Такмичарско скијашко трчање обухвата различите формате трка и дужине стаза. Правила скијашког трчања прописују Међународна скијашка федерација (FIS) и разне националне организације. Међународна такмичења укључују Светско првенство у нордијском скијању, Светски куп у скијашком трчању, као и такмичења на Зимским олимпијским играма. Ове трке се одржавају на хомологованим, уређеним стазама дизајнираним да подрже класични (у стази) и слободни стил, где скијаши могу користити клизачку технику (скејт). Такође обухвата догађаје попут крос-кантри скијашких маратона, које санкционише Светска федерација за скијашке маратоне (Worldloppet), и скијашко оријентисање, које санкционише Међународна оријентиринг федерација. Сродни облици такмичења су биатлон, где се такмичари тркају на скијама за трчање и заустављају ради гађања мета пушком, као и параолимпијско скијашко трчање које омогућава спортистима са инвалидитетом да се такмиче користећи прилагођену опрему.

Јединице Норвешке војске су скијале ради спорта (и награда) још у 18. веку. Почевши од друге половине 20. века, техника је еволуирала од корачања у класичној техници унутар трага до укључивања клизачког скијања (скејт), које се одвија на стазама које су уређене са широким тракама за оне који користе ту технику. Истовремено, опрема је еволуирала од скија и штапова направљених од дрвета и других природних материјала до оних сачињених од вештачких материјала као што су фиберглас, угљенична влакна и полиетиленска пластика.

Спортисти тренирају како би постигли издржљивост, снагу, брзину, вештину и флексибилност на различитим нивоима интензитета. Тренинзи ван сезоне често се одвијају на сувом, понекад на ролер-скијама. Организација такмичења у скијашком трчању има за циљ да учини те догађаје доступним и гледаоцима уживо и телевизијској публици. Као и код других спортова који захтевају издржљивост, снагу и брзину, неки спортисти су одлучили да користе забрањене лекове за побољшање перформанси.

Историја мини|Локално првенство, општина Баланген, Норвешка, 1925. мини|десно|Шведски такмичар, Мартин Матсбо, у априлу 1935.

Године 1767. данско-норвешки генерал Шак Карл Ранцау кодификовао је четири класе војних скијашких такмичења и установио награде за сваку:Bergsland, Einar . Гађање прописаних мета на 40–50 корака док се скија низбрдо „највећом брзином” (претеча биатлона). „Бацање” себе док се тркају низбрдо међу дрвећем „без пада или ломљења скија” (претеча слалома). Трка спуста на великим падинама без „јахања или одмарања на штапу” или пада (претеча спуста). „Дуга трка” са пуном војном опремом и пушком на рамену преко око 2,5 km „равног терена” у року од 15 минута (претеча модерног скијашког трчања).

Рани запис о јавном скијашком такмичењу односи се на догађај из 1843. године у Тромсеу. Најава је догађај назвала „опкладном трком на скијама”.Bø, Olav: Skiing throughout history, translated by W. Edson Richmond. . Засебна алпска техника појавила се око 1900. године, издвајајући се од дотадашњег начина скијања, када је Матијас Здарски заговарао „Лилијенфелдски скијашки метод” као алтернативу норвешкој техници. На норвешком језику, langrenn се односи на „такмичарско скијање где је циљ прећи одређену удаљеност у унапред постављеним траговима у најкраћем могућем времену”. Такмичења у алпском скијању (позната као трка на брду) постојала су у Норвешкој током 18. и 19. века, али су прекинута када се главни скијашки фестивал у Ослу фокусирао на дуге трке (такмичарско скијашко трчање) и скијашке скокове (сада познати као нордијске дисциплине). Алпске дисциплине су поново оживеле у Централној Европи око 1920. године. Такмичења у турном скијању (норв. turrenn) су дугопругашка такмичења у скијашком трчању отворена за јавност, а такмичење се обично одвија унутар старосних категорија.

У 19. веку тркачи су користили један дрвени штап, који је био дужи и јачи од модерних штапова, а могао се користити и за кочење низбрдо. У Норвешкој је тркање са два штапа („фински стил”) наишло на отпор, почевши од 1880-их, када су их нека правила трка забрањивала; примедбе су укључивале питања естетике — како су због њих скијаши „гегали као гуске”. Како је употреба пара штапова постала норма, материјали су фаворизовали лакоћу и снагу, почевши од бамбуса, који је уступио место фибергласу (коришћеном на Зимским олимпијским играма 1968), алуминијуму (коришћеном на Зимским олимпијским играма 1972) и на крају угљеничним влакнима, уведеним 1975. године.

