Седамдесет шеста (енгл. Seventy-Six) јесте историјски роман америчког писца Џона Нила. Објављен у Балтимору 1823. године, то је четврти роман написан о Америчком рату за независност. Историјски се одликује пионирском употребом колоквијалног језика, „јенки дијалекта” (Нова Енглеска), реализмом сцена битака, дубоком карактеризацијом, наративом тока свести, профаностима и описима секса и романтике, чиме је роман наговестио и утицао на касније америчке писце. Наративна проза више подсећа на говорни амерички енглески него било која друга књижевност тог периода. То је било прво дело америчке фикције у којем је употребљена фраза „кучкин син” (енгл. son-of-a-bitch).
Причу прича војник Континенталне армије Џонатан Оудли и прати више љубавних прича које се преплићу са сценама битака и укупним током рата. Роман истражује мушки бол и самопрезир који проистичу из насилних чинова почињених у рату и двобојима. Написан као одговор на роман Шпијун (1821) Џејмса Фенимора Купера и инспирисан Ниловим сопственим радом на делу Историја Америчке револуције (1819), роман је написан током двадесет седам дана почетком 1822. године. Био је генерално добро прихваћен по објављивању и повећао је Нилову националну славу тако да је парирала Куперовој. Неки научници, као и сам аутор, сматрају га његовим најбољим романом, иако је консензус међу научницима да је књига више неуспех у конструкцији него успех у стилу. До 20. века књига је била углавном заборављена.
Радња Књига је написана у перспективи првог лица, а наратор је Џонатан Оудли, сада старац који се сећа Америчког рата за независност. Роман почиње изразом хитности коју осећа да забележи своја сећања за потомство: „Да, децо моја, нећу више одлагати.” Његова прича почиње у Њу Џерзију у рану зиму 1776. године, са становницима који страхују од напада британских и хесенских група након повлачења Џорџа Вашингтона кроз ту област. Двадесетдвогодишњи Џонатан и његов двадесетогодишњи брат Арчибалд одлучују да се придруже Континенталној армији, заједно са својим шездесетогодишњим оцем Џонатаном старијим, рођаком Артуром Родманом и комшијом Робертом Арнолдом. Арнолдове ћерке Клара и Луција постају љубавни интереси браће.
мини|лево|алт=Слика у боји која приказује руралну, снегом прекривену сцену битке из Рата за независност, укључујући топове, коње и мускете, са каменим и дрвеним кућама у позадини|Битка код Трентона, аутор: Х. Чарлс Макбарон Млађи Док браћа Оудли регрутују војнике из те области, пуковник Џорџ Р. Клинтон стиже да обучи нову коњичку јединицу. Клинтон се нејасно хвали својим везама са Вашингтоном, спријатељује се са Арчибалдом и награђује га чином капетана. Док су браћа на обуци, дом Оудлијевих спаљују Хесени, који рањавају старијег Џонатана и киднапују Артурову љубав, Мери Остин. Ликови претпостављају да је она убијена. Убрзо након тога, Оудлијеви улазе у своју прву битку, у којој је Арчибалд рањен. Опоравља се на време да би се њих тројица борили у бици код Трентона, у којој старији Џонатан гине.
Док Џонатан, Арчибалд, Артур и Клинтон учествују у кампањи у Њујорку и Њу Џерзију, одвијају се вишеструке љубавне приче. Луција се удвара и Клинтону и Арчибалду, а и они њој. Џонатан и Клара започињу романсу, али Џонатан има кратку аферу са њеном млађом и кокетнијом рођаком, Елен Сампсон. Мери Остин се поново појављује и поново састаје са Артуром у Филаделфији, али изражава романтично интересовање за старијег Роберта, којег Џонатан назива „развратником — сладострасником, можда сензуалистом”. Арчибалд и Клинтон се такмиче за Луцијину наклоност, што доводи до тога да Арчибалд убија Клинтона у двобоју мачевима. Први том се завршава тако што војна полиција хапси Арчибалда због двобоја.
