Бакренасти пламенац (Plodia interpunctella) је космополитска врста лептира из породице пламенаца (Pyralidae). Једна је од најзначајнијих штеточина ускладиштених прехрамбених производа намењених људској и/или животињској исхрани. Због своје изузетне прилагодљивости различитим условима средине, широког спектра хране и високог репродуктивног потенцијала, ова врста представља сталан проблем у складиштима житарица, млиновима, прерађивачкој индустрији, трговинским објектима и домаћинствима. Сматра се типичном секундарном штеточином, јер најчешће напада већ оштећене или прерађене производе, али у условима масовне појаве може изазвати велике директне и индиректне губитке. Његово присуство често указује на лоше хигијенске услове складиштења и дуготрајно чување производа.

Народни називи за P. interpunctella у српском језику одсликавају доминантну боју тела имага ове врсте, те се отуда јављају називи бакренасти пламенац (брашна), бакренасти мољац, пламенац сушеног воћа или бакренасти брашнени мољац. Назив на енглеском језику „Indian meal moth” (енг. Indian-meal moth, Indianmeal moth) потиче од назива за кукурузно брашно и паленту (енгл. Indian meal), јер је ова врста у САД честа штеточина ових производа. У литератури на енглеском језику се још могу наћи и називи „pantry moth”, „meal-worm moth”, „flour moth”, „grain moth”, „peach worm”, „cloaked knothorn” и „compressed vegetable moth”

Систематика и распрострањеност Бакренасти пламенац припада реду Lepidoptera, породици Pyralidae и потпородици Phycitinae. Врсту Plodia interpunctella је 1813. године описао немачки ентомолог Јакоб Хубнер (Jacob Hübner) под називом Tinea interpunctella. Прихваћени назив рода Plodia дао је Француз Ашил Гуне (Achille Guenée) 1845. године. Након описа је више пута мењано име врсте или рода, па је добијала следеће називе: Euclita interpunctalis (Hübner, 1816), Elucita interpunctalis (Hübner, 1825), Phycita interpunctella (Treitschke, 1832), Phycis interpunctella (Duponchel, 1836), Myelois interpunctella (Zeller, 1839), Ephestia interpunctella (Herrich-Schäffer, 1849), Tinea zeae (Fitch, 1856), Ephestia zeae (Clemens, 1860), Plodia interpunctalis (Butler, 1879), Ephestia interpunctalis (Druce, 1896), Plodia interpunctella castaneella Reutti, 1898, Unadilla latercula (Hampson, 1901) и Ephestia glycinivora (Matsumura, 1917), Ephestia glycinivorella (Matsumura, 1932) , који су синоними за усвојено име.

Распрострањен је у свим климатским зонама, а посебно у тропским, суптропским и топлим умереним пределима. Најбрже се размножава у тропским пределима. Бакренасти пламенац је умерено отпоран на хладноћу, па може да презими већину зима у умереним регионима. Географско порекло није са сигурношћу познато, па се наводе да води порекло из Европе, Азије или са америчких континената. У суптропским и умереним пределима Аустралије и јужног дела САД, по производњи хране веома важним регијама у свету, бакренасти пламенац је најзначајнија штеточина прерађених и упакованих прехрамбених производа, а штете наноси током производње, дистрибуције, продаје и у домаћинствима . Нарочито је чест у складиштима житарица, брашна, сушеног воћа, орашастих плодова, сточне хране и прерађевина. У Србији је веома раширен и представља чест проблем у силосима, магацинима и домаћинствима, а велике штете су примећене у складиштима кукуруза и сунцокрета поред већих река, попут Дунава и Саве. У складиштима житарица, бакренасти пламенац је секундарна штеточина пре свега кукуруза и пшенице и често се среће заједно са житним мољцем (Sitotroga cerealella), који је примарна штеточина ових житарица. Такође, у прерађеним житарицама, пре свега брашну, може се наћи са сличном и сродном врстом, брашненим мољцем.

Опис врсте Дужина тела имага бакренастог пламенца са крилима износи 6−10 mm. Крила су дуга 7−9 mm, а распон им је 13−20 mm. Дистални део предњих крила покрива и прелази дужину трбуха. Имага живе релативно кратко, једну до три седмице. Крила су веома карактеристично обојена. Базална трећина предњих крила је светлија - сребрнкасто-бела, крем, жућкаста или сива, са веома слабо израженим ситним тамним тачкама, неправилном тамном мрком линијом јасно одвојена од тамнијег, дисталног дела. Преостале две трећине (спољашњи, дистални део) предњих крила су бакарноцрвене или црвено-смеђе боје (отуда и називи у нашем језику), са неправилним, тамним, сиво-плавим линијама. Задњи пар крила и трбух су сиве боје са прљаво зеленкастим преливима. Крила имага су током мировања сложена преко трбуха као кровић.

Изражен је полни диморфизам, тј. мужјаци и женке се јасно разликују на основу грађе спољашњих делова гениталног апарата.

Имага се слабо хране и углавном су активни у сумрак и ноћу. Дужина живота одраслог бакренастог пламенца је кратка (најчешће 5-10 дана, мада могу да живе и до 20 дана) и дању обично мирују на површини хране.

Животни циклус Дужина животног циклуса бакренастог пламенца зависи од температуре, влажности и врсте хране. Развој од јајета до одрасле јединке може трајати око 28 дана при температури од 30 °C и релативној влажности од 80%, док при амбијенталним условима циклус траје око 36 дана. У нашим условима, ова врста има 2-3 генерације годишње. У свом животном циклусу пролази кроз 4 стадијума: јаје, ларва, лутка и имаго (одрасли, адултни облик). Бакренасти пламенац жита полаже јаја појединачно или у групама на или близу хранљивог супстрата, а излегле ларве се увлаче унутар оштећених зрна или улазе кроз пукотине у опни. Цео развој, од ларве до имага одвија се у хранљивом супстрату, где ларва формира свилени кокон.

