мини|Харолд Годвинсон, последњи англосаксонски краљ Енглеске, приказан на таписерији из Бајеа. Приказан је са туником и огртачем. Англосаксонско одевање односи се на одећу и обућу коју су Англосаксонци носили од средине петог до једанаестог века. Археолошки налази на англосаксонским гробљима пружили су најбољи извор информација о англосаксонској ношњи. Могуће је реконструисати англосаксонску одећу коришћењем археолошких доказа у комбинацији са приказима на англосаксонској и европској уметности, записима и књижевношћу из тог периода. Археолошки налази су и потврдили и оповргли карактеристичну англосаксонску ношњу како је илустрована и описана у овим савременим изворима.

Збирни докази из гробних налаза указују на то да су мушка и женска одећа биле различите. Женска одећа се често мењала из века у век, док се мушка готово уопште није мењала. Жене су обично носиле накит, док су мушкарци носили мало или нимало украса. Почетак седмог века обележио је прелазак англосаксонских краљевстава на хришћанство. Религијска уметност, симболи и списи из периода покрштавања снажно су утицали на одећу из тог времена, нарочито на женску одећу и накит. Историјска истраживања показују да су англосаксонска деца носила мање верзије одеће за одрасле.

Одећа коју су носили војници, елита друштва и верски редови у почетку је била слична свакодневној одећи већине мушкараца и жена. Временом и под утицајем европске културе, ширењем хришћанства и све већег просперитета англосаксонске Енглеске, одећа и додаци специфични за сваку групу постали су стандард по којем су оне биле идентификоване.

Током англосаксонског периода, текстил се израђивао од природних материјала: вуне добијене од оваца, лана од лана и увозне свиле. У петом и шестом веку жене су биле произвођачи одеће, ткајући тканине на разбојима у својим домаћинствима. Између седмог и деветог века англосаксонске заједнице су се полако мењале, од претежно малих насеља ка мешавини мањих и већих насеља и великих поседа. Специјализоване радионице на великим имањима биле су задужене за производњу текстила и одеће за заједницу на поседу. У десетом и једанаестом веку, раст градских центара широм Енглеске проширио је разноврсност и количину текстила, одеће и додатака који су били доступни јавности, као и начин њихове производње.

Преглед: Англосаксонска Енглеска

Периоди десно|мини|Мапа миграција Англосаксонаца Крај римске владавине у Британији довео је до повлачења римских војски крајем четвртог и почетком петог века. До средине петог века, прилив германских народа стигао је у Енглеску, многи су напустили пренасељене домородачке земље у северозападној Европи, а други су бежали од пораста нивоа мора на обали Северног мора. Током средине петог века дошло је до почетка англосаксонске ере у Енглеској.

Англосаксонска ера може се поделити на три различита временска периода: рани англосаксонски период, који обухвата средину петог до почетка седмог века; средњи англосаксонски период, који обухвата седми до девети век; и касни англосаксонски период, са десетим и једанаестим веком, до норманског освајања 1066. године, иако је промена у ношњи након тога била спора.

У англосаксонској Енглеској, одећа је служила за утврђивање идентитета, пола, старости, етничке припадности, регионалног идентитета, занимања и статуса. У почетку, рани мигранти у Енглеску су показивали да су Германи кроз избор одеће. Касније су на англосаксонску одећу утицали европски стилови одевања, као и европска уметност и верски симболи хришћанства. Идентитет особе као хришћанина утврђивао се кроз одећу. Дизајн у облику крста појављују се на кентским брошевима у облику дискова већ крајем шестог века. Мали крстови такође почињу да се појављују на копчама за рамена и на кентским копчама за каиш у седмом веку. Одећа је варирала, носиле су се једноставне, практичне хаљина као и раскошне, елегантне одежде. Обични људи су обично поседовали један одевни предмет, који су носили свакодневно. Одећа је често била рециклирана од старије одеће и предмета који су се наслеђивали с колена на колено. Појединци вишег статуса су обично поседовали више комада одеће и прибора, често направљених од висококвалитетних и скупих материјала, и украшених сложеним детаљима.

Археолошки налази десно|мини|Скуп артефаката, гроб бр. 2166, Милтон Кинс Археолошки налази на англосаксонским гробљима пружили су најбољи извор информација о англосаксонској одећи. Паганске сахрањивачке праксе у раном англосаксонском добу укључивале су постављање гробних прилога уз одевено тело. Археолошка ископавања из овог доба пружила су богату количину артефаката који су анализирани и упоређени са савременом англосаксонском и европском уметношћу, писањем и књижевношћу како би се реконструисала стандардна англосаксонска ношња. Археолошки докази о женским сахранама су обилни, у петом и шестом веку. Докази на гробљима за мушке сахране су ограничени у поређењу са женским сахранама, са првенствено копчама за каиш и другим прикључцима за каиш и неколико игала.

Почетком седмог века дошло је до опадања практиковања паганске традиције укључивања гробних предмета у сахране. Ова промена поклопила се са христијанизацијом англосаксонске Енглеске . Почев од осмог века, гробни предмети, изузев једноставних предмета попут ножева и каишева, више нису били укључени у појединачне сахране. Овај недостатак артефаката костима отежава историчарима и археолозима да утврде шта су Англосаксонци носили током осмог до једанаестог века.

