4. армија је била формација Југословенске краљевске војске мобилисана пре немачке инвазије на Краљевину Југославију током Другог светског рата. Формирана је из мирнодопске 4. армијске области. Када је мобилисана, састојала се од три дивизије, одреда јачине бригаде, једног коњичког пука и једног самосталног пешадијског пука. Била је део 1. групе армија и била је одговорна за одбрану великог дела границе између Југославије и Мађарске, распоређена иза реке Драве између Вараждина и Слатине. Као и све југословенске формације у то време, 4. армија је имала озбиљне недостатке у мобилности и ватреној моћи.

Упркос забринутости због могуће инвазије Сила осовине, наређења за општу мобилизацију Краљевске југословенске војске влада није издала све до 3. априла 1941. године, како не би даље провоцирала Немачку након војног пуча и изазвала рат. Када је инвазија почела 6. априла, 4. армија је била само делимично мобилисана, а ова слабост је погоршана активностима „пете колоне” унутар њених главних јединица и виших штабова. Побуне војника хрватске националности избиле су у све три дивизије у првих неколико дана, узрокујући значајне поремећаје у њиховој мобилизацији и распоређивању. Град Бјеловар заузеле су побуњене трупе. Широко распрострањено дезертерство хрватских трупа, од којих су се многи окренули против својих српских сабораца, учинило је контролу још тежом. Немачка активност у сектору 4. армије у прва четири дана укључивала је нападе ограниченог циља ради заузимања прелаза преко река Мура и Драва, заједно са ваздушним нападима Луфтвафеа.

Формирање и проширење немачких мостобрана олакшали су елементи пете колоне хрватске фашистичке организације Усташе и њихови симпатизери међу већинским хрватским становништвом у сектору 4. армије. Елементи 4. армије пружили су местимичан отпор Немцима, али је повлачење према југу почело 9. априла, да би 10. априла армија брзо престала да постоји као оперативна формација пред два одлучна оклопна продора 46. моторизованог корпуса са мостобрана код Закања и Барча. 14. оклопна дивизија заузела је Загреб касно тог дана, а Немци су олакшали проглашење независне хрватске државе. Виши штабни официр у штабу 1. групе армија, који је симпатисао усташе, издао је наређења преусмеравајући формације и јединице 4. армије даље од напредујућих Немаца, а елементи пете колоне ухапсили су део штабног особља 4. армије.

Под вођством свог команданта, армијског ђенерала Петра Недељковића, претежно етнички српски остаци 4. армије покушали су да успоставе одбрамбене положаје у североисточној Босни, али их је 14. оклопна дивизија одбацила док је напредовала ка истоку према Сарајеву, које је пало 15. априла. Примирје је договорено тог дана, а остацима 4. армије наређено је да прекину борбу. Југословенска Врховна команда безусловно се предала 18. априла.

Позадина мини|лево|Мапа која приказује положај Југославије у Европи|алт=Мапа која истиче локацију Југославије Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца настала је спајањем Србије, Црне Горе и јужнословенских области Аустроугарске 1. децембра 1918. године, непосредно након Првог светског рата. Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца основана је ради одбране нове државе. Формирана је око језгра победничке Српске војске, као и оружаних формација подигнутих у регионима који су раније били под контролом Аустроугарске. Многи бивши аустроугарски официри и војници постали су чланови нове војске. Од почетка, као и други аспекти јавног живота у новој краљевини, војском су доминирали етнички Срби, који су је видели као средство за обезбеђивање српске политичке хегемоније.

Развој војске био је отежан лошом економијом краљевине, што се наставило током 1920-их. Године 1929. краљ Александар променио је име државе у Краљевина Југославија, када је и војска преименована у Југословенска краљевска војска (ЈКВ). Буџет за војску остао је мали, а како су тензије расле широм Европе током 1930-их, постало је тешко набавити оружје и муницију из других земаља. Сходно томе, у време избијања Другог светског рата у септембру 1939. године, ЈКВ је имала неколико озбиљних слабости, које су укључивале ослањање на товарне животиње за транспорт и велику величину својих формација. Пешадијске дивизије имале су ратну јачину од 26.000–27.000 људи, у поређењу са савременим британским пешадијским дивизијама које су имале половину тог броја. Ове карактеристике резултирале су спорим, незграпним формацијама, а неадекватно снабдевање оружјем и муницијом значило је да су чак и веома велике југословенске формације имале малу ватрену моћ. Генерали који су више одговарали рововском рату из Првог светског рата комбиновани су са војском која није била ни опремљена ни обучена да се одупре брзом приступу комбинованих родова војске који су Немци користили у својим инвазијама на Пољску и Француску.

