Овај чланак даје преглед конзервативизма у Србији (срп. Конзервативизам). Ограничен је на конзервативне странке са значајном подршком, што се углавном доказује тиме што су имале представнике у парламенту. Знак ⇒ означава референцу на другу странку у тој шеми. За укључивање у ову шему није неопходно да су се странке саме декларисале као конзервативне.

Увод Конзервативизам је био главна снага у Србији од 19. века.

Временска линија

Од уставобранитеља до напредњака 1838: Уставобранитељи су се појавили као политички покрет. Они бране Турски устав из 1838. и противе се аутократској владавини Милоша Обреновића. 1861: Формирана је Конзервативна странка, наглашавајући већу моћ Краљевског савета над Народном скупштином. Странка подржава Михаила Обреновића. 1881: Формирана је Српска напредна странка. Странка је либерално-конзервативна и носи слоган „Закон, слобода, напредак”. 1914: Једна фракција се одвојила као Конзервативна странка, која подржава стајаћу војску, дводомни парламент и добре везе са Аустроугарском. 1919: Странка се утопила у Демократску странку.

Народна радикална странка Народна радикална странка је основана 1881. као радикална странка, али је од 1919. еволуирала у конзервативном правцу. 1935: Једно крило се одвојило као ⇒ Југословенска радикална заједница. 1945: Странка је забрањена.

Југословенска радикална заједница 1935: Једно крило се одвојило од ⇒ Народне радикалне странке и конституисало Југословенску радикалну заједницу. 1941: Странка је престала да постоји.

Југословенски народни покрет 1935: Југословенски народни покрет Збор.

Српски покрет обнове 1990: Основан је Српски покрет обнове. 1997: Фракција се одвојила и 1998. формирала странку Нова Србија. 2005: Група се одвојила као Српски демократски покрет обнове.

Демократска странка Србије Демократска странка Србије (ДСС) је формирана као конзервативни расцеп од Демократске странке (ДС) 1992. године и играла је кључну улогу у опозицији током 1990-их. Била је део коалиције „Заједно” и касније оснивачки члан Демократске опозиције Србије (ДОС). 1997: Фракција се одвојила као Демохришћанска странка Србије. Њен први лидер, Војислав Коштуница, изабран је за председника Југославије 2000. године, на којој функцији је био до 2003. године. На парламентарним изборима 2003., ДСС је освојио 17,7% гласова, што се превело у 53 мандата у парламенту. Од ова 53 мандата, три су припала Народној демократској странци (НДС), један Српској либералној странци и један Српској демократској странци (СДС). Након избора ДСС је успео да формира мањинску владу, а Коштуница је постао премијер Србије. 2004: ⇒ Народна демократска странка се утопила у Демократску странку Србије. На парламентарним изборима 2007., ДСС је освојио 47 мандата у коалицији са Новом Србијом, добивши 667.615 гласова или 16,55% укупног броја гласова. Сам ДСС је добио 33 мандата у парламенту и формирали су коалициону владу са ДС-ом и Г17 плус, при чему је Коштуница задржао позицију премијера Србије. На ванредним парламентарним изборима 2008. одржаним у мају 2008. након једностраног проглашења независности српске покрајине Косово, ДСС је освојио 30 мандата у Народној скупштини у коалицији са Новом Србијом. Освојио је 480.987 гласова што представља 11,62% бирачког тела. У коалицији са Новом Србијом 2008–2010, формирао је други по величини опозициони блок у српском парламенту. Странка је наступила самостално на парламентарним изборима 2012. у мају 2012. и добила око 7% гласова (273.532 гласа) што се превело у 21 народног посланика. Након парламентарних избора 2014. странка није успела да пређе изборни цензус и први пут у својој историји није ушла у парламент. Године 2014. Санда Рашковић Ивић је изабрана за председницу. Године 2014. оснивач и први председник ДСС-а Војислав Коштуница напустио је странку због напуштања идеје политичке неутралности. Учествовали су на парламентарним изборима 2016. у коалицији са Дверима и добили 5,04 процената гласова, вративши се у парламент и освојивши 6 мандата. Председница странке Санда Рашковић Ивић искључена је из чланства странке 2016. након чега је за председника изабран Милош Јовановић. Кандидат ДСС-а за председника на председничким изборима 2017. био је Александар Поповић који је на крају освојио само око 1% гласова (38.167 гласова). ДСС је учествовао на парламентарним изборима 2020. и није успео да пређе изборни цензус освојивши 2,24% гласова (72.085 гласова). ДСС и Покрет за обнову Краљевине Србије (ПОКС) потписали су 26. јануара 2021. споразум о заједничком деловању и договорили заједничку политичко-програмску платформу под називом Национално-демократска алтернатива. Почетком маја, Национално-демократска алтернатива је трансформисана у предизборну коалицију.