Клизачки стил (скејт) Клизачки стил је уведен у такмичење у 20. веку. На првом немачком првенству у скијању, одржаном на Фелдбергу у Шварцвалду 1900. године, Норвежанин Бјарне Нилсен победио је у трци на 23 km и примећено је да користи клизачки покрет током скијања — технику непознату гледаоцима.. Јохан Гретумсбротен је користио технику клизања на Светском првенству 1931. у Оберхофу, што је једна од најранијих забележених употреба клизања у такмичарском скијашком трчању. Ова техника је касније коришћена у скијашком оријентирингу 1960-их на путевима и другим чврстим површинама. Фински скијаш Паули Ситонен развио је варијанту стила за маратоне или друге догађаје издржљивости 1970-их тако што је остављао једну скију у трагу док је другом клизао у страну (једнострано клизање); ово је постало познато као „маратонски скејт”. Амерички скијаш Бил Кох даље је развио технику маратонског клизања касних 1970-их. Скијање слободним стилом постало је широко распрострањено током 1980-их након што је Кохов успех с њим на Светском првенству 1982. привукао више пажње на ту технику. Норвешки скијаш Ове Аунли почео је да користи ту технику 1984. године, када је открио да је много бржа од класичног стила. Клизање је најефикасније на широким, глатким, уређеним стазама, користећи скије од фибергласа које добро клизе; такође погодује снажнијим спортистима — што су, према Олаву Беу, разлози зашто је техника направила пробој почетком 1980-их. Спортисти су широко усвојили клизање на обе стране до Светског првенства 1985. године, а FIS га је формално усвојио 1986. године — упркос почетном противљењу Норвешке, Совјетског Савеза и Финске — уз очување догађаја који користе само класичну технику.

Догађаји

Зимске олимпијске игре мини|десно|Свере Стенерсен иде ка победи у нордијској комбинацији на Зимским олимпијским играма 1956. у Кортини д'Ампецо, Италија. Зимске олимпијске игре су велики међународни спортски догађај који се одржава једном у четири године. Прве Зимске олимпијске игре, одржане 1924. у Шамонију у Француској, укључивале су нордијско скијање (које обухвата скијашко трчање) међу пет главних дисциплина. Догађаји у скијашком трчању еволуирали су на Зимским олимпијским играма од 1924. године, као што се види у следећој хронологији:

ЗОИ 1924: Деби скијашког трчања. ЗОИ 1952: Деби женског нордијског скијања. ЗОИ 1956: Додати мушкарци на 30 km и женска штафета 3 × 5 km. ЗОИ 1964: Додато 5 km за жене. ЗПИ 1976: Додато параолимпијско скијашко трчање. ЗОИ 1980: Додато 20 km за жене. ЗОИ 2002: Појава спринта и масовног старта у Солт Лејк Ситију.

На Олимпијским играма 2022. у Пекингу, скијашко трчање је садржало догађаје и у класичном и у клизачком (слободном) стилу. Два стила се смењују на великим догађајима (Олимпијске игре, Светска првенства). На пример, на Зимским олимпијским играма 2018. у Пјонгчангу, појединачна трка на 15 km за мушкарце била је у слободном стилу. На Олимпијским играма 2022. овај догађај је вожен класичним стилом.

FIS догађаји мини|Класични догађај током Светског првенства у нордијском скијању 2009. у Либерецу, Чешка. Светско првенство у нордијском скијању одржава се у различитом броју и врстама догађаја од 1925. за мушкарце и од 1954. за жене. Од 1924. до 1939. године Светска првенства су се одржавала сваке године, укључујући и године са Зимским олимпијским играма. Након Другог светског рата, првенства су се одржавала сваке четири године од 1950. до 1982. Од 1985. године, Светска првенства се одржавају у непарним годинама.

FIS догађаји укључују: Светско првенство у нордијском скијању (такође укључује скијашке скокове и нордијску комбинацију). Светски куп у скијашком трчању: сваке године се проглашавају освајачи медаља који имају највећи укупан број бодова на крају сезоне Светског купа. Тур де Ски: по узору на бициклистички Тур де Франс, одржава се сваке године крајем децембра и почетком јануара у Чешкој, Немачкој, Италији и Швајцарској, као део Светског купа (од 2006).

