Вописк Јулије ЈулИзворно писање његовог презимена било је Iullis, што потврђује целокупна литературна традиција и што користе сви савремени извори. Вергилије је у сојој Енеиди касније увео облик Јулус, са једним „л“, који је прихваћен у Фасти Капитолини. (деловао око 473. године пре н. е.) био је римски државник који је обављао дужност конзула 473. године пре н. е., у години када је власт римских магистрата била доведена у питање након убиства трибуна плебса..Ливије наводи и другу традицију у којој конзул није био Вописк Јулије, већ Опитер Вергиније.

Породица Вописк је био син Гаја и унук Луција, а сматра се да је његов отац био Гај Јулије Јул, конзул 489. године пре н. е.. Био је брат Гаја Јулија, конзула 482. године.. Имао је два позната сина: Луција, магистра еквитум 431. године, код диктатора Аула Постумија Тубертуса и био је конзул следеће године, и Спурија, који није држао магистратуре, али је био отац Гаја Јулија, конзуларног трибуна 408. и 405, и Луција Јулија, конзуларног трибуна 403. године., 78, 80, 81. Секст Јулије Јул, конзуларни трибун 424. године, могао је бити млађи син Вописка или син његовог синовца Гаја, конзула 447. године..

Каријера Годину дана пре избора Вописка, конзули Луције Фурије Медулин Фуз и Гнеје Манлије Вулсо блокирали су све покушаје аграрне реформе. Чим су напустили дужност, трибун Гнеј Генуције позвао их је да одговарају за свој поступак. Претходно је покренуо суђења против Тита Менија Ланата, чије неодлучно деловање у бици код Кремере током конзулата 477. године довело је до потпуног уништења рода Фабија и губитка важне стратешке позиције, и против Спурија Сервилија Структа, који је као конзул 476. године непромишљено напао војску Веја која је заузела Јаникул, од које га је спасло само интервенисање колеге. Меније је прошао са казном и животом, али је убрзо оболeо и умро; Сервилије је ослобођен захваљујући смелости одбране и подршци свог колеге Аула Вергинија Трикоста Рутила.Ливије, II, 51, 52, 54.Дионисије, IX, 18–27, 36–37.Диодор са Сицилије, XI, 53.Gellius, xvii. 21.

Када су Вописк и његов колега Луције Емилије Мамерк, конзул 484. и 478. године, ступили на дужност, њихови претходници су се обукли у жалосну одећу и пролазећи улицама туговали за својом судбином, тврдивши да избор на високу функцију значи бити осуђен на уништење од стране тираније плебејских трибуна. Међутим, ујутру на дан суђења, Генуције је пронађен убијен у својој кући. Преостали трибуни су били заплашени, а бивши конзули избегли су гоњење. Испуњен овим очигледним успехом, сенат је наредио мобилизацију војске, коју су конзули одмах спровели.Ливије, II, 54–55.Дионисије, IX, 37–41.Диодор Сикул, XI, 65.

Када је бивши центурион Волеро Публилије одбио да буде мобилисан као обичан војник, конзули су наредили ликтору да га ухапси. Доведен пред конзуле на форуму, обратио се плебејским трибинима, који су били превише уплашени да интервенишу. Пре него што је могао бити бичеван, Публилије је уз помоћ гомиле побегао од ликтора, освојио подршку народа и изазвао његово саосећање. Вописк и његов колега, заштићени само својих двадесетчетири ликтора, сви плебејци, од којих су неки већ били приморавани од стране народа, били су приморани да напусте форум и потражили уточиште у сенату док се гнев гомиле није смирио. Иако су аритократски сенатори заговарали оштрије мере, разборитији гласови који су настојали да избегну даљи сукоб између редова преовладали су, и година је завршена у несигурном примирју.Ливије, II, 54–55.Дионисије, IX, 37–41.Диодор са Сицилије, XI, 65.

Када су Емилије и Вописк приводили крају мандат конзулата, Публилије је изабран за трибуна наредне и следеће године. Године 471. п. н. е. он је спровео закон којим је концилијум плебса могао да се састаје по трибама, а не по јединицама, и којим је добио право да бира своје трибуне, пружајући плебејцима нови степен политичке самосталности.Ливије, II, 55–58.Дионисије, XI, 41–49.

Фридрих Мјунцер оцењује да извештај о политичким немирима током конзулата Вописка није историјски поуздан.Мјунцер, Фридрих, „Iulius 301“, Реаленциклопедија класичних античких наука (RE, PW), том X, део 1, колона 656 (Штутгарт, 1918).

Референце

Литература

Тит Ливије, Ab Urbe Condita (Историја Рима). Дионисије из Халикарнаса, Romaike Archaiologia. Диодор са Сицилије, Bibliotheca Historica (Библиотека историје). Аул Гелије, Noctes Atticae (Атичке ноћи). „Vopiscus Julius C. f. L. n. Iulus“ (број 3) у , уредник Вилијам Смит, Little, Brown and Company, Бостон (1849).

Категорија:Римски конзули Категорија:Јулијевци