Археолошки докази са англосаксонских гробља наизменично су подржавали и противречили савременим илустрацијама англосаксонске ношње. На пример, постоје налази прстења неки са угравираним именима, и у мушким и у женским гробовима; прстење се никада не појављују на англосаксонским илустрацијама. Алтернативно, брош у облику полукруга, прстенови за руку и огрлице који се повремено појављују у англосаксонској уметности нису поткрепљени ниједним налазима са ископавања англосаксонских гробља. мини|Реконструкција англосаксонске женске одеће Женску ношњу из петог и шестог века научници су реконструисали на основу археолошких доказа о брошевима који су се носили у паровима на раменима. Истраживачи настављају да попуњавају тренутне празнине у знању о женској одећи током овог периода. Претпоставља се да је женска хаљина била дужине до чланака (жене у англосаксонској уметности, а касније и у средњовековној уметности, обично су представљене у дугим одећама). Тренутно не постоје археолошки докази који би поткрепили ово веровање. Експерименти за реконструкцију ране англосаксонске женске одеће резултирали су стварањем женске ношње која укључује дугачку доњу хаљину, са појасом са копчом који држи предмете, укључујући ножеве, кључеве, амајлије и алате за ткање. Дугачка хаљина је прекривена кратким пеплосом, који се лако може подићи да би се дохватио алат.

Године жене често су одређивале костим који би био њена свакодневна одећа.

Одећа и статус мини|Копча за раме из 7. века за англосаксонског краља Богатство Англосаксонца могло се мерити бројем и разноврсношћу одеће и накита које је поседовао, као и квалитетом тих предмета. Статус на основу накита огледа се у величини, сложености и употреби злата, сребра и граната. Богатији мушкарци и жене поседовали су обућу у раној англосаксонској ери, периоду када су многи Англосаксонци вероватно ходали боси. Богатији су често имали новију одећу и носили су најновију моду у одећи и додацима.

Документарни докази показују да је луксузни текстил обилато кориштен у у англосаксонској Енглеској. Скупоцене тканине су увезена свилу, текстил и одећу везену златом Већина оваквих предмета кориштена је у верске сврхе, али је такође веома вероватно да су краљевски породични чланови и богатији чланови англосаксонског друштва поседовали раскошну и скупу одећу.

Одећа и религија Историчар и историчар одевања Џејмс Планше, веровао је да се свештенство 9. и 10. века облачило слично као остали народ, осим када је служило мису. Почев од касног 8. века, свештенству је било забрањено да носи јарке боје или скупе или вредне тканине. Такође је тврдио да је свештенство носило ланене чарапе.

Свештенство из периода 11. века је имало обријане главе и носили су капе које су, према Планшеу, биле „благо утонуле у средини, са висећим украсима митре причвршћеним са стране“. Остале одеће укључивале су казулу, најспољнију литургијску одежду, која је задржала свој облик, и далматику, одежду сличну туници са великим рукавима у облику звона, који су обично били лучно савијени са стране. Пастирски штап је углавном био једноставне боје и орнамента.

Израда одеће

Сировине десно|мини|Рогати соајски ован Од петог до једанаестог века, сировине доступне за израду текстила биле су вуна од оваца, лан и увезена свила. Вуна се производила од разних раса оваца, укључујући примитивне смеђе овце (претке расе соај оваца), беле овце које су Римљани довели у Британију и врстуа оваца која је уведена током викиншких инвазија. Одећа направљена од овчије вуне била је доступна у различитим варијацијама боја, од беле до смеђе и црне. Свила се није гајила у Енглеској, већ се увозила као готова одећа, комади тканине или конци за шивење/вез.

Према Овен-Крокеру, „производња лана је била дужи процес, који је укључивао сетву ланеног семена, плевљење, жетву, уклањање махуна са семеном, натапање (труљење) дрвенастих стабљика у води или росном пољу, сушење, тучење и 'гребање' стабљика лана како би се поломиле и ослободила влакна унутра, а затим поновљено чешљање тих влакана како би се припремила за предење.“

Производња У петом и шестом веку, жене су прозвидиле англосаксонску одећу, ткајући текстил на разбојима у својим домовима. Око 70% године жене су проводиле израђујући текстил. Између седмог и деветог века, англосаксонске заједнице су се полако мењале од мањих сеоских средина до већих села и већих имања. Специјализоване радионице на великим имањима биле би одговорне за производњу текстила и одеће за становнике имања. У десетом и једанаестом веку, раст урбаних центара широм Енглеске променио је разноликост и количину материјала, одеће и додатака којима су људи имали приступ и начин на који су одећа и додаци израђивани.

То би могло да значи да вештачки пигмент никада није био присутан или да је боја одеће изгубљена током времена због пропадања. Вероватно је да одећа није често прана. Прање би избледело све вештачке боје које су коришћене, а умањило би природна својства вуне отпорна на временске услове. Анализа текстилних фрагмената из гробних артефаката указала је на одсуство филцања, што указује на недостатак честог прања.

Англосаксонски накит Мушка и женска одећа се причвршћивала брошевима, копчама и иглама. Накит је могао бити направљен од разних метала, укључујући гвожђе, легуре бакра (бронзу), сребро или злато, или комбинације метала. Племенити метали су добијани топљењем старијих металних предмета, укључујући римске новчиће. Многе брошеве и копче су биле украшене техникама које укључују ливење, гравирање и интарзију.

Референце

Литература

в в

Категорија:Одећа Категорија:Историја Енглеске у средњем веку