Римска пица () представља врсту пице која потиче из Рима, а данас је широко распрострањена, нарочито у средишњим деловима Италије. Иако је један од најпрепознатљивијих облика италијанске пице, за разлику од напуљске пице, нема званично утврђену дефиницију нити посебан статус заштићеног производа.
Карактеристике Напуљска пица је призната у оквиру система Европске уније као гарантовано традиционални специјалитет (TSG), а вештина њене припреме уврштена је на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа. Насупрот томе, римска пица није обухваћена сличним обликом институционалне заштите, што је довело до постојања више варијанти под истим називом.
У Италији се под појмом римске пице најчешће подразумевају два различита стила. Први је такозвана „пица на парче” (), која се обично пече у правоугаоним тепсијама, има дебљу и мекшу подлогу сличну фокачи и сече се на правоугаоне комаде. Овај облик је карактеристичан за пекаре и локале брзе хране и најчешће се конзумира успут. Други облик је округла пица танке подлоге (), каква се служи у већини римских ресторана. Тесто је развучено веома танко, а након печења кора је хрскава. У односу на напуљску варијанту, у тесто се обично додаје маслиново уље, што доприноси сувљој и ломљивијој текстури. За ову врсту коре у римском дијалекту користи се описни израз scrocchiarella, који упућује на карактеристичан звук крцкања при загризу. Да би се разликовала од напуљске пице са вишим и мекшим ободом, понекад се назива и „ниска пица” (), насупрот „високој пици” ().
Називи и терминологија нису уједначени широм Италије, па се у појединим областима танка округла пица не означава изричито као римска, већ једноставно као „ниска пица”, што одражава регионалне разлике у кулинарској пракси и именовању. Референце
Категорија:Римска кухиња Категорија:Врсте пице