Други том почиње тако што Вашингтон помилује Арчибалда због убиства Клинтона. Оудлијеви упознају официра са севера, Честера Коплија, којег трупе из Вирџиније мрзе и који убија мајора Елиса из Вирџиније у двобоју пиштољима. Копли, Џонатан, Арчибалд и Артур учествују у бици код Брендивајна, бици код Џермантауна, зимују у Вали Форџу и учествују у бици код Монмута, где је Џонатан рањен, губи ногу и бива послат кући. Џонатан се жени Кларом, Копли Еленом, а Артур Мери у заједничкој церемонији, али прича се фокусира на удварање између Арчибалда и Луције. Са наратором који је уклоњен са бојног поља, вести о рату настављају да стижу путем писама и посета Арчибалда и Артура, који сада служе на јужном ратишту.
Арчибалд постаје разочаран ратом, добија туберкулозу и враћа се кући. Џонатан и Клара тада постају заокупљени убеђивањем Арчибалда и Луције да се венчају; обоје су невољни због сопствених наизглед фаталних болести. У последњем поглављу, Арчибалд признаје Џонатану да себе сматра убицом због комшије којег је убио у двобоју пре рата. Арчибалд и Луција коначно пристају на брак и церемонија закључује причу:
Теме Пишући роман Седамдесет шеста, Нил је одбацио конвенцију историјске фикције о коришћењу наратива за наметање кохерентног значења људском искуству. Наративни стил се значајно мења између сцена битака и дискусија о свеукупном току рата како би се појачала раздвојеност између проживљеног искуства и процеса стварања значења из тих искустава анализирањем тока догађаја. Резултирајући неред је толико продоран да је једна од кључних тема романа, на коју се сам текст позива кроз књигу, од предговора до више поглавља. Нилова намера била је да постигне живописан приказ проживљене акције који би кохерентна тема и заплет, према његовом мишљењу, спутавали. „Читалац постаје очевидац упркос себи”, рекао је у самокритици.
Роман такође истражује бол и самопрезир који проистичу из тога што мушкарци убијају једни друге у рату и двобојима. Као и у Ниловим романима Рандолф и Ерата (оба објављена исте године), јунак романа Седамдесет шеста успешно убија другог у двобоју и пати остатак свог живота због тога. Нил приказује двобој као чин који одузима мужевност, а не као израз мужевности. Арчибалда прогоне насилне ноћне море, натприродни феномени и други елементи готичке фикције које он тумачи као да долазе од његове жртве двобоја, Клинтона. Дебате у Конгресу САД почетком 1820-их о пензијама за војнике из Рата за независност разоткриле су сукобе између званичних историја револуције и болних усмених историја ветерана. Нил је можда намеравао да поднаслов романа, „Наша земља! — У праву или не”, буде правовремена критика онога што је веровао да је земља урадила погрешно у то време.
Упоредо са ратним заплетом романа одвија се љубавна прича која преплиће више ликова. Овде, Седамдесет шеста стоји у супротности са својим савременицима приказујући романтичне и сексуалне односе реалистичније. И мушки и женски ликови су приказани као они који активно осећају сексуалну привлачност и траже љубав, док је америчка фикција тог периода претежно приказивала женске ликове као романтично пасивне. На тај начин, однос између Арчибалда и Луције можда је утицао на однос између Артура Димсдејла и Хестер Прин у роману Скерлетно слово Натанијела Хоторна.
Стил
Наративни стил романа Седамдесет шеста значајан је по пионирским транскрипцијама „јенки дијалекта” (Нова Енглеска) и експериментима са колоквијалним језиком. Нил је користио скраћенице, стихомитијски дијалог, кратке реченице које се понављају и дуге страствене реченице обележене слободном употребом црта. Такође је користио колоквијалне фразе. Његова употреба псовки била је тешка за то време и укључивала је фразе као што су дођавола, шта до ђавола и прву употребу израза кучкин син (енгл. son-of-a-bitch) у америчкој фикцији. Као наратор, Џонатан Оудли наводи: „Мој стил ће вас често увредити. Не сумњам да хоће. Надам се да хоће. Боље ће се памтити.”
