Алберт Пинкам Рајдер (; 19. март 1847 — 28. март 1917) био је амерички сликар најпознатији по својим поетским и ћудљивим алегоријским делима и морским пејсажима, као и по својој ексцентричној личности. Иако је његова уметност делила нагласак на суптилним варијацијама боја са тоналистичким делима тог времена, била је јединствена по истицању форме на начин који неки историчари уметности сматрају претечом модернизма.

Рани живот Рајдер је рођен у Њу Бедфорду у Масачусетсу. Њу Бедфорд, ужурбана лука за китолов током 19. века, имао је блиску везу са морем што је вероватно пружило уметничку инспирацију Рајдеру касније у животу. Био је најмлађи од четири сина, а о његовом детињству се мало зна. Почео је да слика пејзаже док је још живео у Њу Бедфорду. Породица Рајдер се преселила у Њујорк 1867. или 1868. године да би се придружила Рајдеровом старијем брату, који је отворио успешан ресторан. Његов брат је такође управљао хотелом „Алберт”, који је постао знаменитост Гринич Вилиџа. Рајдер је годинама обедовао у том хотелу, али је он добио име по првобитном власнику, Алберту Розенбауму, а не по сликару. Рајдер се пријавио на Националну академију за дизајн, али је његова пријава првобитно одбијена.

Образовање и рана каријера Раније се сматрало да је Рајдер био пустињак, те да је развио свој стил у изолацији и без утицаја савремене америчке или европске уметности. Међутим, овај став је оповргнут каснијим истраживањима која су открила његове бројне везе и изложеност другим уметницима. Рајдерово прво уметничко образовање било је код сликара Вилијама Едгара Маршала у Њујорку. Од 1870. до 1873, и поново од 1874. до 1875. године, Рајдер је студирао уметност на Националној академији за дизајн. Тамо је излагао своју прву слику 1873. и упознао уметника Џ. Олдена Веира, који је постао његов доживотни пријатељ. Године 1877. Рајдер је кренуо на прво од четири путовања у Европу, где је проучавање слика француске барбизонске школе и холандске Хагске школе имало значајан утицај на његов рад. Такође 1877. постао је оснивачки члан Друштва америчких уметника. Друштво је било лабаво организована група чији рад није одговарао академским стандардима тог времена, а међу члановима су били Огастас Сент-Годенс, Роберт Свејн Гифорд (такође из Њу Бедфорда), Рајдеров пријатељ Џулијан Олден Веир, Џон Ла Фарж и Александер Хелвиг Вајант. Рајдер је излагао са овом групом од 1878. до 1887. Његове ране слике из 1870-их често су биле тоналистички пејзажи, понекад са стадима, дрвећем и малим зградама.

Уметничка зрелост Сматра се да су 1880-е и 1890-е биле Рајдеров најкреативнији и уметнички најзрелији период. Током 1880-их, Рајдер је често излагао и његов рад је добро прихваћен од стране критичара. Његова уметност је постала поетскија и маштовитија, а Рајдер је писао поезију која је пратила многа његова дела. Његове слике понекад приказују сцене из књижевности, опере и религије. Рајдеров препознатљив стил карактеришу широке, понекад нејасно дефинисане форме или стилизоване фигуре смештене у снолике пределе или морске пејзаже. Његове сцене често осветљава бледа сунчева светлост или зрачећа месечина која пробија кроз сабласне облаке. Сматра се да је промена у Рајдеровој уметности са пасторалних пејзажа на мистичније, енигматичније теме била под утицајем Роберта Лофтина Њумана, са којим је Рајдер делио атеље.

Касније године мини|лево|Портрет Рајдера, рад Калила Џибрана, 1915. (Метрополитен музеј) После 1900. године, отприлике у време смрти његовог оца, Рајдерова креативност је драматично опала. До краја живота трошио је своју уметничку енергију повремено прерађујући постојеће слике, од којих су неке лежале разбацане по његовом њујоршком стану. Посетиоци Рајдеровог дома запажали су његове немарне навике — никада није чистио, под му је био прекривен смећем, тањирима са старом храном и дебелим слојем прашине, те је морао да рашчисти простор како би посетиоци могли да стоје или седе. Био је стидљив и није тражио друштво, али је госте примао љубазно и уживао је да прича приче или говори о својој уметности. Стекао је репутацију усамљеника, али је одржавао друштвене контакте, волео је да пише писма и наставио је да путује повремено како би посетио пријатеље.

Иако је Рајдерова креативност опала на прелазу векова, његова слава је расла. Важни колекционари америчке уметности тражили су Рајдерове слике за своје збирке и често су позајмљивали изабране примере за националне уметничке изложбе, јер је сам Рајдер изгубио интересовање за активно излагање свог рада. Године 1913. десет његових слика приказано је заједно на историјској изложби Армори шоу, част која одражава дивљење које су према Рајдеру осећали модернистички уметници тог времена, видећи у његовом раду предзнак америчке модернистичке уметности.