Слабости ЈКВ у стратегији, структури, опреми, мобилности и снабдевању погоршане су озбиљним етничким нејединством унутар Југославије, које је произашло из две деценије српске хегемоније и пратећег недостатка политичког легитимитета централне владе. Покушаји да се реши нејединство дошли су прекасно да би се осигурало да ЈКВ буде кохезивна сила. Активност пете колоне такође је била озбиљна брига, не само од стране хрватских фашистичких усташа и етничке немачке мањине, већ потенцијално и од про-бугарских Македонаца и албанског становништва на Косову.

Формирање и састав

Мирнодопска организација

Према југословенским ратним плановима, 4. армија је била организована и мобилисана на географској основи из мирнодопске 4. армијске области, која је била подељена на три дивизијска округа, од којих је сваки био подељен на пуковске регионе. Загреб, Дуго Село и Сисак били су кључни центри за мобилизацију и концентрацију 4. армије због добре железничке инфраструктуре. Пре издавања наређења за мобилизацију 4. армије, штаб 4. армијске области био је укључен у планирање граничне одбране и спровођење вежби за граничне трупе, укључујући планове рушења мостова и друге инфраструктуре у случају рата.

Дана 8. јуна 1940. године, Југословенска Врховна команда издала је наређења штабу 4. армијске области да изврши све неопходне припреме за одбрану и рушења и наредила 14-дневну вежбу за граничне трупе. Штаб 4. армијске области поднео је извештај о напретку овог рада 30. јануара 1941. Овај извештај је указивао да су дуж мађарске границе изграђени бункери и ровови за непосредну одбрану реке Драве дуж југословенско-мађарске границе, посебно код Вараждина, Копривнице, Вировитице и Слатине, али никакве препреке као што су препреке од бодљикаве жице или противтенковски ровови нису биле развијене.

Ратна организација

Четвртом армијом командовао је армијски ђенерал Петар Недељковић, а његов начелник штаба био је бригадни ђенерал Антон Локар. 4. армија се састојала од: 27. пешадијске дивизије Савска 40. пешадијске дивизије Славонска 42. пешадијске дивизије Мурска Одреда Ормошки (јачине бригаде) 127. пешадијског пука 81. коњичког пука

Подршку на нивоу армије пружали су моторизовани 1. тешки артиљеријски пук, 81. армијски артиљеријски пук, моторизовани 4. противавионски дивизион, шест граничних батаљона и моторизована 4. армијска противавионска чета. Четврта ваздухопловна извиђачка група која се састојала од осамнаест авиона Бреге 19 била је придодата из Југословенског краљевског ратног ваздухопловства (ВВКЈ) и била је базирана на аеродрому Плесо код Велике Горице јужно од Загреба. Трупе 4. армије укључивале су висок проценат Хрвата.

