мини|Џорџ В. Буш држи посмртни говор на државној сахрани Роналда Регана, јун 2004.
Еулогија (од , eulogia, старогрчки, eu за „добро” или „истинито”, logia за „речи” или „текст”, заједно у значењу „похвала”) јесте говор или спис у славу неке особе, посебно оне која је недавно преминула или се пензионисала, или као израз љубави и поштовања.
Еулогије могу бити део погребних услуга. У Сједињеним Америчким Државама оне се одржавају у погребном заводу током или након бдења; у Уједињеном Краљевству се изговарају током службе, обично у крематоријуму или месту богослужења, пре бдења. У САД неке деноминације или обесхрабрују или не дозвољавају еулогије на службама како би се одржало поштовање традиције. Еулогије такође могу хвалити људе који су још увек живи. Ово се обично дешава у посебним приликама као што су рођендани, пословне забаве, прославе одласка у пензију итд. Еулогије не треба мешати са елегијама, које су песме написане у част мртвима; нити са читуљама (некролозима), које су објављене биографије које описују животе оних који су недавно умрли; нити са погребним обредима, који се уопштено односе на ритуале око сахране. Свештеницима Римокатоличке цркве рубрике мисе забрањују да држе еулогију за покојника уместо проповеди (омилије) током погребне мисе.
Модерна употреба речи еулогија први пут је документована у 16. веку и потиче од средњовековног латинског термина eulogium. Тадашњи eulogium се временом претворио у краћу еулогију данашњице.
Еулогије обично држи члан породице или близак породични пријатељ у случају преминуле особе. За еулогију живој особи, каква се даје приликом пензионисања, говор би могао одржати старији колега. Понекад се еулогије држе онима који су тешко болесни или стари како би се изразиле речи љубави и захвалности пре него што умру. Еулогије нису ограничене само на људе; местима или стварима такође се могу давати еулогије (које свако може одржати), али су оне мање уобичајене од оних упућених људима, било живим или преминулим.
У неким случајевима, самостална еулогија (аутоеулогија) пише се пре него што субјекат умре, са циљем да пријатељ или члан породице прочита њихове речи на сахрани. Значајни примери укључују надахњујућу аутоеулогију америчког писца Курта Вонегата (позајмљену са сахране његовог стрица) и хумористичну аутоеулогију играча аустралијског фудбала и медијске личности Луа Ричардса, коју је прочитао пријатељ.
Познати примери Успешна еулогија може пружити утеху, инспирацију или успоставити везу са особом у чије име се говор држи. Следећи примери су познате еулогије које су постигле управо то.
Еулогија председника Роналда Регана за посаду спејс-шатла Чаленџер (1986):
Еулогија Чарлса Спенсера за његову сестру, Дајану, принцезу од Велса (1997):
Еулогија Џавахарлала Нехруа за Махатму Гандија (1948):
Еулогија Теда Кенедија за његовог брата Роберта Ф. Кенедија (1968):
Садржај Постоји много различитих врста еулогија. Неке од њих су строго замишљене као биографија живота особе. Кратка биографија је једноставно препричавање онога кроз шта је појединац прошао у свом животу. Ово се може урадити како би се истакле главне тачке у животу покојника. Друга верзија је изношење личнијег погледа на оно што је појединац радио. То подразумева препричавање успомена које деле приповедач и покојник. Успомене, утисци и искуства су ствари које се могу укључити у препричавање личне еулогије (Burch, 2006). У већини делова света, еулогије се углавном фокусирају на биографију живота особе истичући главне догађаје њихових живота, као што су посао или каријера, образовање итд.
Види још Реторика Читуља Некролог Панегирик Реквијем Јавни наступ
Референце
Категорија:Говори Категорија:Књижевне врсте