Девојка коју сам волео (енгл. The Way We Were) је амерички романтични драмски филм из 1973. године у режији Сиднија Полака, са Барбаром Страјсенд и Робертом Редфордом у главним улогама. Сценарио је написао Артур Лоренц, према сопственом роману из 1972. године, инспирисаном његовим студентским данима на Универзитету Корнел и искуствима са Комитетом за неамеричке активности Представничког дома Сједињених Америчких Држава.
Филм је доживео велики комерцијални успех и био номинован за више награда, освојивши два Оскара, за најбољу оригиналну драмску музику и најбољу оригиналну песму The Way We Were. Амерички филмски институт сврстао га је на шесто место своје листе 100 година... 100 страсти, која обухвата највеће љубавне приче у историји америчке кинематографије. „Девојка коју сам волео” сматра се једним од најзначајнијих романтичних филмова свих времена.
Саундтрак филма постао је златна плоча и достигао место међу првих двадесет на листи Billboard 200, док је насловна песма постала златни сингл, заузевши прво место на листи Billboard Hot 100 и продавши се у више од два милиона примерака. Часопис Billboard је песму The Way We Were прогласио најпопуларнијим поп хитом 1974. године. Године 1998. песма је уврштена у Залу славних Гремија, а 2004. заузела је осмо место на листи Америчког филмског института 100 година... 100 песама, која представља најпознатије мелодије америчке кинематографије. Такође је уврштена на листу Песме века, коју су заједнички објавили Америчко удружење дискографских кућа и Национална задужбина за уметност.
Радња Кејти Мороски и Хабел Гардинер су двоје студената који воде потпуно различите животе 1937. године. Кејти је убеђена марксисткиња јеврејског порекла и изражени пацифиста, док је Хабел безбрижан припадник англосаксонског протестантског слоја друштва, без јасно изражених политичких ставова. Када се њихови путеви укрсте, Кејти се диви Хабеловој лепоти и таленту за писање, док је он фасциниран њеном упорношћу и снажним уверењима. Његови снобовски пријатељи исмевају Кејтине политичке ставове и идеализам. Њих двоје плешу заједно на матурској вечери, али се потом раздвајају.
Годинама касније, пред сам крај Другог светског рата, сусрећу се поново у Њујорку: Кејти ради више послова одједном, а Хабел се управо вратио из активне војне службе у морнарици на Пацифику. Иако различити, заљубљују се. Након смрти председника Френклина Рузвелта, Кејти се згражава када Хабелови пријатељи праве непристојне шале, а он не реагује. Разочарана његовом равнодушношћу и политичком неангажованошћу, она га отворено критикује. Хабел, исцрпљен њеном директношћу и идеализмом, раскида везу, али се касније помире.
Хабел добија понуду да адаптира свој роман у сценарио за филм, што Кејти дочекује са сумњом, плашећи се да ће његов таленат бити потрошен у Холивуду. Упркос њеним резервама, пар се сели у Малибу, где им уговор са филмском кућом омогућава лагодан живот. Приликом распакивања сазнајемо да су се венчали. Како расте холивудска црна листа и јача макартизам, Кејтина политичка активност поново долази до изражаја, чиме доводи у питање Хабелов углед и каријеру.
Кејти и група истомишљеника јавно се супротстављају влади због ограничења права на приватност и слободе говора. Њено ангажовање све више оптерећује брак, а Хабел се осећа удаљено због њене непрестане борбености. Иако је Кејти трудна, Хабел започиње аферу са бившом колегиницом са факултета. Кејти схвата да Хабел није човек којег је идеализовала и да ће увек изабрати лакши пут. Хабел, емотивно исцрпљен, не може да одговори њеним очекивањима. Након рођења ћерке, којој Кејти даје име Рејчел, њих двоје се разводе.
Годинама касније, Кејти и Хабел се случајно сусрећу испред хотела „Плаза” у Њујорку, док Кејти учествује на антинуклеарном протесту „Забраните бомбу”. Такси прекида њихов разговор, али се на крају опраштају нежно и сетно, прихватајући да је њихова љубав припадала прошлости.
