Сафари клуб () је био тајни савез обавештајних служби формиран 1976. године који је водио тајне операције широм Африке у време када је Конгрес Сједињених Држава ограничио моћ ЦИА-е након година злоупотреба и када је Португал губио своје колонијално царство у Африци.U.S. Relies Heavily on Saudi Money to Support Syrian Rebels , The New York Times, Jan. 23, 2016 Његови формални чланови били су предреволуционарни Иран, Египат, Саудијска Арабија, Мароко и Француска. Група је одржавала неформалне везе са Сједињеним Државама, Јужном Африком, Родезијом и Израелом. Група је извршила успешну војну интервенцију у Заиру као одговор на инвазију из Анголе. Такође је снабдевала оружјем Сомалију током Огаденског рата. Организовала је тајну дипломатију у вези са антикомунизмом у Африци и заслужна је за покретање процеса који је резултирао мировним споразумом између Египта и Израела 1979. године.

Организација Александар де Маренш је покренуо договор с порукама упућеним четирију других земаља и једној новонезависном Алжиру, који је одбио да учествује.

Оригиналну повељу су 1976. године потписали лидери и директори обавештајних служби из пет земаља:Хеикал, „Иран: Неиспричана прича“ (1982), стр. 113.

Француска – Александар де Маренш, директор Службе за спољну документацију и контрашпијунажу, SDECE Саудијска Арабија – Камал Адхам, директор Председништва опште обавештајне службе, GIP ​​Египат – Генерал Камал Хасан Али, директор Опште обавештајне службе (Египат) Мухабарат Мароко – Генерал Ахмед Длими, директор Главног директората за студије и документацију DGED Иран – Генерал Нематолах Насири, директор SAVAKа

Повеља почиње: „Недавни догађаји у Анголи и другим деловима Африке показали су улогу континента као попришта за револуционарне ратове које је подстакао и водио Совјетски Савез, а који користи појединце или организације које симпатишу или контролишу марксистичку идеологију.“

Сврха групе је стога била да се супротстави совјетском утицају подржавајући антикомунисте.. Шах је пружао тајну помоћ групама које су желеле да дестабилизују владе совјетских савезника у региону, попут Ирака и Авганистана, као и пружао помоћ прозападним владама попут Омана и Јужног Вијетнама. У настојању да даље унапреди ове циљеве, шах је повезао Иран са групом конзервативних блискоисточних и афричких држава у неформалној организацији познатој као Сафари клуб. Ова група је била посвећена блокирању ширења совјетског утицаја у земљама трећег света.." У повељи се такође наводи да група намерава да буде „глобална по концепцији“. Њено формирање приписано је међусобно испреплетеним интересима земаља укључених (које су већ донекле сарађивале). Уз идеолошку тежњу ка глобалном антикомунизму, то је укључивало и конкретније циљеве војне стратегије и економске интересе. Примери укључују међународне рударске операције и инвестиције у јужноафричку компанију Трансвал за развој у време апартхејда.

Инфраструктура

Сафари клуб је добио име (по де Мареншевој идеји); ; p. Google Books preview. по ексклузивном одмаралишту у Кенији где се група први пут састала 1976. године. Клубом је управљао саудијски трговац оружјем Аднан Кашоги, такође Адамов пријатељ.. "The Safari Club met at an exclusive resort of the same name in Kenya, which in the same year, 1976, was visited and eventually bought by Adham's friend Adnan Kashoggi.

Оригинална повеља утврђује да ће оперативни центар бити изграђен до 1. септембра 1976. у Каиру. Група је тамо имала своје седиште, а њена организација је обухватала секретаријат, крило за планирање и оперативно крило. Састанци су се такође одржавали у Саудијској Арабији и Египту. Група је вршила велике куповине некретнина и опреме за безбедну комуникацију.

Стварање Сафари клуба поклопило се са консолидацијом Банке за кредит и трговину (BCCI). BCCI је служила за прање новца, посебно за Саудијску Арабију и Сједињене Државе, чији је директор ЦИА 1976. године, Џорџ Х. В. Буш, тамо имао свој лични рачун. „Сафари клубу је била потребна мрежа банака за финансирање својих обавештајних операција. Уз званични благослов Џорџа Буша као шефа ЦИА-е, Адхам је трансформисао малу пакистанску трговачку банку, Банку кредита и трговине Интернатионал (BCCI), у светску машину за прање новца, купујући банке широм света како би створио највећу тајну новчану мрежу у историји.“.

BCCI је такође служила као механизам за прикупљање обавештајних података захваљујући својим опсежним контактима са подземним организацијама широм света. „Смислили су, са Бушом и другим шефовима обавештајних служби, план који је изгледао превише добар да би био истинит. Банка би тражила послове сваке веће терористичке, побуњеничке и подземне организације на свету. Непроцењиве обавештајне информације добијене на тај начин би се дискретно дистрибуирале 'пријатељима' BCCI-ја.“.

Улога Сједињених Држава thumbnail|Теодор Шекли (лево) је био кључни контакт ЦИА-е за Сафари клуб Сједињене Државе нису биле формални члан групе, али су биле укључене у извесној мери, посебно преко своје Централне обавештајне агенције. Хенри Кисинџер се приписује америчкој стратегији имплицитне подршке Сафари клубу, омогућавајући му да испуњава америчке циљеве преко посредника без ризика од директне одговорности.. "Картеров тим је усвојио метод избегавања стигме директног учешћа ЦИА-е у тајним операцијама које би могле поћи по злу и обити се о главу Сједињеним Државама. То је био метод који је Хенри Кисинџер, прво као саветник за националну безбедност председника Ричарда Никсона, а затим као државни секретар, усавршио и вешто применио: натерати друге да раде оно што ви желите, избегавајући притом терет или кривицу ако операција не успе." Ова функција је постала посебно важна након што је Конгрес САД усвојио Резолуцију о ратним овлашћењима 1973. и Кларков амандман 1976. године, реагујући на тајне војне акције оркестриране унутар извршне власти владе..