Нова Србија Основала ју је 1998. група дисидената предвођена Велимиром Илићем из Српског покрета обнове (СПО). Нова Србија је била део блока Демократска опозиција Србије (ДОС) који је победио Слободана Милошевића на председничким изборима 2000. Странка је учествовала на парламентарним изборима 2003. у коалицији са Српским покретом обнове. Коалиција је добила 7,7% гласова и 22 мандата; 9 мандата је припало Новој Србији. Нова Србија је на изборе 2007. изашла у коалицији са Демократском странком Србије (ДСС) и Јединственом Србијом (ЈС). Коалиција је добила 16,55% гласова и 47 мандата у парламенту, од којих је 10 припало Новој Србији. Странка је поново изашла у коалицији са ДСС-ом годину дана касније на изборима 2008., добивши 11,62% гласова и 30 мандата, при чему је 9 додељено НС-у. Нова Србија је на изборе 2014. изашла у коалицији са Српском напредном странком (СНС) и још неколико странака. Коалиција је добила 48,2% гласова и 158 мандата у парламенту, од којих је 6 припало Новој Србији. Нова Србија је на изборе 2016. изашла у коалицији са Српском напредном странком (СНС) и још неколико странака. Коалиција је добила 48,2% гласова и 131 мандат у парламенту, од којих је 5 припало Новој Србији. Странка је отишла у опозицију 2017. и подржала Вука Јеремића на председничким изборима 2017. На парламентарним изборима 2020. странка је наступила у коалицији са Народним слободарским покретом и освојила мање од 1% гласова (7.873 гласа).

Покрет за демократску Србију 1999: Формиран је Покрет за демократску Србију. 2001: Фракција се одвојила као Народна демократска странка.

Народна демократска странка 2001: Фракција се одвојила од Покрета за демократску Србију и формирала Народну демократску странку. 2004: Странка се утопила у ⇒ Демократску странку Србије.

Г17 плус Г17 плус је основан 1997. као невладина организација (НВО) у Србији, тада федералној јединици у оквиру СР Југославије. Организација састављена од економских експерата уживала је финансијску подршку Сједињених Држава преко Националне задужбине за демократију (НЕД). Организација је регистрована као политичка странка 15. децембра 2002, са Мирољубом Лабусом као њеним првим председником. На свом првом изборном наступу на парламентарним изборима 2003., Г17 плус је добио 11,5% гласова и 34 мандата у Народној скупштини. У марту 2004. Г17+ је формирао коалициону владу са Демократском странком Србије (ДСС), Српским покретом обнове (СПО) и Новом Србијом (НС). У мају 2006. Мирољуб Лабус је поднео оставку на место лидера странке и заменио га је Млађан Динкић. Дана 1. октобра 2006. странка је напустила владајућу коалицију због неуспеха у проналажењу и изручењу Ратка Младића Хашком трибуналу. На изборима 2007., странка је добила 6,82% гласова и 19 мандата у парламенту и формирала владу са ДС-ом и ДСС-ом. На изборима 2008., странка је наступила у коалицији За европску Србију коју је предводила Демократска странка; коалиција је на крају освојила око 38% гласова (1.590.200 гласова) и 102 мандата у парламенту од којих је 24 припало Г17. Странка је још једном ушла у владу када је она формирана између коалиције предвођене ДС-ом, чији је Г17 био члан, и коалиције коју је предводила Социјалистичка партија Србије (СПС). Године 2010. Г17 плус је основао Уједињене регионе Србије (УРС), коалицију политичких странака и група које наглашавају децентрализацију и регионални развој Србије. На изборима 2012., странка је наступила у коалицији Уједињени региони Србије и на крају освојила око 5,5% гласова (215.666) и 16 мандата у парламенту од којих је 10 припало Г17. Г17 је још једном ушао у владу, овог пута формирану са коалицијом предвођеном СНС-ом и коалицијом предвођеном СПС-ом. У априлу 2013. Г17 плус се потпуно утопио у УРС, трансформишући га у политичку странку. Дана 31. јула 2013. УРС је избачен из владе и постао је опозиција. На изборима 2014. УРС је освојио само око 3% гласова (109.167 гласова) и први пут у својој историји није успео да уђе у парламент. Дана 13. новембра 2015. странка је избрисана из регистра политичких странака и престала је да постоји, што је било контроверзно јер је странка имала преко милион евра неплаћеног дуга. Према речима бившег председника Млађана Динкића, већ је била угашена више од годину дана.

