Томас Елој Мартинез (У овом шпанском презимену, прво или презиме по оцу је Елој, а друго или презиме по мајци је Мартинез) (16. јул 1934 – 31. јануар 2010) био је аргентински новинар и писац.

Живот и дјело Рођен је 16. јула 1934.https://data.bnf.fr/en/ark:/12148/cb120599871 у Сан Мигел де Тукуману и генерално се сматра утицајном и иновативном личношћу у Латинској Америци, како као новинар тако и као романописац. Елој Мартинез је дипломирао шпанску и латиноамеричку књижевност на Универзитету у Тукуману, а магистрирао умјетност на Универзитету у Паризу.

Од 1957. до 1961. био је филмски критичар у Буенос Ајресу за новине Ла Насион, а затим је био главни уредник часописа Примера Плана између 1962. и 1969. године.https://www.latimes.com/archives/la-xpm-1996-07-04-ls-20912-story.html

Од 1969. до 1970. радио је као репортер у Паризу. Године 1969. Елој Мартинез је интервјуисао бившег аргентинског председника Хуана Доминга Перона, који је био у егзилу у Мадриду. Ови интервјуи били су основа за два његова познатија романа: Перонова новела (1985) и Санта Евита (1995).https://www.elmundo.es/america/2010/02/01/argentina/1264987013.html У овим, као и у многим својим књигама, комбиновао је историјске, истините чињенице, са фиктивним садржајем на начин који ниједан други латиноамерички писац није могао да примењује. Године 1970, он и многи бивши писци Примера Плане радили су у часопису „Панорама“, гдје је Елој Мартинез био директор. Такође је сарађивао у новинама Ла Опинион, које је основао Јакобо Тимерман. Заслужан је за промоцију латиноамеричких писама широм свијета, укључујући и роман Габријела Гарсије Маркеса „Сто година самоће“.https://www.theguardian.com/world/2010/feb/08/tomas-eloy-martinez-obituary

15. августа 1972. сазнао је за устанак политичких затвореника у затвору у Росону, провинција Чубут. „Панорама“ је била једина публикација у Буенос Ајресу која је објавила тачну причу о афери у Росону, која се значајно разликовала од званичне верзије де факто аргентинске владе.Елој Мартинез је 22. августа отпуштен на захтјев владе, након чега је отишао у Росон и сусједни град Трелев и одатле је извјестио о масакру у Трелеву у својој књизи „Страст према Трелеву“. Књигу је забранила аргентинска диктатура. Три године (1972–1975) Елој Мартинез је био задужен за културни додатак листа „Ла Насион“. „Ла Опинион“ су затвориле војне власти које су преузеле власт 1976. године. Након тога, био је приморан да живи у егзилу (1975–1983) и преселио се у Каракас, у Венецуели, гдје је остао активан као новинар, суоснивач новина „Ел Дијарио де Каракас“. У својој књизи „Мемоари генерала“ он наводи да му је пријетила „Трипл А“, антикомунистичка алијанса Аргентине, и да су једном приликом наоружани људи уперили пиштољ у главу његовог трогодишњег сина јер су били свједоци злочина за који Елој Мартинез вјерује да је операција коју је предводила крајње десничарска паравојна група. Око 1979. године упознао је интелектуалку Сузану Роткер, са којом је 1986. године добио кћерку Сол Ану.

Током 1984. године преселио се у Сједињене Државе, у област Вашингтона, и био је професор на Универзитету у Мериленду.

Године 1991. учествовао је у стварању и покретању дневних новина "Сигло 21" (8. новембра 1991), у власништву бизнисмена Алфонса Дауа, а које је издавао Хорхе Сепеда Патерсон у Гвадалахара, у Мексику, а које су излазиле седам година, до децембра 1998. Такође, креирао је књижевни додатак "Пример Плано" за новине "Página/12" у Буенос Ајресу. Крајем 1990-их вратио се у Сједињене Државе, где је постао професор и директор програма латиноамеричких студија на Универзитету Рутгерс у Њу Џерзију, иако је током овог периода одржавао сарадњу са латиноамеричким новинама, што је била инспирација и за његову последњу књигу „Чистилиште“ у којој се бавио тугом и меланхолијом егзила и страшним утицајем на животе породица „десапаресидоса“ (људи које је диктатура позната као „Ел Процесо“) киднаповала и сматрала мртвима.

Елој Мартинез је такође био учитељ и предавач. Писао је колумне за „Ла Насион“ и синдикат „Њујорк тајмс“, а његови чланци су се појављивали у многим новинама и часописима у Латинској Америци. Добитник је стипендија Гугенхајм и Вудро Вилсон, а 2002. године освојио је награду „Премио Алфагуара де Новела“ за роман „Лет краљице“. Његова дјела се првенствено (али не искључиво) баве Аргентином током и након владавине Хуан Доминго Перона и његове супруге, Еве Дуарте де Перон (Евита).https://www.theguardian.com/books/2007/feb/03/featuresreviews.guardianreview11

Томас Елој Мартинез је преминуо у Буенос Ајресу 31. јануара 2010. од рака.

Главне публикације Свето (1969) Страст према Трелуу (1973, поново издато 1997) Перонов роман (1985) Рука љубави (1991) Санта Евита (1995) Мемоари генерала (1996) Заједничко место - Смрт (1998) Аргентински сан (1999) Истините фикције (2000) Бег краљице (2002) Реквијем за изгубљену земљу (2003) Животи генерала (2004) Певач танга у преводу Ен Меклин (2004)https://web.archive.org/web/20100115082616/http://www.independent.co.uk/arts-entertainment/books/reviews/the-tango-singer-by-tomas-eloy-martinez-trans-anne-mclean-525663.html Чистилиште у преводу Френка Вина (2008)

Референце

Категорија:Аргентински новинари Категорија:Аргентински књижевници