Књиге Библије представљају врхунац сложених књижевних процеса који су трајали кроз више генерација, са бројним неименованим писарима, састављачима и ревизорима који су доприносили слојевима материјала током дугих периода, што је у оштрој супротности са традиционалним приписивањем појединачним пророчким или апостолским фигурама.
Савремене библијске студије откривају како су се ови текстови развијали од колективног усменог извођења преко софистицираних писарских радионица из периода Другог храма, да би се касније преносили путем мрежа за копирање рукописа, трансформисали помоћу технологије штампе и рафинисали кроз модерна научна издања.
Археолошка открића, укључујући Свитке са Мртвог мора, заједно са опсежном документацијом текстуалних варијација — која обухвата стотине хиљада различитих читања сачуваних у збиркама рукописа широм света — осветљавају динамичан, флуидан композициони пејзаж у којем су се засебни књижевни фрагменти спајали у свеобухватне библијске књиге.
Божанско ауторство
Рабини Вавилонског Талмуда сматрали су да је Бог написао Тору на небу словима црне ватре на пергаменту од беле ватре пре него што је свет створен, и да ју је Мојсије примио божанским диктатом. Рани црквени оци слагали су се да су свети списи били надахнути или диктирани од Бога, али не и око тога који списи су били део Светог писма: као резултат тога, Источна православна и Римокатоличка црква третирају неке књиге (Апокрифи) као надахнуте, док протестантска традиција то не чини.
У 20. веку, велика већина католичких и протестантских теолога удаљила се од модела божанског диктата и нагласила улогу људских аутора. Многи конзервативни научници сада прихватају, на пример, да Књига пророка Исаије има више аутора и да је Друга посланица Коринћанима састављена од два спојена писма. Ипак, и Dei Filius, „Догматска конституција о католичкој вери” Првог ватиканског сабора, и Dei verbum, „Догматска конституција о божанском откривењу” Другог ватиканског сабора, задржавају форму формулације која наводи да свети списи „имају Бога за свог аутора”,First Vatican Council, Decrees of the First Vatican Council: Session 3: Dogmatic Constitution on the Catholic Faith, 2:7, papalencyclicals.net, приступљено 2. 9. 2025.Holy See, Dei verbum: Dogmatic Constitution on Divine Revelation', paragraph 11, објављено 18. 11. 1965, приступљено 2. 9. 2025. при чему потоњи текст додаје да:
Историјско ауторство Савремена наука препознаје да су библијски текстови обично настајали кроз сложене процесе који су укључивали више непознатих аутора, уредника и редактора који су радили током векова, уместо да их је саставио један аутор. Ови анонимни писари и састављачи, различити од традиционално приписиваних пророка и личности попут Мојсија, Исаије или Давида, радили су на комбиновању ранијих извора, додавању уредничких слојева и олакшавању колективног преношења, при чему већина књига показује доказе о овом сарадничком процесу уместо да су их саставиле познате библијске личности којима се традиционално приписују.