Јаја: Женка полаже до 400 јаја на или у близини хранљивог супстрата . Јаје је беле до светложуте боје, овалног облика, дугачко око 0,5 mm, а широко око 0,3 mm. Површина хориона је мрежасто рељефна, док је предњи део најчешће сужен и формира брадавичасту структуру праћену дубоким савијањем хориона. Женка убрзо након еклозије копулира и полаже јаја захваљујући развићу фоликула и органогенези јајника већ током почетних стадијума развића. Завршетак формирања јаја у телу женке се дешава током последњег ларвеног ступња и у стадијуму лутке. Јајници тек излеглих женки садрже већ формиране фоликуле који омогућавају брзи завршетак хориогенезе и само седам сати након еклозије постају способни за оплођење. Овипозициони период траје и до 18 дана, док се ларве излежу 3−10 дана по полагању.

Ларве (гусенице): Тек излежене ларве су дуге око 1 mm, док најстарије могу достићи дужину 9-19 mm. Глава је браон-мрка, а остатак тела је најчешће бео, али може бити сивкасте, ружичасте или зеленкасте боје, зависно од типа исхране, старости и физиолошког стања ларви. Нпр. ларве у кукурузу су сивкасте, а у пшеници прљаво беле боје. На телу су присутне дуге длачице које израстају из тамно смеђих пега, чији је положај важна особина при идентификацији ларви ове врсте. Трбушни екстремитети су купастог облика, са канџицама на врху.

Као и за ларве других инсеката, на основу броја пресвлачења се утврђују ларвени ступњеви. Највећи број истраживања указује на постојање пет ларвених ступњева, али различите студије наводе од четири до седам ступњева. Тешко је утврдити тачан број ступњева јер су ларве у хранљивом супстрату, па је њихове егзувије у растреситој подлози скоро немогуће уочити. Након испиљења, ларве првог ступња су дуге око 1 mm, прозрачно беле, са провидним длачицама, и главеном капсулом светло браон боје. Активно се крећу у потрази за храном, а у недостатку другог извора, хране се и угинулим остацима имага своје врсте. Први ларвени ступањ просечно траје око седам дана. Пред крај овога ступња, последњи каудални сегменти задебљавају, док боја тела постаје светло жута. Ларве другог ступња су просечно дуге око 1,75 mm и карактеришу се задебљаним каудалним делом тела. Боја тела је светло браон и временом тамни, а грудни штит је уочљив. По телу су провидне, или беле длачице. Током трећег ступња долази до сужавања тела у последњим сегментима абдомена. Тело је у просеку дуго око 2,7 mm, беле боје, док је неколико последњих сегмената жућкасто-браон. На крају тела су присутне дуге, жућкасте длачице. Ларве четвртог ступња имају упечатљиво широке главене капсуле, шире од тела, наранџасте до светло браон боје. Предњи сегменти добијају розе боју, што се посебно уочава на боковима тела. Ларве су просечно дуге око 3,7 mm. Пети ларвени ступањ се карактерише црвенкастом бојом тела, просечне дужине око 5,5 mm. Главена капсула се благо издужује, тамно наранџасте је боје, а временом прелази у светло браон. Длачице су у основи браон боје, док им је врх светлији. Током шестог ступња, боја тела ларви је разнолика, од розе до жуте, мада може бити и зеленкаста. Предњи део тела је доста ужи од задњег. Овај ступањ се карактерише највећим растом током животног циклуса. На почетку ступња, ларве су дуге око 6 mm, док могу достићи дужину до 19 mm. Пред улуткавање, ларве су мање активне, слабије се хране и подлогу/амбалажу прекривају свилом, улазе у међустадијум прелутке, који обично траје један дан. Прелутке су зеленкасте боје, не хране се, слабо су активне, а глава се спушта на доле, у хипогнатан положај.

Упоређивањем ларви последњег ступња могуће је разликовати пол. Ларве мушког пола, са дорзалне стране абдомена имају видљиву браон мрљу унутар тела, која пре-дставља будуће гениталије мужјака. Код ларви женског пола, таква мрља не постоји.

Лутка бакренастог пламенца је вретенастог облика, дуга 6−11 mm. Површина луткине чахуре је глатка и сјајна. Младе лутке су светло смеђе боје, а временом боја постаје тамнија. Ларве се најчешће улуткавају у површинском слоју нападнуте ускладиштене хране, или на амбалажи ускладиштених производа, махом у рубовима и жљебовима. Пред улуткавање, ларве последњег ступња преду око себе густи беличасти свилени кокон, који луткама пружа механичку заштиту од спољашњих утицаја. Кокони се могу наћи и на другим заклоњеним местима у складишту. Стадијум лутке траје од три дана до неколико месеци, зависно од температуре спољашње средине. Након тог периода, имага еклодирају из луткине чахуре.

Мере сузбијања

Хемијске методе

За хемијско сузбијање се користе инсектициди у различитом облику: фумиганти који делују као гасови; течне формулације инсектицида који-ма се третира складишни простор, семенска или меркантилна роба; и аеросола који се наносе замагљивањем и задимљавањем

Физичке методе

Физичке мере обухватају третмане високим или ниским температурама, методе контролисања и модификовања атмосфере (манипулисање гасовима и атмосферским притиском), вакуум третмане и коришћење јонизујућег зрачења

Биолошке методе

Биолошке мере обухватају примену паразитоида, предатора, ентомопатогених организама и феромона

Референце

Категорија:Pyralidae