Девојка за збогом (енгл. The Goodbye Girl) је америчка романтична драмедија из 1977. године коју је режирао Херберт Рос, по сценарију Нила Сајмона. У главним улогама су Ричард Драјфус, Марша Мејсон, Квин Камингс и Пол Бенедикт. Филм, који је продуцирао Реј Старк, прати необични тројац ликова, глумца у успону који изнајмљује стан на Менхетну од пријатеља, затим садашњу станарку, бившу девојку тог пријатеља, коју је управо напустио), и њену сналажљиву младу ћерку.

Ричард Драјфус освојио је Оскара за најбољег глумца 1977. године за тумачење улоге Елиота Гарфилда, постајући тада најмлађи глумац (са 30 година) који је икада освојио ову награду. Марша Мејсон и Квин Камингс такође су биле номиноване за Оскара.

Филм је ушао у историју као прва романтична комедија која је остварила зараду од 100 милиона долара на биоскопским благајнама.

Радња Паула Мекфеден, плесачица и разведена жена, живи са својом десетогодишњом ћерком Луси у стану на Менхетну заједно са својим ожењеним дечком, Тонијем ДеФорестом. Када се једног дана врати из куповине, Паула затиче празан стан, Тони ју је напустио и отпутовао у Италију због филмске улоге. Не знајући ништа о томе, Паула открива да је Тони пре одласка изнајмио њихов стан другом човеку, Елиоту Гарфилду, необичном али добронамерном глумцу из Чикага, који се појављује усред ноћи очекујући да се усели. Паула, која је захтевна, цинична и уплашена, отворено му ставља до знања да јој се не допада, али ипак невољно пристаје да га пусти да остане.

Док се Паула бори да се врати у форму и обнови каријеру плесачице, Елиот добија главну улогу у оф-оф-бродвејској представи Ричард III. Међутим, редитељ Марк жели да га прикаже као карикатуру, пренаглашено хомосексуалног Ричарда III. Не вољно, Елиот пристаје на ту интерпретацију, иако зна да би му то могло уништити каријеру. Критика сурово оспорава представу, посебно нападајући Елиотову глуму. Након објављених рецензија, Елиот се напија, а представа се убрзо затвара, на његово олакшање.

Иако се често свађају и иако Паула не показује захвалност за његову помоћ, између ње и Елиота се постепено рађа љубав, и они започињу везу. Луси у почетку гледа на њихову везу са резервом, плашећи се да ће се поновити исто што и са Тонијем. Елиот, међутим, убеђује Паулу да није као њени претходни партнери, а касније преузима иницијативу и покупи Луси из школе, водећи је у вожњу кочијом. Током те вожње, Луси признаје да га је заволела, а Елиот јој узвраћа искрено говорећи да му је стало и до ње и до Пауле, и да никада не би урадио ништа чиме би их повредио.

Елиот потом добија ангажман у импровизационом позоришту, где га запажа познати филмски редитељ и нуди му филмску улогу у Вашингтону. Снимање ће трајати четири недеље, што Паулу плаши, уверена је да ће је, као и сви мушкарци пре њега, напустити. Неколико дана касније, Елиот јој телефонира из говорнице преко улице и позива је да му се придружи током снимања. Паула одбија, али осећа олакшање јер схвата да му је заиста стало. Пре него што спусти слушалицу, Елиот је моли да му поново навуче жице на омиљеној гитари, а она тада схвата да је то доказ да је заиста воли, и да ће се вратити.

Глумачка постава

Ричард Драјфус — Елиот Гарфилд Марша Мејсон — Паула Мекфеден Квин Камингс — Луси Мекфеден Пол Бенедикт — Марк Бодин Барбара Родс — Дона Даглас Тереза Мерит — госпођа Крозби Мајкл Шон — Рони Бернс Патриша Перси — Ронда Фонтана Пауерс Бут — члан глумачке поставе у представи Ричард III Том Еверет — члан глумачке поставе у представи Ричард III Рејмонд Џ. Бари — члан глумачке поставе у представи Ричард III (наведен као Реј Бери) Џо Регалбуто — члан глумачке поставе у представи Ричард III (наведен као Џозеф Регалбуто) Никол Вилијамсон — Оливер Фрај (некредитован)

Продукција Филм је првобитно настао из сценарија под насловом Богарт је овде спавао, који је у суштини представљао причу о томе шта се догодило глумцу налик на Дастина Хофмана након што је постао звезда. Филм је требало да сними Warner Bros, са Робертом Де Ниром и Маршом Мејсон у главним улогама, а редитељ је био Мајк Николс. Да је пројекат реализован, био би следећи филм који би Де Ниро снимио након Таксисте.