+ Догађаји за медаље на Светским првенствима у нордијском скијању Догађај Датуми за мушкарце Датуми за жене Појединачни спринт 2001–данас 2001–данас Тимски спринт 2005–данас 2005–данас 5 km Н/Д 1962–1999 10 km 1991–1999, 2025–данас 1954–данас 15 km 1954–2023 1989–2003 17–18 km 1925–1950 Н/Д 20 km Н/Д 1978–1987 30 km 1926–2003 1989–2023 50 km 1925–данас 2025–данас Штафета 4 × 10 km 1933–2023 Н/Д Штафета 3 × 5 km Н/Д 1954–1970 Штафета 4 × 5 km Н/Д 1974–2023 Штафета 4 × 7.5 km 2025–данас 2025–данас Комбинација / двострука потера / Скијатлон 1993–данас 1993–данас

Скијашки маратон мини|десно|Масовни старт маратона на Тарту маратону 2006.

Скијашки маратон је дугопругашка трка, обично од тачке до тачке, дужа од 40 километара; неки се одржавају истовремено са краћим тркама и учешће је обично отворено за јавност. На норвешком се таква трка назива turrenn („турна трка”). Велики догађаји имају више од 10.000 учесника где масовни стартови често имају модификован редослед старта по групама учесника — за које је процењено да су сличних способности, почевши од елитне групе скијаша и завршавајући са групом најмање искусних. Скијаши могу користити класичну или клизачку технику, у зависности од правила трке. Награде се обично заснивају на укупном пласману, пласману према полу спортисте и према старосној категорији. Постоје две главне серије у овој категорији, Ски класикс (Ski Classics) и Worldloppet.

Серија Ски класикс Ски класикс (Ski Classics) је комерцијално спонзорисано међународно куп такмичење у скијашком трчању на дуге стазе, које се одржава у Европи. Настало је у јануару 2011. године.

+ Догађаји у класичној серији Догађај Класични стил Слободни стил Локација Јизерска падесатка 50 / 25 km 30 km Бедрихов, Чешка Марчалонга 70 / 45 km Моена – Кавалезе, Италија Кениг Лудвиг Лауф 50 / 23 km 50 / 23 km Оберамергау, Немачка Васалопет 90 / 45 / 30 km Селен – Мора, Шведска Енгадин ски маратон 42 / 21 / 17 km Малоја – С-шанф, Швајцарска Ла Диагонала 65 km 65 km Енгадин – Санкт Мориц, Швајцарска Биркебајнеренет 54 km Рена – Лилехамер, Норвешка Орефјелслопет 65 km Воладален – Оре, Шведска

Worldloppet серија Светска федерација за скијашке маратоне (Worldloppet) признаје двадесет скијашких маратона укључујући оне у серији Ски класикс (осим Ла Диагонале и Орефјелслопета). Они признају оне спортисте који заврше Worldloppet трке у 10 земаља, од којих најмање једна мора бити на другом континенту, као „Worldloppet мајстора”. Организација, коју санкционише FIS, настоји да привуче елитне тркаче на своје догађаје помоћу FIS Worldloppet купа и тиме има за циљ да „повећа интересовање медија и гледалаца за трке на дуге стазе”. Значајне трке, осим серије Ски класикс, укључују:

+ Догађаји Worldloppet серије Догађај Класични стил Слободни стил Локација Кенгуру Хопет 42 / 21 km Фолс Крик, Викторија, Аустралија Доломитенлауф 42 / 21 km 60 km Обертилијах / Лијенц, Аустрија Трансжурасјен 50 / 25 km 76 / 54 km Ле Рус / Ламура – Мут, Француска Сапоро међународни ски маратон 50 / 25 km Сапоро, Јапан Тарту маратон 63 / 31 km 63 / 31 km Отепа – Елва, Естонија Гатино Лопет 53 / 29 km 53 / 29 km Гатино, Канада Амерички Биркебајнер 54 / 23 km 50 / 23 km Кејбл – Хејвард, Сједињене Америчке Државе Финландија-хито 62 / 32 km 50 km Лахти, Финска Демински скијашки маратон 25 km 50 km Рибинск, Русија Бјег Пјастов 50 /26 km 30 km Шкларска Поремба, Пољска Фосаватн ски маратон 50 km Исафјердир, Исланд Кинески Васалопет 50 km Чангчун, Кина Мерино Мустер 42 / 21 km Ванака, Нови Зеланд Ушуаја Лопет 42 km Ушуаја, Аргентина

Скијашко оријентисање