Историјско ауторство и текстуални пренос напредовали су од усменог предања и писарског копирања до стандардизације штампе и модерних критичких издања. Текстуални критичари документују стотине хиљада варијантних читања (више од 500.000 у 2020. години) широм отприлике шест хиљада рукописа Грчког Новог завета и хиљада сведока Хебрејске Библије.Crossway, "Preface to the English Standard Version," https://www.esv.org/preface/Biblica, "How does the Committee on Bible Translation (CBT) handle textual criticism for the NIV?," https://www.biblica.com/resources/bible-faqs/how-does-the-committee-on-bible-translation-cbt-handle-textual-criticism-for-the-niv/Bodleian Libraries, "Bodleian manuscripts on the New Testament Virtual Manuscript Room," 15 Oct 2021, https://blogs.bodleian.ox.ac.uk/theconveyor/bodleian-manuscripts-on-the-new-testament-virtual-manuscript-room/Deutsche Bibelgesellschaft, "Novum Testamentum Graece (NA28)," https://www.die-bibel.de/en/novum-testamentum-graece-nestle-alandDeutsche Bibelgesellschaft, "Biblia Hebraica Quinta (BHQ)," https://www.die-bibel.de/en/biblia-hebraica-quinta-bhq
Многе разлике су правописне или се тичу реда речи, ипак значајан скуп обухвата додате, изостављене или премештене редове, стихове и дуже одломке. Значајни примери укључују дужи крај Марка 16:9–20, pericope adulterae у Јовану 7:53–8:11, Comma Johanneum у 1. Јовановој 5:7–8, и краћа или дужа читања као што су Лука 22:43–44 и 23:34a.. entries on Mark 16:9–20, John 7:53–8:11, 1 John 5:7–8, Luke 22:43–44, Luke 23:34a Хебрејска Библија показује сличне феномене, укључујући краћи грчки облик Јеремије у односу на Масоретски текст, разилажења у 1. Самуиловој 17–18, и читања као што су Поновљени закони 32:8 подржана Свицима са Мртвог мора..
Древне писарске праксе Библијски списи су прешли са усменог извођења на писане артефакте које су производили професионални писари током периода Другог храма (око 6. века п. н. е. – 1. века н. е.), користећи исцртане колоне на папирусу или пергаменту и велуму од животињске коже. Корпус Јудејске пустиње (око 3. века п. н. е. – 2. века н. е.) показује стандардизоване техничке рутине, укључујући бушење и линирање, конвенције о ширини колона, правописне изборе и праксе исправљања као што су брисање, уметање између редова и маргиналне напомене.open-access offprint, esp. pp. 1–3,.. open-access author PDF, . Хебрејски библијски свици из Јудејске пустиње (око 3. века п. н. е. – 2. века н. е.) били су исписани великом већином на пергаменту, са само малом мањином на папирусу, и приказују паратекстуалне карактеристике као што су кетив кере и прото-масоретска дијакритичка упутства која су касније кулминирала у потпуним тиберијским системима (око 7–10. века н. е.). Рани грчки хришћански рукописи (око 2–4. века н. е.) показују nomina sacra и брзи прелаз на формат кодекса, који је функционисао као материјални сигнал статуса светог писма и читалачке употребе.Larry W. Hurtado, "The Codex and Early Christians, Clarification and Corrections," 2014, https://larryhurtado.wordpress.com/2014/09/16/the-codex-and-early-christians-clarification-corrections/.British Library, "The beginnings of the Codex," 2015, https://www.bl.uk/stories/blogs/posts/the-beginnings-of-the-codex.
Копирање је пратило примере са локалном контролом грешака. Писари су бројали редове или проверавали укупне збирове колона, визуелно поредили пример и копију, и бележили исправке у тексту или на маргинама. Колофони у неким традицијама бележили су писара, место и датум, а Масора је касније бележила варијантна читања и акценте као мета-текстуални систем квалитета.. chs. 2–5. Редакција и компилација производиле су веће књижевне јединице. Преносиоци су комбиновали изворе, уметали наслове и прелазне реченице, усклађивали паралеле и издвајали антологије као што су збирке псалама и пророчке збирке. Резултујуће текстуалне породице описане су у стандардној типологији коју користе текстуални критичари Хебрејске Библије, са прото-масоретским, пред-самарићанским текстовима блиским хебрејском хипархетипу иза Септуагинте, и несврстаним облицима који су сви потврђени у Кумрану.. 3rd ed. (Minneapolis, Fortress, 2012), esp. pp. 106–132; open access catalog record at Internet Archive, https://archive.org/details/textualcriticism0000tove.. open access PDF, https://archive.org/download/TheBiblicalQumranScrolls/61301866-The-Biblical-Qumran-Scrolls-Eugene-Charles-Ulrich.pdf.
