„Урлик” (енгл. Howl), позната и као „Урлик за Карла Соломона”, песма је коју је написао Ален Гинзберг 1954–1955. године и објавио у својој збирци из 1956. године под насловом Урлик и друге песме (енгл. Howl and Other Poems). Песма је посвећена Карлу Соломону.
Гинзберг је започео рад на „Урлику” у јесен 1954. године. Песму је извео на читању у „Сикс галерији” у Сан Франциску у октобру 1955. године. Колега песник Лоренс Ферлингети из издавачке куће City Lights Books, који је присуствовао наступу, објавио је ово дело 1956. године. Након објављивања књиге, Ферлингети и менаџер књижаре City Lights, Шигејоши Мурао, оптужени су за дистрибуцију опсцене литературе и обојица су ухапшени. Дана 3. октобра 1957. године, судија Клејтон В. Хорн пресудио је да песма није опсцена.
Иако је у почетку била веома контроверзна и годинама искључена из академског канона, „Урлик” је постепено признат као велико дело америчке књижевности 20. века. Песма је такође блиско повезана са групом писаца познатом као Бит генерација.
Настанак песме Према Гинзберговом библиографу и архивисти Билу Моргану, застрашујућа визија изазвана пејотлом била је главна инспирација за „Урлик”. Ово се догодило увече 17. октобра 1954. године, у стану Шиле Вилијамс, Гинзбергове тадашње девојке, са којом је живео у насељу Ноб Хил у Сан Франциску. Доживео је искуство у којем је фасаду хотела „Сер Франсис Дрејк” у магли Сан Франциска видео као монструозно лице демона који једе децу. Гинзберг је водио белешке о својој кошмарној визији, а оне су постале основа за II део песме.
Крајем 1954. и 1955. године, у стану који је изнајмио у улици Монтгомери 1010 у четврти Норт Бич у Сан Франциску, Гинзберг је радио на песми, првобитно је називајући „Строфе” (енгл. Strophes). Неки нацрти су наводно написани у кафићу Caffe Mediterraneum у Берклију; Гинзберг се 1. септембра 1955. преселио у малу викендицу у Берклију, неколико блокова од кампуса Универзитета Калифорније. Многи фактори утицали су на настанак песме. Непосредно пре њеног писања, Гинзбергов терапеут, др Филип Хикс, подстакао га је да оствари своју жељу да напусти незадовољавајући посао истраживања тржишта и да се бави поезијом са пуним радним временом, као и да прихвати своју хомосексуалност.James Breslin. "Allen Ginsberg: The Origins of Howl and Kaddish." Poetry Criticism. Ed. David M. Galens. . . У том тренутку свог развоја као песника, Гинзберг је експериментисао са синтаксичком субверзијом значења званом паратакса, што је илустровано у песми „Dream Record, 1955” о смрти Џоун Волмер. То је била техника која је постала централна у „Урлику”.
Гинзберг је показао песму „Dream Record, 1955” Кенету Рексроту, који ју је критиковао као превише уштогљену и академску; Рексрот је подстакао Гинзберга да ослободи свој глас и пише из срца. Гинзберг је прихватио овај савет и покушао да напише песму без ограничења. Био је под утицајем Вилијама Карлоса Вилијамса и његових „имажинистичких преокупација”, као и Џека Керуака и његовог нагласка на спонтаности. Гинзберг је започео песму у степенастој тријадној форми коју је преузео од Вилијамса, али се усред куцања стихова његов поетски глас променио тако да је почео да израња његов сопствени јединствени стил (дуга линија заснована на даху, организована фиксном базом).
Стихови које је написао у овом првом налету инспирације касније ће бити укључени у делове I и III „Урлика”. Ови делови су познати по свом халуцинантном стилу; по повезивању прича и искустава Гинзбергових пријатеља и савременика; и по отвореном расправљању о сексуалности, посебно хомосексуалности, што је касније изазвало суђење због опсцености. Иако је Гинзберг у песми поменуо многе своје пријатеље и познанике (укључујући Нила Касидија, Џека Керуака, Вилијама С. Бароуза, Питера Орловског, Лусјена Кара и Херберта Ханкија), примарни емотивни покретач била је његова симпатија према Карлу Соломону, коме је „Урлик” посвећен. Упознао је Соломона у психијатријској установи и с њим развио пријатељство. Гинзберг је касније изјавио да је његова симпатија према Соломону била повезана са потиснутом кривицом и саосећањем због шизофреније сопствене мајке (над којој је извршена лоботомија), што је био проблем са којим још није био спреман да се директно суочи.
Извођење и објављивање Први део „Урлика” је први пут изведен на читању у „Сикс галерији” у Сан Франциску 7. октобра 1955. године. Гинзберг првобитно није наменио песму за извођење. Читање је осмислио Воли Хедрик, сликар и суоснивач „Сикс галерије”. Хедрик је средином 1955. пришао Гинзбергу и замолио га да организује читање поезије на том месту.
Гинзберг је на крају био одговоран за позивање осталих читалаца — Герија Снајдера, Филипа Ламантије, Филипа Вејлена и Мајкла Меклура — и креирање позивнице. Кенет Рексрот је био водитељ програма. „Урлик” је био претпоследње читање и већина присутних га је сматрала врхунцем вечери. Многи су га сматрали почетком новог покрета, а репутација Гинзберга и оних који су били повезани са читањем у „Сикс галерији” проширила се широм Сан Франциска. Као одговор на Гинзбергов наступ, Меклур је написао: „Гинзберг је читао до краја песме, што нас је оставило да стојимо у чуду, или да кличемо и чудимо се, али знајући на најдубљем нивоу да је баријера пробијена, да су људски глас и тело бачени о сурови зид Америке...”.