Улоге
Барбара Страјсенд — Кејти Мороски Роберт Редфорд — Хабел Гардинер Бредфорд Дилман — Џеј-Џеј Лојс Чајлс — Керол Ен Патрик О’Нил — Џорџ Бисингер Вивека Линдфорс — Паула Рајснер Алин Ен Меклери — Реја Едвардс Мари Хамилтон — Брукс Карпентер Херб Еделман — Бил Версо Дајана Јуинг — Вики Бисингер Сали Киркланд — Пони Данбар Џорџ Гејнс — капетан Ел Мароко Џејмс Вудс — Френки Меквеј Сузан Блејкли — Џудиен
Продукција Године 1937, док је студирао на Универзитету Корнел, Артур Лоренц је преко једне студенткиње први пут дошао у контакт са политичким активизмом. Та студенткиња, чланица Младог комунистичког савеза и отворена противница Франсиска Франка и његовог покушаја да преузме власт у Шпанији током Шпанског грађанског рата, послужила је као инспирација за лик Кејти Мороски. Бурна студенткиња организовала је протесте и штрајк за мир, а успомена на њену страственост остала је дубоко урезана у Лоренцовом сећању дуго након што су изгубили контакт.
Лоренц је одлучио да напише причу о сличној личности, али у почетку није знао како да развије радњу. Подсетио се професора креативног писања Роберта Е. Шорта, који је у њему препознао слух за дијалог и подстакао га да пише драме. Првобитно је замислио сукоб између главне јунакиње и њеног професора, али је закључио да њена страст мора бити политика, а не писање. Тако је настао лик мушкарца који има таленат за писање, али му недостаје мотивација да га искористи као животни позив.
Због сопственог порекла, Лоренц је желео да његова јунакиња буде Јеврејка, која дели његов осећај за правду. Такође је сматрао да је време да један холивудски филм добије јеврејску главну хероину. Како је Барбара Страјсенд била најпознатија јеврејска звезда тог доба, улогу Кејти Мороски написао је управо за њу. Лоренц је Страјсенд познавао од раније, јер ју је ангажовао у свом бродвејском мјузиклу I Can Get It for You Wholesale из 1962. године. Лик Хабела Гардинера, првобитно замишљеног као споредног, заснивао је на неколико стварних личности: име је позајмљено од телевизијског продуцента Хабела Робинсона, који је Лоренца ангажовао за једну епизоду серије ABC Stage 67, док су изглед и карактер делимично преузети од писца Питера Фиртела и једног познаника кога је називао „Тони Плаве Очи”.
Лоренц је написао детаљан нацрт за продуцента Реја Старка, који је текст прочитао током лета из Њујорка у Лос Анђелес и одмах по доласку позвао Лоренца да одобри пројекат. Лоренц је предложио Сиднија Полака за режисера, јер га је импресионирао филм Коње убијају, зар не?. Страјсенд је подржала избор пошто је Полак био ученик познатог глумачког педагога Сендфорда Мајснера. Старак је био резервисан, али је прихватио јер му је Полак обећао да ће улогу Хабела прихватити Роберт Редфорд, што је била пресудна ствар, пошто је Лоренц првобитно замислио Рајана О’Нила у тој улози. Како је О’Нилова веза са Страјсенд била при крају, продуцент је желео да избегне евентуалне тензије.
Лоренц је касније изразио жаљење што је препоручио Полака. Режисер је инсистирао да улога Хабела буде равноправна Кејтиној и из нејасних разлога држао је Лоренца подаље од Редфорда током снимања. Завршну верзију сценарија Лоренц и Полак су писали у Старковој кући у Сан Валију, у Ајдаху, али је Лоренц био разочаран када је схватио да је већина његовог текста измењена. На крају је пројекат напустио. Укупно је једанаест сценариста, међу њима Далтон Трамбо, Алвин Сарџент, Педи Чајевски и Херб Гарднер, допринело финалној верзији сценарија, што је резултирало збрканом радњом коју ни Страјсенд ни Редфорд нису одобравали. Лоренц је позван да се врати и прихватио је тек након што му је понуђен велики хонорар.
Пошто је почетак снимања више пута одлаган због преправки сценарија, Универзитет Корнел је изгубљен као локација за снимање; уместо тога, филм је сниман на Универзитету Јунион у граду Шенектеди у држави Њујорк. Додатне локације укључивале су село Болстон Спа на северу државе Њујорк, Сентрал парк, плаже у Малибуу и Железничку станицу Уније у Лос Анђелесу, у сцени коју је Лоренц сматрао сувишном, али није успео да је уклони.