Према речима сценаристе Нила Сајмона, основна идеја приче била је следећа: „Марша, бивша плесачица, удата је за перспективног, али недовољно афирмисаног оф-бродвејског глумца који бива откривен у једној мањој представи и одведен у Холивуд, где се невољно сели са породицом. Тамо се осећа потпуно изгубљено... и брачни пар се тешко прилагођава, посебно након што његов први филм постане међународни хит, што доводи до хаоса у њиховом браку. Желео сам да улога супруге буде снажна прилика за Маршу.”

Снимање је започело, али се убрзо показало да Роберт Де Ниро није био одговарајући за улогу. Сајмон је касније изјавио: „Било је јасно да ће се сва комика изгубити. Није да Де Ниро није смешан, али његов хумор је суптилан, у изразу лица, у погледу или осмеху.”

Редитељ Николс инсистирао је на промени главног глумца. Де Ниро је касније рекао: „Нисам осећао да се уклапам у тај тип комедије, то је био Нил Сајмон стил, са одређеним темпом. Није функционисало. Снимили смо око две недеље, и осетио сам да не можемо да постигнемо оно што редитељ жели. Нудио сам чак и своју плату за још недељу дана проба, али Николс је рекао: ‘Морамо да прекинемо.’ Био је сломљен због тога.”

Убрзо након тога, Николс је напустио пројекат. Ричард Драјфус је потом позван на пробно читање са Маршом Мејсон, након чега је Сајмон препознао да постоји хемија између њих, али да сценарио мора бити прилагођен. Он је сценарио преписао за шест недеља: „Морао је бити духовитији и романтичнији, као што смо га Марша и ја у почетку замишљали. Хтео сам да направим неку врсту уводне приче, уместо да почињем браком и дететом, зашто не бих почео од тренутка када се први пут сретну, не подносе се, а затим се заљубе?”

Спољашње сцене снимане су у Њујорку, док су унутрашње сцене снимане у студију у Лос Анђелесу. Студио Warner Bros. у почетку није био одушевљен Сајмоновим сценаријом и разматрао је могућност продаје пројекта Metro-Goldwyn-Mayer-у, али је на крају постигнут договор о заједничкој продукцији. Након што је 1996. године компанија Time Warner купила Turner Entertainment Company, која је поседовала филмску библиотеку MGM-а насталу пре маја 1986, права и дистрибуцију филма данас поседује Warner Bros.

Музика Насловна песма филма, Goodbye Girl, коју је написао и извео Дејвид Гејтс 1977. године, постала је велики хит. Песма се нашла међу 20 најбољих на листи Billboard Hot 100 у сезони 1977/78, достигавши 15. место.

Пријем Филм Девојка за збогом добио је углавном позитивне критике, посебно због сценарија Нила Сајмона и глуме Ричарда Драјфуса.

Роџер Иберт је филму дао три звездице од четири, описавши га као углавном успешан. Није био импресиониран изведбом Марше Мејсон, назвавши њен лик „тешко симпатичним”, али је високо оценио Драјфусову глуму, наводећи да су његове сцене као Ричард III „најсмешније у филму још од када је Мел Брукс поставио Пролеће за Хитлера”. Иако је почетак филма окарактерисао као „помало незграпан и неуверљив”, истакао је да је „завршетак толико пријатан да готово брише све раније резерве”.

Џин Сискел је такође доделио три звездице и нагласио: „Нема забуне, најбоља ствар у Девојци за збогом је лик Елиота Гарфилда, онако како га тумачи Драјфус. Лик веома подсећа на самог глумца, на његов начин живота и професионалну усредсређеност. Али, као и сам Драјфус, и Гарфилд, који у почетку делује наметљиво и раздражљиво, на крају осваја гледаоца.”

Винсент Кенби из The New York Times-а био је мање наклоњен, назвавши филм „заморним без нарочите забаве” и „неумољиво пренатрпаним досеткама”. Насупрот њему, Чарлс Чемплин из Los Angeles Times-а описао је филм као „најбољу и најчаробнију романтичну комедију године, па и више од тога”.

Артур Д. Марфи из Variety-ја оценио је филм као „још једно перо у режисерској капи Херберта Роса”, истичући да је Драјфус пружио „своју најбољу филмску улогу до сада”. Гери Арнолд из The Washington Post-а сматрао је да је филм „најуспелија комедија коју је Сајмон написао директно за филм”, додајући да „вредност лежи у духовитим дијалозима и живим, занимљивим ликовима”.