У свом роману из 1958. године, Дарма луталице (енгл. The Dharma Bums), Џек Керуак је дао извештај из прве руке о наступу у „Сикс галерији” (у којем је Гинзберг преименован у „Алва Голдбрук”, а песма постаје „Јаук”):
У року од неколико сати, Лоренс Ферлингети — који је водио књижару City Lights и њену повезану издавачку кућу — послао је Гинзбергу телеграм тражећи рукопис „Урлика”. Два месеца касније, Карл Соломон је дао Гинзбергу дозволу да објави песму.
Дана 1. октобра 1956. године, збирка Урлик и друге песме објављена је као број четири у едицији Pocket Poets Series. Гинзберг је завршио II део и „Фусноту” након што је Ферлингети обећао да ће је објавити. Пошто „Урлик” и његова „Фуснота” нису били довољни да чине целу књигу, Гинзберг је приложио додатне песме. Одабрао је неколико недавно написаних радова у којима је наставио да експериментише са линијама „дужине даха” и фиксном базом — техником коју је почео да користи током писања „Урлика”. Неке од „других песама” у збирци, као што су „Америка”, „Сутра сунцокрета” и „Супермаркет у Калифорнији”, постале су неке од Гинзбергових најантологизованијих песама.
Преглед и структура Песма се састоји од 112 дугих стихова налик пасусима, који су организовани у три дела, са додатном фуснотом.
Део I Назван од стране Гинзберга „ламентом за Јагњетом у Америци са примерима изванредних јагњећих младића”, Део I је можда најпознатији. Он преноси сцене, ликове и ситуације извучене из Гинзберговог личног искуства, као и из заједнице песника, уметника, политичких радикала, џез музичара, наркомана и психијатријских пацијената које је сретао касних 1940-их и раних 1950-их. Гинзберг ове људе, који су били недовољно заступљени изопштеници у ономе што је песник веровао да је опресивно конформистичка и материјалистичка ера, назива „најбољим умовима моје генерације”. Он описује њихова искуства до детаља, отворено говорећи о употреби дрога и хомосексуалним активностима.
Већина стихова у овом одељку садржи фиксну базу „који” (енгл. who).
Део II Гинзберг каже да Део II, у односу на Део I, „именује чудовиште менталне свести које вреба Јагње”. Део II говори о стању индустријске цивилизације, окарактерисане у песми као „Молох”. Гинзберг је био инспирисан да напише Део II током периода визионарске свести изазване пејотлом у којој је видео фасаду хотела као монструозно и ужасно лице које је поистоветио са Молохом, библијским идолом у Левитској књизи коме су Хананци жртвовали децу.Ginsberg, Allen. "Notes Written on Finally Recording 'Howl'". Deliberate Prose: Selected Essays 1952–1995. Ed. Bill Morgan. .
Већина стихова у овом одељку садржи фиксну базу „Молох”. Гинзберг за Део II каже: „Овде се дуга линија користи као строфа разбијена унутар себе у узвичне јединице интерпункцијски одређене понављањем базе, Молох.”
Део III Део III, у односу на делове I и II, је „литанија афирмације Јагњета у његовој слави”, према Гинзбергу. Директно је упућен Карлу Соломону, кога је Гинзберг упознао током кратког боравка у психијатријској болници 1949. године; названа „Рокланд” у песми, то је заправо био Психијатријски институт Колумбија Пресбитеријан. Овај део је познат по свом рефрену „Ја сам с тобом у Рокланду” и представља неку врсту прекретнице од суморног тона дела о Молоху.
Фуснота Завршни део песме је „Фуснота”, коју карактерише понављајућа мантра „Свето!”, екстатична тврдња да је све свето. Гинзберг каже: „Сетио сам се архетипског ритма Свето Свето Свето плачући у аутобусу у улици Керни, и већину тога записао у свеску тамо... Поставио сам то као 'Фусноту за Урлик' јер је то била додатна варијација форме Дела II.”
Ритам Често цитирани и пародирани почетни стихови постављају тему и ритам песме:
Суђење због опсцености 1957. „Урлик” садржи многе референце на недозвољене дроге и сексуалне праксе, како хетеросексуалне тако и хомосексуалне. Тврдећи да је књига опсцена, цариници су 25. марта 1957. запленили 520 примерака песме који су увожени из Енглеске.
Дана 3. јуна, Шиг Мурао, менаџер књижаре City Lights, ухапшен је и затворен због продаје збирке Урлик и друге песме прикривеном полицајцу из Сан Франциска. Издавач Лоренс Ферлингети је касније ухапшен због објављивања књиге. На суђењу за опсценост, девет књижевних стручњака сведочило је у корист песме. Уз подршку Америчке уније за грађанске слободе (ACLU), Ферлингети је добио случај када је судија Врховног суда државе Калифорније Клејтон Хорн одлучио да песма има „искупљујући друштвени значај”.How "Howl" Changed the World, Allen Ginsberg's anguished protest broke all the rules—and encouraged a generation of artists to do the same. By Fred Kaplan, Slate, Sept. 24, 2010
Биографске референце и алузије Део I