Двери Двери је основао Бранимир Нешић 1999. године као хришћанску десничарску омладинску организацију коју су углавном чинили студенти Универзитета у Београду, која је редовно организовала јавне дебате посвећене популаризацији клеро-националистичке филозофије Николаја Велимировића, епископа Српске православне цркве који је канонизован 2003. У марту 2012. покрет је прикупио 14.507 потписа за регистрацију као изборна листа за парламентарне изборе у Србији у мају 2012. Покрет Двери добио је 4,35% гласова, не успевши да пређе цензус од 5% за улазак у парламент. Двери су поново наступиле самостално на парламентарним изборима у марту 2014, освојивши 3,58% гласова, поново не успевши да пређу цензус од 5% за улазак у парламент. У овом тренутку су од стране многих окарактерисани као странка крајње деснице. У новембру 2014. Двери и Демократска странка Србије су изјавиле да ће на следећим изборима наступити као савез „Патриотски блок”. Парламентарни избори су одржани 24. априла 2016, на којима је „Патриотски блок” освојио 5,04% гласова (13 мандата, од чега су Двери имале 7). Након ових избора, први пут у историји постали су парламентарна странка. Двери су 3. септембра 2016. објавиле да ће Бошко Обрадовић, председник Двери, бити њихов кандидат на председничким изборима 2017. Дана 10. марта, Бошко Обрадовић је предао своје потписе за кандидатуру РИК-у. На крају је добио само 2,16% гласова на председничким изборима. Године 2018. били су један од оснивача свеобухватног опозиционог Савеза за Србију који је бојкотовао парламентарне изборе 2020.

Народна странка Након неуспешног покушаја да замени Бан Ки-муна на месту генералног секретара УН крајем 2016, Вук Јеремић се вратио у Србију, где је уживао релативно висок рејтинг у поређењу са другим опозиционим политичарима. Одлучио је да се кандидује за председника на председничким изборима 2017, где је завршио четврти, са нешто мање од 6% гласова. Након избора, иако су његови резултати били прилично разочаравајући, најавио је да ће формирати странку. Подршку за такав потез прикупио је углавном од конзервативних интелектуалаца који су се противили Вучићевој влади и раније били везани за ДСС (најзначајније Санда Рашковић Ивић, бивша председница ДСС-а). Основао је Народну странку у октобру 2017. Народна странка је успела да избегне уобичајени процес регистрације за нове странке када је Мирослав Алексић, посланик у Народној скупштини, дозволио да се његов Народни покрет Србије пререгиструје и реконституише под новим именом странке. Од свог оснивања Народна странка се позиционирала као опозициона странка влади коју предводи Српска напредна странка (СНС). Јеремић је изјавио да је он про-ЕУ политичар, али се противи уласку Србије у НАТО.

Конзервативни лидери Илија Гарашанин Никола Христић Стојан Новаковић Никола Пашић Аца Станојевић Милан Стојадиновић Војислав Коштуница

Види још Политика Србије Списак политичких странака у Србији

Референце

Категорија:Политика Србије Категорија:Конзервативизам