С друге стране, Полин Кејл из The New Yorker-а дала је негативну рецензију, написавши: „Није проблем у Сајмоновим једнолинијским шалама, већ у његовим дволинијским. Та присилна духовитост је толико наглашена да постаје готово морбидна.”

Дејвид Ансен из Newsweek-а оценио је филм као „чисту формулу коју Сајмон изводи вешто и сигурно”, назвавши га „ skромном, меланхоличном комедијом која ће одушевити Сајмонове обожаваоце, али неће убедити његове критичаре.”

Према веб-сајту Rotten Tomatoes, филм има 77% позитивних рецензија на основу 26 критика, са просечном оценом 6,7/10.

Награде и номинације Ричард Драјфус је имао 30 година када је освојио Оскара за најбољег глумца, чиме је постао најмлађи добитник у тој категорији у историји Академије. Овај рекорд је остао непрекинут 25 година, све до 2002. године, када је Ејдријен Броди, месец дана пре свог 30. рођендана, освојио исту награду за улогу у филму Пијаниста. НаградаКатегоријаНоминацијаРезултатОскарНајбољи филмРеј СтаркНоминацијаНајбољи глумацРичард ДрајфусПобедаНајбоља глумицаМарша МејсонНоминацијаНајбоља глумица у споредној улозиКвин КамингсНоминацијаНајбољи оригинални сценарио Нил СајмонНоминацијаНаграда БАФТАНајбоља глумица у главној улозиРичард ДрајфусПобедаНајбоља глумица у главној улозиМарша МејсонНоминацијаНајбољи сценариоНил СајмонНоминацијаНаграде Давида ди ДонателаНајбољи страни режисерХерберт РосПобедаНајбољи страни глумацРичард ДрајфусПобедаЗлатни глобусНајбољи играни филм (мјузикл или комедија)ПобедаНајбољи главни глумац у играном филму (мјузикл или комедија)Ричард ДрајфусПобедаНајбоља главна глумица у играном филму (мјузикл или комедија)Марша МејсонПобедаНајбоља споредна глумица у играном филмуКвин КамингсНоминацијаНајбољи сценарио у играном филмуНил СајмонПобедаФилмска награда Јапанске академијеИзузетан филм на страном језикуНоминацијаНаграде Круга филмских критичара Канзас СитијаНајбољи глумацРичард ДрајфусПобедаНаграде Удружења филмских критичара Лос АнђелесаНајбољи глумацПобедаНаграде Америчког удружења писацаНајбоља комедија – написана директно за филмНил СајмонНоминација

Мјузикл и ремејк Према књизи Лија Голдберга Unsold Television Pilots, постојала су три неуспела покушаја да се филм Девојка за збогом адаптира у телевизијску ситком серију од пола сата.

Први пилот-епизода, под насловом Збогом не значи заувек, емитована је на NBC-ју у мају 1982. године, са Карен Валенлајн и Мајклом Лембеком у главним улогама. Режирао ју је Џејмс Бароуз, а сценарио је написао Алан Кац. Други, неемитовани пилот снимљен је годину дана касније, са ЏоБет Вилијамс у главној улози, у режији Шарлот Браун, по сценарију који је написала заједно са Пат Нардо. Трећи покушај, који такође никада није приказан, поново је имао Карен Валенлајн у главној улози, овога пута под режијом Џеја Сандриџа.

Филм је касније адаптиран у бродвејски мјузикл Девојка за збогом из 1993. године, у којем су главне улоге тумачили Мартин Шорт и Бернадет Питерс.

Године 2004. снимљен је ремејк филма са Џефом Денијелсом и Патришијом Хитон у главним улогама, који је у великој мери задржао оригинални сценарио.

Кућно издање Филм Девојка за збогом више пута је издаван на VHS формату током година. Компанија MGM/UA Home Video објавила је издања из 1993. и 1996. године, док је Warner Home Video објавио верзију из 2000. године, као и DVD издање.

Blu-ray издање по систему manufacture-on-demand објављено је преко Warner Archive Collection 8. новембра 2016. године.

Филм је такође доступан и путем онлајн стриминг платформи.

Види још

100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1977. Категорија:Амерички љубавно-драмски филмови Категорија:Амерички љубавно-хумористички филмови Категорија:Филмови на енглеском језику Категорија:Филмови студија Warner Bros.