мини|Пјер Балмен подешава хаљину на манекенки Рут Форд 1947. (фотографисао Карл ван Вехтен) Висока мода () је стварање ексклузивног, по мери кројеног, висококвалитетног модног дизајна. Термин висока мода се генерално односи на специфичну врсту горњег одевног предмета уобичајеног у Европи током 16. до 18. века, или на горњи део модерне хаљине који се разликује од сукње и рукава. Почев од средине 19. века, Париз је постао центар растуће индустрије која се фокусирала на израду одеће од висококвалитетне, скупе, често необичне тканине, шивене са изузетном пажњом посвећеном детаљима, а завршну обраду обављале су најискусније и најспособније кројачице користећи технике које одузимају много времена.

Терминологија лево|мини|300x300п|Годишња Мет Гала, која се одржава у Метрополитан музеју уметности на Менхетну, а организује је часопис Vogue, домаћин је највеће модне вечери високе моде сваке године.

Етимологија Енглески термин haute couture позајмљен је из француског. Његова прва забележена употреба на енглеском језику била је 1908., у роману Арнолда Бенета Прича старих жена.

Историја У Француској је термин заштићен законом и дефинише га Париска привредна комора са седиштем у Паризу. Удружење високе моде и моде дефинише се као „регулаторна комисија која одређује које модне куће испуњавају услове да буду праве куће високе моде“. Њихова правила наводе да само „оне компаније поменуте на листи коју сваке године саставља комисија са седиштем у Министарству индустрије имају право да користе“ ознаку висока мода. Синдикат париске моде је удружење париских кутијера основано 1868. као израстак средњовековних еснафа који регулишу своје чланове у погледу фалсификовања стилова, датума отварања колекција, броја представљених модела, односа са штампом, питања права и пореза и промотивних активности. Оснивање организације је иницирао Чарлс Фредерик Ворт. Придружена школа је организована 1930. под називом L'Ecole de la Chambre Syndicale de la Couture. Школа помаже у довођењу нових дизајнера који помажу кућама које су и данас присутне. Од 1975. ова организација ради у оквиру Удружења високе моде и моде. мини|Модели високе моде шетају пистом током Недеље моде у Њујорку. Као одговор на нацистичку окупацију Париза, 1945. су успостављени ригорознији критеријуми за термин висока мода. Да би стекли право да се називају кућом високе моде и да користе термин висока мода у свом оглашавању и на било који други начин, чланови Синдиката високе моде морају да поштују одређена правила:

дизајн по наруџбини за приватне клијенте, са једним или више фитинга; имати радионицу (атеље) у Паризу која запошљава најмање петнаест чланова особља са пуним радним временом; имати најмање 20 техничких лица запослених са пуним радним временом, у најмање једној радионици (атељеу); и представити јавности колекцију од најмање 50 оригиналних дизајна сваке модне сезоне (два пута, у јануару и јулу сваке године), како дневних тако и вечерњих одевних предмета.

Тренутна употреба Термин се такође користи у слободном смислу за описивање све високе моде, одеће кројене по мери, без обзира да ли се производи у Лондону, Њујорку, Паризу и Милану. У оба случаја, термин се може односити на модне куће или модне дизајнере који креирају ексклузивну моду или на моду коју су сами креирали. Термин висока мода је такође добио даља популарна значења која се односе на активности које нису везане за кројење, као што је производња ликовних уметности и музике.

Историја у Француској десно|мини|Модна ревија високе моде Chanel јесен-зима 2011–2012, аутор Карл Лагерфелд алт=|мини|Chanel, јесен/зима 1961. Висока мода може се поменути још у 17. веку. Индустрија и потрошња биле су законски заштићене кроз еснафске статуте који су захтевали строго придржавање квалитета, квантитета итд. Кројачице, познате као кутијере, стекле су еснафске привилегије 1675. Њихови еснафски статути су омогућили да ове жене стекну право да шију одећу за жене и децу, док су мушки кројачи задржали право да шију одећу за мушкарце и дечаке старије од 8 година. Унутар овог царства, рад кутијера кретао се од једноставног крпљења до моде. Обављали су крпљење и преправке, а такође су правили фине хаљине од луксузне тканине за чланове краљевске породице и аристократије. Кројачице су биле само један део ове сложене мреже и процеса, и обухватале су домаћу производњу, увезене производе и рад заједно са еснафима као што су чипкарке, произвођачи трака, трговци модом, везиљи, продавци игала и чиода итд. Кројачице нису водиле јавне продавнице, за разлику од кројача, већ су се ослањале на усмену предају и везе како би стекле клијентелу високе класе.

Француска је у 18. веку доживела драматичан пораст потрошње одеће, а научници су документовали „револуцију одеће“ која се догодила између 1700. и 1789. Њу је карактерисало повећање величине и вредности гардеробе широм земље, чак и међу средњом и радничком класом. Модна индустрија је оживела како би задовољила растућу потражњу.