Ране текстуалне традиције и револуција кодекса
Пренос се одвијао кроз различите текстуалне традиције током више векова. Хебрејски ток се кристалисао као Масоретски текст са тиберијском вокализацијом, акцентима и масоретским белешкама (око 7–10. века н. е.). Древне верзије сведоче о ранијим текстуалним стањима и егзегетским стратегијама превођења, укључујући грчку Септуагинту (око 3. век п. н. е. – 2. век н. е.), арамејске Таргуме (око 1–8. века н. е.), Пешиту (око 2–5. века н. е.), латинску Вулгату (око 382–405. н. е.) и коптске преводе (око 3–7. века н. е.).
Прелазак са свитка на кодекс променио је производњу и употребу током првог до четвртог века нове ере. Књижевни свици остали су уобичајени у ширем грчко-римском свету до четвртог века, ипак преживели хришћански докази показују снажну склоност ка кодексима до другог и трећег века, посебно за списе који су третирани као свето писмо.British Library, "The beginnings of the Codex," https://www.bl.uk/stories/blogs/posts/the-beginnings-of-the-codex.Hurtado, "The Codex and Early Christians," https://larryhurtado.wordpress.com/2014/09/16/the-codex-and-early-christians-clarification-corrections/. Овај формат омогућио је повезивање више дела, трајну поновну употребу и густо унакрсно референцирање. Велики пергаментни кодекси из четвртог и петог века нове ере чувају обимне библијске корпусе, укључујући Синајски рукопис (око 330–360. н. е.), Ватикански рукопис (око 300–325. н. е.) и Александријски рукопис (око 400–440. н. е.).
Штампарска револуција и критичка издања Штампарска машина померила је пренос са рукописа на масовну производњу, а затим на критичку стандардизацију. Комплутенска полиглота садржи editio princeps Септуагинте и први штампани Грчки Нови завет, са колофоном Новог завета датираним на 10. јануар 1514, иако је објављивање каснило док папско одобрење и тржишни услови нису дозволили шире издање.Harvard Divinity School Library, "The First Polyglot Bible," https://library.hds.harvard.edu/exhibits/incomparable-treasure/complutensian-polyglot. Еразмо је издао први објављени Грчки Нови завет 1516. године, који је брзо обликовао научни и народни рад.UCLA Clark Library, "Novum Instrumentum omne," description of the 1516 Froben edition and its publication history, https://clarklibrary.ucla.edu/collections/tudor/chrzanowski/title-list/1516b/. Роберт Етјен је увео бројеве стихова за Нови завет у свом грчко-латинском издању из 1551. године, референтну технологију која је усвојена у свим језицима и касније проширена на целе Библије.Tyndale House, "Where did verse numbers come from," 2018, https://tyndalehouse.com/2018/11/16/chapter-and-verse/.
Савремена критичка наука Савремене критичке основе су Biblia Hebraica Stuttgartensia и Biblia Hebraica Quinta на хебрејској страни и Novum Testamentum Graece (NA28) са Грчким Новим заветом Уједињених библијских друштава (UBS5) на грчкој страни, свака са селективним критичким апаратом који документује главне варијанте и сведоке.Deutsche Bibelgesellschaft, "Biblia Hebraica Quinta," https://www.die-bibel.de/en/biblia-hebraica-quinta-bhq.Deutsche Bibelgesellschaft, "Novum Testamentum Graece, NA28," https://www.die-bibel.de/en/novum-testamentum-graece-nestle-aland. Главни научни консензус о методологији текстуалне критике Новог завета успостављен је свеобухватним приручницима Курта и Барбаре Аланд The Text of the New Testament, заједно са делом Бруса М. Мецгера и Барта Д. Ермана The Text of the New Testament: Its Transmission, Corruption, and Restoration. (Grand Rapids and Leiden, Eerdmans and Brill, 1987, rev. 1995); publisher page, https://www.eerdmans.com/9780802840981/the-text-of-the-new-testament/.. (Oxford, , 2005); Oxford University Press page, https://global.oup.com/ushe/product/the-text-of-the-new-testament-9780197636152.
Свици са Мртвог мора, докази о састављању и комбиновању