Важан фактор у природи америчког учешћа односио се на промену домаће перцепције ЦИА-е и владине тајне. Рокфелерова комисија и Черчов комитет су недавно покренули истраге које су откриле деценије илегалних операција ЦИА-е и ФБИ-ја. Афера Вотергејт усмерила је пажњу медија на ове тајне операције и послужила је као непосредни узрок за ове текуће истраге. Председник Џими Картер је у својој кампањи говорио о забринутости јавности због тајности, а када је ступио на дужност у јануару 1977. покушао је да смањи обим тајних операција ЦИА-е. У говору на Универзитету Џорџтаун 2002. године, принц Турки Ал-Фајсал из ГИП-а је описао ситуацију овако:Turki Al-Faisal, February 2002, quoted in Trento, Prelude to Terror (2005), p. 102.

Године 1976, након што се овде догодила афера Вотергејт, ваша обавештајна заједница је буквално била везана од стране Конгреса. Није могла ништа да уради. Није могла да шаље шпијуне, није могла да пише извештаје, нити да плаћа новац. Да би то надокнадили, група земаља се окупила у нади да ће се борити против комунизма и основала оно што се звало Сафари клуб. Сафари клуб је укључивао Француску, Египат, Саудијску Арабију, Мароко и Иран. Главни циљ овог клуба био је да делимо информације једни са другима и да се помажемо једни другима у супротстављању совјетском утицају широм света, а посебно у Африци.

Док је Сафари клуб почињао са радом, бивши директор ЦИА-е Ричард Хелмс и агент Теодор Шекли били су под лупом Конгреса и бојали су се да би нове тајне операције могле брзо бити разоткривене.. "Шекли, који је и даље имао амбиције да постане директор ЦИА, веровао је да без својих бројних извора и оперативаца попут Вилсона, Сафари клуб – који би деловао са Хелмсом на челу у Техерану – не би био ефикасан. Шекли је био добро свестан да је Хелмс под кривичном истрагом због лагања Конгресу о ЦИА у Чилеу. Шекли је сведочио пред истом великом поротом. Осим ако Шекли не предузме директне мере да ускоро заврши приватизацију обавештајних операција, Сафари клуб не би имао канал до ресурса Министарства одбране. Решење: створити потпуно приватну обавештајну мрежу користећи средства ЦИА док председник Картер не буде замењен.." Питер Дејл Скот је класификовао Сафари клуб као део „друге ЦИА-е“, проширења домета организације које одржава аутономна група кључних агената. Стога, чак и док је Картеров нови директор ЦИА-е, Стенсфилд Тарнер, покушавао да ограничи обим операција агенције, Шекли, његов заменик Томас Клајнс и агент Едвин П. Вилсон тајно су одржавали своје везе са Сафари клубом и BCCI-јем.(12), 16 March 2012.. "Сафари клуб су водили Саудијци. Био је то клуб који је служио њиховим циљевима преко ЦИА-е. Шекли и Вилсон нису били чланови; само нације су могле да му припадају. Шекли и Вилсон су били људи који су служили клубу у замену за моћ, утицај и новац.."

Тајне операције без надзора Конгреса Сафари клуб је користио неформалну поделу рада у спровођењу својих глобалних операција. Саудијска Арабија је обезбедила новац, Француска је обезбедила врхунску технологију, а Египат и Мароко су обезбедили оружје и трупе.. "Сваки члан Сафари клуба донео је јединствене способности. Француска је обезбедила техничку опрему за комуникације и безбедност. Египат и Мароко су обезбедили оружје и људство. Саудијска Арабија је финансирала напоре групе. Клуб је функционисао јер је ојачао постојеће аранжмане. Саудијци су већ куповали француске Мираже за египатски арсенал и пружали Мароку финансијску помоћ, која је до 1980. године износила око милијарду долара годишње.."Issandr el Amrani, "Security Policy and Democratic Reform in Morocco: Between Public Discourse and Reality"; in |date=|volume=|issue=|pages=}}Арапска држава и неолиберална глобализација: Реструктурирање државне моћи на Блиском истоку'', ed. Laura Guazzone and Daniela Pioppi; Ithaca Press, 2009; . p. 307. "Мароко је учествовао у неформалној мрежи за прикупљање обавештајних података и војне операције познатој као „Сафари клуб“, напорима предвођеним САД крајем 1970-их да дестабилизују просовјетске земље подсахарске Африке, у којима су учествовали Француска, Египат, (пре револуционарни) Иран и Саудијска Арабија, створеним донекле како би се деловима америчке обавештајне заједнице омогућило да спроводе тајне операције без надзора Конгреса. Улога Марока у тој конкретној иницијативи била је да обезбеди „мишић“ за операције против побуњеника, као што је то учинио 1978. у Ковелзију, рударском граду на југу Заира који су заузели побуњеници.“Ибрахим Вард, „Цена страха: Ал Каида и истина иза финансијског рата против терора“'', London: I.B. Taurus, 2007; . p. 133. "Разни чланови те групе допринели су на различите начине. Допринос Саудијске Арабије био је углавном ограничен на обезбеђивање новца. У оквиру такве „дипломатије чековних књижица“, саудијска влада би финансирала, без икаквих питања, тајне операције у земљама попут Анголе и Никарагве.." Сафари клуб је обично координирао са америчким и израелским обавештајним агенцијама.

Заирска провинција Шаба 150px|thumb|Малахит из Шинколобвеа, Колвези у провинцији Луалаба, богат бакром, кобалтом, радијумом и уранијумом.