Када је видео прву монтажу филма, Лоренц је био ужаснут. Иако је признао да има неколико добрих сцена, сматрао је да филм изгледа неуједначено, слабо снимљено и без јасне структуре. По његовом мишљењу, главни глумци су често „глумили себе”, а Страјсенд је користила наглашени сценски акценат који је умањивао реалистичност. Полак је признао да филм није добар, преузео пуну одговорност и извинио се, након чега је провео дане у монтажи покушавајући да га побољша. Лоренц је сматрао да је резултат био бољи, али далеко од онога што је могло бити постигнуто.
Деценију након премијере, Редфорд је поново ступио у контакт са Лоренцом, са којим је изравнао односе, и предложио да заједно раде на новом пројекту, наставку „Девојке коју сам волео”. Радња је требало да прати сусрет Хабела и његове ћерке, која је, попут Кејти, постала политички радикал, не знајући да су у сродству. Обојица су се сложили да Полак не треба да буде укључен. Лоренц је послао готов сценарио, али од Редфорда је добио само кратку захвалницу и више никада није чуо ништа.
Године 1982, Полак је поново предложио наставак, али разговори нису довели до реализације. Убрзо потом, 1996. године, Страјсенд је пронашла Лоренцов сценарио и изразила жељу да га продуцира, режира и глуми у њему заједно са Редфордом, под условом да Реј Старак не буде део пројекта. Лоренц је прихватио да препише сценарио након што је Старак пристао да прода права, али ни овај покушај није успео. Наредне године, Старак је питао Лоренца да ли жели да адаптира оригинални филм у сценски мјузикл са Кети Ли Гифорд у главној улози. Лоренц је одбио, и од тада су сви планови о наставку или адаптацији остали нереализовани.
Музика Музичку партитуру за филм Девојка коју сам волео компоновао је Марвин Хамлиш. Саундтрак албум објављен је у јануару 1974. године и доживео је велики успех. У време оригиналног издања достигао је 20. место на листи Billboard 200. Компанија Sony поново га је издала на ЦД-у 19. октобра 1993. године.
На албуму се налази извођење песме The Way We Were у интерпретацији Барбаре Страјсенд, која је по изласку филма постала велики комерцијални хит и њен први сингл број један у Сједињеним Америчким Државама. Песма је ушла на листу Billboard Hot 100 у новембру 1973. године и на њој се задржала 23 недеље, продавши се у више од милион примерака. Три недеље у фебруару 1974. заузимала је прво место, али не узастопно. На листи Adult Contemporary била је њен други велики хит, након песме People из претходне деценије. The Way We Were била је и насловна песма Страјсендиног истоименог албума, који је такође достигао прво место на топ-листама.
Пријем Филм Девојка коју сам волео доживео је изузетан комерцијални успех у Северној Америци, остваривши зараду од 49.919.870 долара. Био је пети филм по заради у 1973. години, са процењених 10 милиона долара прихода од биоскопских изнајмљивања у Сједињеним Америчким Државама и укупном зарадом од 22.457.000 долара током свог биоскопског приказивања.
Критички осврт Филм Девојка коју сам волео уврштен је међу десет најбољих филмова 1973. године по избору Националног одбора за филмске рецензије.
Роџер Иберт из листа Chicago Sun-Times дао је филму три од четири звездице и описао га као „у основи само љубавну причу, недовољно снажну да понесе терет радикалне политике и горко-сентименталног краја”. Иберт је додао: „Филму је лако опростити многе недостатке захваљујући Страјсенд. Она је фантастична, најинтелигентнија и најбржа жена на филму данас, која своје ликове проживљава са жестоком енергијом, али и дирљивом рањивошћу. Лик Редфорда, можда као реакција на неизбежно доминантну Страјсенд, делује пасивно и без оштрих ивица. Његова сврха је да представља особу у чији живот она улази и излази, неблагодарна улога, али Редфорд се сналази добро.” Он је такође приметио: „Филм их, без јасног разлога, изненада и неубедљиво приказује како престају да се воле, и растају се без икаквог закључка, нарочито у погледу радње.”