Џорџ Мајнот

Џорџ Ричардс Мајнот (2. децембар 1885 – 25. фебруар 1950) био је амерички медицински истраживач који је 1934. године поделио Нобелову награду за физиологију или медицину са Џорџом Хојтом Виплом и Вилијамом П. Мерфијем за њихов пионирски рад на пернициозној анемији.

Рани живот Џорџ Ричардс Минот је рођен у Бостону , Масачусетс, као син Џејмса Џексона Минота (1853–1938) и Елизабет Витни. Био је имењак свог прапрадеде Џорџа Ричардса Минота (1758–1802). Његов отац је био лекар; рођак његовог оца био је анатом Чарлс Сеџвик Минот (1852–1914); [ 3 ] један од његових прадедова био је Џејмс Џексон (1777–1867), суоснивач Опште болнице Масачусетса . Развио је интересовање, прво, за природне науке, а затим и за медицину.

Образовање Минот је стекао диплому основних студија на Харвард колеџу 1908. године, где је изабран у Клуб сова , а диплому медицине је стекао 1912. године на Медицинском факултету Харвард . Између 1913. и 1915. године радио је у лабораторији Вилијама Хенрија Хауела на Медицинском факултету Џонс Хопкинс , проучавајући протеине за разређивање крви, као што је антитромбин . Године 1915. добио је млађу позицију у медицинском особљу Опште болнице Масачусетс , где је започео истраживање анемије крви . Током Првог светског рата служио је као хирург у америчкој војсци. Као део тих дужности, радио је са Алис Хамилтон како би разумео шта узрокује болести радника у фабрици муниције у Њу Џерзију. На крају су открили да контакт коже са ТНТ-ом доводи до болести.

Каријера Године 1917. дошао је у Меморијалну болницу Колис П. Хантингтон у Бостону; постао је шеф медицинске службе 1923. године, а за главног лекара је именован 1934. године. Поред тога, Минот је постао професор медицине на Универзитету Харвард и именован је за директора Меморијалне лабораторије Торндик у градској болници у Бостону . Такође је радио у болници Питер Бент Бригам као члан особља. Био је члан Комитета за пернициозну анемију на Харварду и служио је у Саветодавном одбору за припрему лекова против анемије Америчке фармакопеје . David Y. Cooper. Minot, George Richards, American National Biography Online, Feb. 2000. Retrieved December 2, 2015.

Минот је изабран у Америчку академију уметности и наука 1926. године. Године 1930, Минот је награђен Камероновом наградом за терапију Универзитета у Единбургу заједно са Вилијамом П. Марфијем . Минот је поделио Нобелову награду за физиологију или медицину 1934. године са Вилијамом П. Марфијем и Џорџом Х. Виплом, додељену за њихов рад на лечењу анемије крви . The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1934, Nobelprize.org, Nobel Media AB 2014. Retrieved December 2, 2015. Сви су открили ефикасан третман за пернициозну анемију , која је у то време била терминална болест, са концентратом јетре богатим витамином Б12 , који је касније идентификован као кључно једињење у лечењу. Изабран је у Америчко филозофско друштво 1935. године и за члана Националне академије наука Сједињених Држава 1937. године.

Лични живот и смрт Миноту је дијагностикован дијабетес мелитус 1921. године, у 35. години живота, од стране др Елиота П. Џослина , колеге професора на Медицинском факултету Харвард и једног од водећих лекара за дијабетес свог времена. Дијабетес је у то време био смртоносна болест. Џослин га је одржавао у животу на једини начин који је знао, ограничавањем хране. Минот је био висок 190 цм и тежио је само 59 кг. Џослин га је ставио на дијету од само 530 калорија дневно. Минот, као и већина пацијената са дијабетесом у то време, вероватно би умро у року од годину дана.

Међутим, инсулин је откривен отприлике у исто време када је Миноту дијагностикована болест. Инсулин је постао широко доступан око годину дана касније. Др Вилијам Касл је приметио да је откриће инсулина од стране Фредерика Бантинга и Чарлса Беста 1921. године не само трансформисало лечење дијабетеса, већ је, одржавајући Минота у животу, допринело и открићу лека за пернициозну анемију . Чувени рад Минота и Мерфија „ Лечење пернициозне анемије посебном дијетом“ објављен је 1926. године.

Минот је почео да развија компликације повезане са дијабетесом 1940. године, а 1947. је доживео тежак мождани удар, који га је делимично парализовао. Умро је у Бруклину, Масачусетс, 25. фебруара 1950. Био је унитаријанац . Његов дом у Бруклину, Масачусетс , проглашен је Националним историјским спомеником у знак признања за његов рад.

Минот и његова супруга Маријан Линзи Минот (Велд) (1890–1979), којом се оженио 1915. године, имали су две ћерке и сина.

Референце Категорија:Амерички истраживачи