До 1915. Рајдерово здравље се погоршало, а умро је 28. марта 1917. у кући пријатеља који су се о њему бринули. Сахрањен је на Сеоском гробљу у свом родном месту Њу Бедфорду.

Меморијална изложба његових дела одржана је у Метрополитен музеју уметности у Њујорку 1918. године.

Рад и наслеђе мини|Алберт Пинкам Рајдер (1938), постхумни омаж Марсдена Хартлија, који је 1909. насликао серију тамних пејзажа инспирисаних Рајдеровим делом Albert Pinkham Ryder , на бази података Метрополитен музеја (28. јун 2017) Рајдер је завршио мање од двеста слика, од којих су скоро све настале пре 1900. године. Ретко је потписивао и никада није датирао своје слике.

Док су дела многих Рајдерових савременика делимично или углавном заборављена током већег дела 20. века, Рајдеров уметнички углед остао је углавном нетакнут због његовог јединственог и визионарског стила.Види, на пример, Уметници на које је Рајдер утицао укључују Марсдена Хартлија, који се с њим спријатељио,Ludington, Townsend (1992). Marsden Hartley: The Biography of an American Artist. Cornell University Press. стр. 62, 63. . и Џексона Полока.

Рајдер је користио материјале обилно и без пуно обзира на исправне техничке процедуре. Његове слике, на којима је често радио десет или више година, грађене су од слојева боје, смоле и лака нанесених један преко другог. Користио је технику „мокро на мокро“, и често је сликао на влажан лак, или наносио слој боје која се брзо суши преко слоја боје која се споро суши. У своје слике уграђивао је неконвенционалне материјале, као што су восак за свеће, битумен и уља која се не суше у потпуности.Mayer, Lance, and Gay Myers (2013). American Painters on Technique: 1860–1945. Los Angeles, CA: J. Paul Getty Museum. стр. 91. .Kelly, Franklin, Jr., Nicolai Cikovsky, Deborah Chotner, John Davis, Robert Wilson Torchia, and Ellen G. Miles. (1996). American Paintings of the Nineteenth Century, Part 2. Washington: National Gallery of Art. стр. 96. . Овим средствима Рајдер је постизао луминозност којој су се његови савременици дивили — његова дела су изгледала као да „зраче унутрашњим сјајем, попут неких минерала” — али резултат је био краткотрајан. Рајдерове слике остају нестабилне и временом постају много тамније; развијају широке пукотине, не суше се у потпуности ни после неколико деценија, а понекад се и потпуно распадну. Многе Рајдерове слике су се знатно погоршале још за његовог живота, а он их је покушавао рестаурирати у каснијим годинама. Нека од његових дела су толико пута прерађивана да су и после једног века још увек мекана. Због сопствених рестаурација и због тога што су неке Рајдерове слике довршавали или прерађивали други након његове смрти, многа дела данас изгледају веома другачије него у тренутку настанка.

Фалсификати У својој књизи Albert Pinkham Ryder: Painter of Dreams, Вилијам Инес Хомер и Лојд Гудрич написали су: „Има више лажних Рајдера него фалсификата било ког другог америчког уметника, изузев његовог савременика Ралфа Блејклока.” Аутори, стручњаци за Рајдера, процењују број фалсификованих дела на преко хиљаду. Такође су тврдили (од 1989) да су нека остала у приватним и музејским збиркама, поред тога што су нуђена преко трговаца уметнинама и аукцијских кућа. Део разлога зашто постоји толико лажних Рајдера је тај што се његов стил лако копира. Фалсификатори иду далеко како би лажирали старост слике, укључујући сликање на античком платну и печење да би се добиле пукотине. Фалсификати се могу открити визуелним и хемијским прегледом, као и проверивом провенијенцијом — збирком писане документације која детаљно описује историју власништва слике.

На пример, Рајдерово дело Elegy, док је било на позајмици Витни музеју, прегледао је Лојд Гудрич, тадашњи кустос музеја. Рендгенским прегледом откривен је слој уједначених потеза кичицом, што није карактеристично за Рајдерове слике које обично имају дебеле наносе боје. Закључено је да је Elegy вероватно насликана као имитација дела The Lone Horseman, оригиналне Рајдерове слике.

Изабрана дела

У популарној култури Анђео таме од Кејлеба Кара. О Рајдеру и његовом делу се дуго пише у роману Тејуа Коула Отворени град.

Види још Историја сликарства Друштво америчких уметника Тонализам Западно сликарство

Референце

Литература

Stula, Nancy with Nancy Noble. American Artists Abroad and their Inspiration, New London: Lyman Allyn Art Museum, 2004, 64 pages

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1847. Категорија:Умрли 1917. Категорија:Амерички сликари