Роуз Бертен, француска модна креаторка Марије Антоанете, може се приписати заслуга за доношење моде и високе моде у француску културу. Посетиоци Париза су доносили одећу коју су потом копирале локалне кројачице. Стилизоване жене су такође наручивале хаљине по најновијој париској моди како би служиле као модели.

Како су железнице и пароброди олакшавали путовања по Европи, све је чешће било да богате жене путују у Париз како би куповале одећу и додатке. Француски кројачи су се обично сматрали најбољима у Европи, а права париска одећа је сматрана бољом од локалних имитација.

Кутијер је установа или особа која се бави модном индустријом одеће и израђује оригиналну одећу по наруџбини за приватне клијенте. Кутијер може да прави оно што је познато као висока мода. Таква особа обично ангажује моделере и машинисте за производњу одеће и запослена је у ексклузивним бутицима или је самозапослена.

Чарлс Фредерик Ворт се сматра оцем високе моде каква је данас позната. Иако је рођен у Енглеској, Ворт је оставио свој траг у француској модној индустрији. Револуционишући начин на који се кројење раније схватало, Ворт је учинио да кројач постане уметник украшавања: модни дизајнер. Иако је стварао јединствене дизајне како би задовољио неке од својих титулованих или богатих купаца, најпознатији је по припреми портфолија дизајна који су приказивани на живим моделима у Кући Ворт . Клијенти су бирали један модел, одређивали боје и тканине, а дупликат одеће је кројен по мери у Вортовој радионици. Ворт је комбиновао индивидуално кројење са стандардизацијом карактеристичном за индустрију конфекције, која се такође развијала током овог периода.

Вортовим стопама су кренули Шанел, Кристобал Баленсијага, Кристијан Диор и др. Неке од ових модних кућа и данас постоје, под вођством модерних дизајнера.

Током 1960-их група младих штићеника који су се школовали код старијих и етаблиранијих модних дизајнера, укључујући Диора и Баленсијагу, напустила је ове етаблиране модне куће и отворила сопствене продавнице. Најуспешнији међу овим младим дизајнерима били су Ив Сен Лоран, Пјер Карден, Емануел Унгаро… Ханае Мори, јапанска пореклом и са седиштем у Паризу, такође је била успешна у оснивању сопствене линије.

Lacroix је једна од модних кућа основаних крајем 20. века. Међу другим новим кућама су били Жан Пол Готје и Тјери Муглер. Због високих трошкова производње колекција високе моде, Lacroix и Миглер су од тада обуставили своје активности у области високе моде.

За све ове модне куће, одећа по мери више није главни извор прихода, често коштајући много више него што зарађује директном продајом; она само додаје ауру моде њиховим подухватима у одећи спремној за ношење и сродним луксузним производима као што су ципеле и парфеми, и лиценцним подухватима који доносе већи повраћај компанији. Управо су њихове колекције спремне за ношење доступне широј публици, додајући дашак гламура и осећај високе моде већем броју гардеробера. Модне куће и даље креирају одећу по мери за публицитет, на пример, обезбеђујући предмете за догађаје познатих личности као што је Мет Гала.

Тканине

Свила Текстил се односи на тканину или медијум који дизајнери користе за креирање одевног предмета. Историја свиле потиче из неолитске Кине, где је откривена свилена буба. Азијска елита је почела да користи свилу у високој моди. Временом је почела да се тргује свилом, што је довело до стварања „Пута свиле“, који је био подстицај кинеској економији. Вредност свиле се разликује по облику њене употребе, као што је употреба као валута. Свилена тканина се састоји од влакана која производи свилена буба која се углавном налази у Кини. Постоје разне врсте свиле које користе дизајнери у свету текстила, као што су дупиони, кинеска свила, брокат, жакард и сатен. Ове различите врсте свиле се често користе за производњу одређених стилова одеће. На пример, шифонска свила се користи за израду драпирања јер је ова свила тања свила од других; Омогућава лакше кретање и проток тканине, чиме се олакшава процес драпирања.

Вуна Вуна је текстилно влакно добијено од животиња као што су овце, камиле, камиле, козе или други длакави сисари. Вуна је први пут откривена и коришћена углавном за заштиту од хладног времена. Нису све врсте прихватљиве или се сматрају „фином“ вуном. На пример, фина вуна се налази само код четири расе оваца, осталих петнаест се не сматра „фином“. Бојење вуне је деликатан поступак јер вуна лако упија боју, па је важно бити опрезан како се не би уништила вуна. Неке од врхунских вуна су ангорска вуна, мохер, кашмирска вуна, камиља длака и викуња вуна; свака од ових вуна има другачију текстуру и мекоћу.

Види још

Конфекција

Референце

Литература

Lynam, Ruth (ed.) Couture: An Illustrated History of the Great Paris Designers and their Creations (Doubleday & Co., 1972)

Спољашње везе Званична веб страница Fédération de la Haute Couture et de la Mode

Категорија:Мода Категорија:Странице са непрегледаним преводима