Наратор свој стил писања назива „разговором на папиру” и описује га као „стил војника, једноставан и директан”. То читање је ближе говорном америчком енглеском него код било ког другог аутора тог времена. За Нила, сужавање јаза између говорног и писаног језика било је суштинско за развој новог и изразито америчког стила писања. Овај стилски избор имао је мало преседана и мало следбеника све до дела Ралфа Волдоа Емерсона и Волта Витмана почевши од 1840-их, и Марка Твена почевши од 1870-их, што је све наговештено у роману Седамдесет шеста. Нил је направио сличне експерименте у својим романима Рандолф и Ерата (написаним раније, али објављеним касније исте године), али су они били мање потпуно интегрисани у роман.
Сцене битака у роману испричане су коришћењем дугих реченица са више квалификатива како би се изразила анксиозност наратора у пионирској употреби онога што ће се век касније назвати ток свести. Наратор то описује као „поштен графикон лутајућег некохерентног путовања мојих мисли сатима”. Ниво веродостојности ових сцена битака наговештава рад Едгара Алана Поа годинама касније. Начин на који је перспектива читаоца тешко искривљена условима битке и начин на који су изражене супротстављене емоције војника нису поновљени све до дела Црвена значка за храброст Стивена Крејна 1895. године.
Књижевни научници сматрају Седамдесет шесту значајном због нивоа карактеризације, постигнутог делом истраживањем психологије тих ликова. Роман је јединствен у свом времену по нагласку на осећањима ликова уместо на њиховим акцијама. Нил је чак и споредним ликовима приче дао већи ниво индивидуализације него што је типично за тај период.
Позадина мини|десно|upright|алт=Уљани портрет у боји младог белца са светлосмеђом кратком таласастом косом и једноставним изразом лица|Џон Нил 1823. године Седамдесет шеста је одговор на први популарни роман Џејмса Фенимора Купера, Шпијун, који је објављен крајем 1821. године. Нил га је похвалио као „изузетно привлачан” и „одличан роман”, али је одбацио његов стил као „без особености — сјаја или снаге” и његов заплет као „превише пун сценских трикова и јефтиних ефеката”. Одлучио је да надмаши колегу романописца.
Нил је већ био инспирисан истраживањем и писањем које је обавио годинама раније. Године 1818. Нил је радио са суоснивачем Делфијског клуба Тобајасом Воткинсом на писању дела Историја Америчке револуције (објављено 1819) на основу примарних извора које је прикупио други члан клуба, Пол Ален. Деценијама касније описао је искуство инспирације:
Сличности између Историје Америчке револуције и Седамдесет шесте указују на то да је Нил прилагодио одломке из свог ранијег рада у роман. Према Нилу, написао је роман од 528 страница са „чудесном брзином” током двадесет седам дана између 16. фебруара и 19. марта 1822. године. Темпо је био толико ригорозан, рекао је, да сам „пао са столице” јер „сам се онесвестио — клонуо — од прекомерног рада”. Већ је био завршио прве нацрте рукописа за Рандолфа и Ерату, иако су та два романа објављена тек касније 1823. године. Нил је сматрао своје романе из 1822–1823. „комплетном серијом; током експеримента” у декламацији (Логан), наративу (Седамдесет шеста), епистоларној форми (Рандолф) и колоквијализму (Ерата). Сва четири је написао између октобра 1821. и марта 1822. године.
Историја објављивања Роман Седамдесет шеста објавио је Џозеф Робинсон из Балтимора у првом кварталу 1823. године, а следећег маја пиратски га је објавила компанија Whittaker and Company из Лондона. Нил је одлучио да објави дело анонимно и приписао ауторство на насловној страни „аутору Логана”, мислећи на роман који је такође објавио анонимно претходне године. Три историјска романа о Америчкој револуцији претходе Седамдесет шестој: The Female Review Хермана Мана (1797), The Champions of Freedom Данијела Вудворта (1816) и Шпијун Купера (1821). Џ. Канингам је у Лондону поново објавио дело 1840. као Seventy-Six; or, Love and Battle. Оригинално издање из Балтимора поново је објављено као факсимил 1971. године.