ограничењима — након што су им скраћени радни сати, 1707. године улична продаја хране је у потпуности забрањена.. Многе жене афричког порекла у XVIII и XIX веку зарађивале су продајом хране на улици — од воћа, колача и орашчића у Савани, до кафе, кекса, пралина и других слаткиша у Њу Орлеансу.. Cracker Jack је започео као један од многих штандова уличне хране на Колумбијској изложби..
Азија мини|Улица покривена продавцима уличне хране на Тајланду alt=Street food in Jaipur|мини Продаја уличне хране у Кини траје хиљадама година и постала је нераздвојни део кинеске гастрономске културе током династије Танг.. У древној Кини, улична храна је углавном служила сиромашнима, али су и богати становници слали слуге да је купују и доносе кући. И данас улична храна има значајну улогу у кинеској кухињи, а регионални специјалитети су постали магнет за туристе из земље и света.Wu, David Y.H. (2001). The Globalization of Chinese Food. University of Hawai‘i Press. Због кинеске дијаспоре, ова традиција је утицала на бројне кухиње широм Азије, па чак и увела концепт уличне хране у многе земље.
Култура уличне хране у јужној Азији развила се крајем XIX века, када су радници „кулији“ из Кине пренели своје гастрономске навике.Yen, Douglas (2010). Migration and Foodways in Southeast Asia. Routledge.
Рамен, чији су претходници стигли у Јапан од кинеских имиграната крајем XIX или почетком XX века, прво је био улична храна за кинеске раднике и студенте у Јокохами.. Временом је рамен постао „национално јело“ Јапана, са бројним регионалним варијацијама.
У Тајланду, уличну храну су у почетку продавали етнички Кинези, а домородачко становништво ју је прихватило тек 1960-их година, када је урбани раст подстакао развој ове културе.Leong-Salobir, Cecilia (2011). Food Culture in Colonial Asia: A Taste of Empire. Routledge. До 1970-их, улична храна је готово потиснула кућно кување. Због тога су многа тајландска улична јела кинеског порекла или под снажним утицајем кинеске кухиње. Око 76% градског становништва Тајланда редовно посећује уличне продавце.Thai Department of Statistics (2018). Urban Food Habits in Thailand. Развој туризма додатно је подстакао њихову популарност: 103.000 уличних продаваца у земљи остварило је приход од 270 милијарди бата у 2017. години.Bangkok Post (2017). Street Food Industry Generates 270 Billion Baht. Министар Сувит Маесинси предвиђа да ће сектор уличне хране у Тајланду расти 6–7% годишње након 2020. године. Истраживања показују да је степен контаминације хране код уличних продаваца истоветан оном у ресторанима.Thai Food Safety Journal (2019). Процењује се да 2% (око 160.000) продаваца снабдева храном осам милиона становника Бангкока. алт=An African man sells produce out of a wheelbarrow containing mangos, oranges, watermelons, and the like.|мини|Продавац воћа на Занзибару Артхашастра помиње продавце хране у древној Индији. Једна одредба наводи да „они који тргују куваним пиринчем, алкохолом и месом“ треба да живе у јужном делу града, док друга прописује да надзорници складишта могу давати вишкове мекиња и брашна онима који „спремају кувани пиринач и пиринчане колаче“.Kautilya (trans. R. Shamasastry) (1915). The Arthashastra. Mysore Printing Press.
У Делхију се прича да су краљеви посећивали продавце кебаба на улици — неки од тих штандова постоје и данас. Током британског колонијалног периода, настала је „фузиона“ улична храна, прилагођена британском укусу.Banerji, Chitrita (1997). Feeding the Gods: Memories of Food and Culture in Bengal. Penguin India.
У Индонезији, посебно на Јави, покретни продавци хране и пића имају древну традицију — приказани су на рељефима храмова из IX века, а помињу се и у натписима из XIV века. Током холандског колонијалног периода XIX века, развијени су многи данашњи познати специјалитети, као што су сатај и давeт (цендол). Савремена жива улична гастрономија Индонезије резултат је урбанизације у последњим деценијама, посебно у Џакарти, Бандунгу и Сурабаји.UNESCO Jakarta (2015). Street Food and Urban Culture in Indonesia.
