Демарат (грч. Δημάρατος), често називан Демарат из Коринта, био је отац Луција Тарквинија Приска, петог краља Рима, деда или прадеда Луција Тарквинија Суперба, седмог и последњег римског краља, као и предак Луција Јунија Брута и Луција Тарквинија Колатина, првих конзула Римске републике.Речник грчке и римске биографије и митологије, и даље (одредница „Тарквиније“).

Живот Демарат је био дорски племић и припадник коринтске породице Бакхијада. Суочен са оптужбама за подстрекавање побуне, године 655. п. н. е. побегао је у Италију, где се, према предању, настанио у етрурском граду Тарквинијима. Тамо се оженио етрурском племкињом. У том браку рођена су два сина, Луције и Арунс.Ливије, Историја Рима, књига I, поглавље 34.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том III, поглавља 46–47.Цицерон, О Републици, књига II, поглавље 19, одломак 34.Речник грчке и римске биографије и митологије, и следеће, одредница „Тарквиније“.

Према предању, Демарат је донео грчку културу на копно Италије и довео грнчаре из Коринта; грчки грнчари радили су у Тарквинијима и у његовој луци Грависци. Плиније Старији и Тацит су извештавали да је Демарат увео писменост код Етрураца.Плиније, Природна историја, књига XXXV, поглавље 5, одломак 43.Тацит, Анали, књига XI, поглавље 14. Страбон наводи да је он постао владар Тарквинија, али то није потврђено у другим изворима и делује мало вероватно, имајући у виду да је његов син Луције, као син странца, морао да се пресели у Рим да би стекао политичку моћ.Страбон, . Према Паусанији, син или унук Демарата био је први странац који је посетио Олимпију и тамо учинио посвету.

Потомци Переко својих синова, Демарат је постао предак римског рода Тарквинија и родоначелник бројних других истакнутих римских породица. Његови потомци, било крвним сродством или браком, обухватали су последња три римска краља и прва два конзула Римске републике.

Демарат је имао два сина, Луција и Арунса Тарквинија. Арунс је умро кратко пре свог оца, који је стога оставио своје целокупно имање преосталом сину Луцију, несвестан да је Арунсова жена била трудна и носила Демаратовог унука. Тако је, упркос богатству свог деде, дете, које је добило име Арунс по оцу, рођено у сиромаштву. Због тога је постало познато као Егеријус, што значи „сиромашни“ или „невољни“.

Као и његов отац, Луције Тарквиније оженио се етрурском племкињом, али као син странца није могао да заузме високу позицију у Тарквинијима. По савету своје супруге Танквил, Тарквиније се преселио у Рим, где је чак и странац могао да се нада стицању положаја и утицаја. Тамо је стекао наклоност краља Анка Марција, а када је краљ умро, Тарквиније је изабран за његовог наследника.Ливије, Историја Рима, књига I, поглавља 34–35.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том III, поглавља 47–49.Цицерон, О Републици, књига II, поглавље 20, одломак 35. Након покоравања латинског града Колатије, краљ је поставио свог братанца Арунса да командује римским гарнизоном у том месту.Ливије, Историја Рима, књига I, поглавље 38.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том III, поглавље 50.

Ћерка краља Тарквинија Приска удаје се за Сервија Тулија, који га је наследио као шести краљ Рима.Ливије, Историја Рима, књига I, поглавља 39 и 41.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том IV, поглавље 1. Након дуге и успешне владавине, краља Тулија збацио је са трона његов зет, Луције Тарквиније Суперб, сина или унука краља Тарквинија Старијег.Ливије, Историја Рима, књига I, поглавље 48.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том IV, поглавља 38–40. Једна етрурска легенда говори како је Сервије, уз помоћ хероја Аула и Келија Вибене, поразио и убио групу непријатеља, укључујући и једног Гнеја Тарквинија из Рима, можда сина краља Тарквинија Старијег и оца краља Тарквинија Суперба.

Многи водећи актери на обе стране у успостављању Римске републике били су потомци Демарата. Поред краља, и краљица је била потомак Демарата, јер се каже да је њена мајка била ћерка краља Тарквинија Старијег; њихова три сина одиграла су истакнуте улоге у развоју догађаја. Управо је силовање Лукреције од стране Секста Тарквинија подстакло римску аристократију да се побуни против краља;Ливије, Историја Рима, књига I, поглавља 57–59.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том IV, поглавља 64–67.Цицерон, О Републици, књига II, поглавље 25, одломак 45. Арунс Тарквиније и римски конзул Луције Јуније Брут борили су се међусобно у првој великој бици Римске републике;Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том V, поглавље 15.Ливије, Историја Рима, књига II, поглавље 20. а Тит Тарквиније био је рањен и можда је погинуо у бици код језера Регил.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том VI, поглавље 11. Латинску војску која је тог пута кренула против Римљана предводио је Октавије Мамилије,Ливије, Историја Рима, књига II, поглавља 19–20. диктатор Тускула и зет краља Тарквинија Охолог.Ливије, Историја Рима, књига I, поглавље 49.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том IV, поглавља 45 и 47, и том VI, поглавља 4 и следећа.

У међувремену, прва два конзула била су потомци Демарата; Брутова мајка била је сестра краља Тарквинија Охолог,Ливије, Историја Рима, књига I, поглавље 56.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том IV, поглавље 68. док је његов колега био Луције Тарквиније Колатин, син Егеријуса и муж Лукреције.Ливије, Историја Рима, књига I, поглавље 57.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том IV, поглавље 64. Пре него што га је убио Арунс Тарквиније, Брут је принудио свог колегу да се повуче и оде у егзил, аргументујући да ниједан припадник рода Тарквинија не би смео да држи власт у Риму.Ливије, Историја Рима, књига II, поглавље 2.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, том V, поглавља 9–12.

Три значајна римска рода тврдили су да потичу од Демарата: Јунији, преко првог конзула; Мамилији, који су дошли у Рим из Тускула у V веку п. н. е.; и Тулији, преко Сервија Тулија.

Референце

Литература

Примарни извори

Марк Тулоије Цицерон, . Дионисије из Халикарнаса, . Тит Ливије, . Паусаније, . Гај Плиније Секунд, .

Публије Корнелије Тацит, .

Секундарни извори

Кармине Амполо (1976–1977). „Демарат: Осврти на архаичку друштвену мобилност“. (на италијанском). .

. Penguin. . Дејвид Ридгвеј & Франческа Ридгвеј . In: Ричард Даниел Де Пума & Џоселин Пени Смол (ур.). Ховард Х. Скулард (4. издање). London: Methuen. Вилијам Смит, ур. , том III и следеће. Чарлс К. Вилијамс & Н. М. Контолеон STELE. Athens. .

Категорија:Римска митологија