План распореда

Четврта армија била је део 1. групе армија, која је била одговорна за одбрану северозападне Југославије. 4. армија бранила је источни сектор дуж мађарске границе, а 7. армија дуж немачке и италијанске границе. Прва коњичка дивизија требало је да се држи као резерва 1. групе армија око Загреба. Лево од 4. армије, граница са 7. армијом ишла је од Горње Радгоне на реци Мури преко Крапине и Карловца до Оточца. Десно од 4. армије налазила се 2. армија 2. групе армија, чија је граница ишла од источно од Слатине преко Пожеге према Бањој Луци. Југословенски план одбране предвиђао је распоређивање 4. армије у кордону иза Драве између Вараждина и Слатине. Планирани распоред 4. армије од запада ка истоку био је: Одред Ормошки, одговоран за границу између Горње Радгоне и тромеђе са Немачком и Мађарском, али са главним одбранама дуж Драве између ушћа реке Дравиње и села Петријанец, и седиштем у Кленовнику; 42. пешадијска дивизија Мурска (42. ПД), насупрот мађарског града Нађкањиже, између тромеђе са Немачком и Мађарском и ушћа Муре код Леграда, са дивизијским седиштем у Секетину, јужно од Вараждина; 27. пешадијска дивизија Савска (27. ПД), насупрот мађарског села Ђекењеш, између ушћа Муре код Леграда и Клоштра Подравског, са дивизијским седиштем у Капели, северно од Бјеловара; и 40. пешадијска дивизија Славонска (40. ПД), насупрот мађарског града Барча, између Клоштра Подравског и Чађавице, са главном линијом одбране дуж северних падина планине Билогора, и дивизијским седиштем у Пивници Славонској.

Граничне јединице у зони одговорности 4. армије састојале су се од: 601. самосталног батаљона у сектору Одреда Ормошки, 341. резервног пука у сектору 42. ПД, 3. батаљона 393. резервног пука и 576. самосталног батаљона у сектору 27. ПД, и 2. батаљона 393. резервног пука у сектору 40. ПД.

Мобилизација Након немилосрдног притиска Адолфа Хитлера, Југославија је потписала Тројни пакт 25. марта 1941. Два дана касније, војни пуч срушио је владу која је потписала пакт, а формирана је нова влада под командом команданта ВВКЈ, армијског ђенерала Душана Симовића. Нова влада није прогласила општу мобилизацију све до 3. априла 1941, из страха да не увреди Хитлера и тиме изазове рат. Истог дана када се десио пуч, Хитлер је издао Фирерову директиву 25, која је захтевала да се Југославија третира као непријатељска држава, а 3. априла издата је Фирерова директива 26, са детаљима плана напада и командне структуре за инвазију.

Југословенски историчар Велимир Терзић описао је мобилизацију 4. армије у целини 6. априла као „само делимичну”, и наводи да се штаб 4. армије мобилисао североисточно од Дугог Села, источно од Загреба, при чему се само 30–35 процената штабних официра и десет процената војника јавило на дужност.

Одред Ормошки Одред Ормошки био је ad hoc формација заснована на штабу 1. коњичке бригаде, са придодатим пешадијским пуком из 32. пешадијске дивизије Триглавска, и два коњичка пука и дивизионом коњичке артиљерије придодатим из 1. коњичке дивизије. Дана 6. априла концентрисао се у области Орможа, на следећи начин: командант одреда и његово штабно особље били су у Чаковцу; 39. пешадијски пук марширао је од Цеља преко Лепоглаве до Вараждина, али је 6. априла стигао само до Рогатца; 6. коњички пук се мобилисао у Загребу; 8. коњички пук се мобилисао у Чаковцу; дивизион коњичке артиљерије кретао се од Вараждина ка рејону концентрације и стигао је до Вратна; и 1. бициклистички батаљон напустио је Љубљану, и 5. априла стигао до Жалца.

Тредесет девети пешадијски пук је касније пребачен у 42. ПД, остављајући Одред Ормошки претежно као коњичку формацију.

42. пешадијска дивизија Мурска 42. ПД тек је започела мобилизацију и углавном се налазила у својим мобилизацијским центрима или се кретала ка зонама концентрације. Дана 6. априла елементи дивизије налазили су се на следећим локацијама: командант дивизије дивизијски ђенерал Борисав Ристић и његово штабно особље мобилисали су се у рејону Загреба 36. пешадијски пук се концентрисао у округу Лудбрега 105. пешадијски пук, са око 55 процената свог људства, концентрисао се у рејону Вараждина 126. пешадијски пук се мобилисао у Загребу Штаб 42. артиљеријског пука и две батерије мобилисали су се у Загребу, док су преостале две батерије мобилисане у Вараждину дивизијски коњички ескадрон налазио се у Чаковцу остатак дивизијских јединица мобилисао се у Загребу