Сингапур има велики број „hawker“ центара који су еволуирали из традиционалних уличних трговина и 16. децембра 2020. године увршћени су на UNESCO листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.UNESCO (2020). Hawker Culture in Singapore. Intangible Cultural Heritage List.
Око света десно|мини|Продаја уличне хране на Џакарти, Индонезија мини|Порилаинен, a Фински бургерсендвич Продаја уличне хране постоји широм света и знатно се разликује између региона и култура.Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO). Street Foods. 2019.
Издавач Dorling Kindersley описује уличну храну Вијетнама као „свежу и лакшу од већине кухиња у региону“, која „у великој мери користи биље, љуте папричице и лимету“, док је улична храна Тајланда „љута“ и „интензивна због пасте од шкампи и рибљег соса“.Dorling Kindersley (2008). World Food: Vietnam & Thailand. DK Publishing. Тајландска улична храна нуди широк избор спремних јела, ужина, воћа и пића. Главни град Бангкок често се помиње као једно од најбољих места на свету за уличну храну.CNN Travel (2017). World’s Best Cities for Street Food.National Geographic (2018). Bangkok: The Street Food Capital of the World. Међу најпопуларнијим јелима у Бангкоку су пад тај (пржени резанци од пиринча), салата од зелене папаје, кисело-љута супа том јум, тајландска кари јела и лепљиви пиринач с мангом. мини|Донер кебаб, турско јело популарно у Немачкој Индонежанска улична храна представља разнолик спој локалних, кинеских и холандских утицаја.Tan, V. (2015). Indonesian Street Food Journeys. Marshall Cavendish. Она је често интензивног укуса и веома љута. Велики део уличне хране у Индонезији је пржен, као што су поховани залогаји, пржени пиринач (наси горенг) и похована пилетина (ајам горенг). Популарна јела су и баксо (супа с месним ћуфтама), сатај (пилетина на ражњу) и гадо-гадо (салата од поврћа са сосом од кикирикија).
Индиска улична храна је подједнако разноврсна као и сама индијска кухиња. Најпознатија јела укључују вада пав, мисал пав, чоле бхатуре, парате, бел пури, сев пури, гол гапу (познату и као пани пури у Карнатаки и Махараштри или пучка у Западном Бенгалу), алу тики, кебабе, тандури пилетину, самосе, качори, идли, похе, пав бхаджи, пулaв, пакоре, ласси, кулфи и фалуду.Kumar, Pushpesh (2016). A Historical Companion to Indian Street Food. Penguin India. У хиндијским областима, улична храна се популарно назива нуккадвала („храна с ћошка“). У јужној Индији, честе су ужине попут мирчи баџија, пунугула и моккајоне (кукуруз печен на угљу), као и доручци попут идлија, досе и бонде. Популарна азијска фузиона јела која се продају на улици укључују гоби манчуријан, момо и омлете. Док неки продавци поједностављују рецепте ради лакше продаје, бројни ресторани су своју инспирацију пронашли управо у индијској уличној храни.
Фалафел је једно од најпознатијих јела Блиског истока. Продавци га нуде на улицама Палестине, Египта и Сирије. У Египту је веома популаран и фул – споро кувано јело од боба (фава пасуља).Helou, Anissa (2013). Levant: Recipes and Memories from the Middle East. HarperCollins. десно|мини|267x267п|Улична храна у Хајдерабаду, Индија У Данској, киосци са кобасицама омогућавају пролазницима да купе вруће кобасице и хот догове.
У Турској, пилећи шаварма се често послужује у облику дурум ролнице, уз бели сос (тум) и свеже поврће.Özdemir, B. (2011). Street Food Culture in Turkey. Istanbul Culinary Institute.
У Јамајци, традиционално јело је јерк пилетина.