Појам еволуције морала односи се на појаву људског моралног понашања током еволуције човека. Морал се може дефинисати као систем идеја о исправном и погрешном понашању. У свакодневном животу, морал се обично повезује са људским понашањем, а не са понашањем животиња. Поља у настајању, еволуциона биологија, а посебно еволуциона психологија, тврде да се, упркос сложености људског друштвеног понашања, претече људског морала могу пратити до понашања многих других друштвених животиња. Социобиолошка објашњења људског понашања остају контроверзна. Друштвени научници су традиционално посматрали морал као конструкт, па самим тим и као културолошки релативан, иако други, попут Сема Хариса, тврде да постоји објективна наука о моралу.

Друштвене животиње, од еусоцијалних инсеката попут мрава до емпатичних сисара попут слонова, развијају сложена кооперативна понашања — која често укључују самоконтролу, алтруизам или чак репродуктивно жртвовање — јер живот у групи драстично повећава њихове шансе за преживљавање и репродуктивни успех. Друштвеност примата, посебно међу шимпанзама и бонобоима, открива еволуционе корене људског морала кроз заједничке особине попут емпатије, реципроцитета и правичности, сугеришући да се морално понашање развило како би промовисало сарадњу и кохезију у све сложенијим друштвеним групама.

Хипотеза социјалног мозга сугерише да су примати развили веће мозгове првенствено да би управљали сложеним друштвеним мрежама. Теорија ума им је омогућила да разумеју ментална стања других ради сналажења у друштвеним интеракцијама. Људски алтруизам се посматра као јединствено понашање под утицајем културе, обликовано и генетском и културном еволуцијом. Религија је вероватно еволуирала надограђујући се на морал, уводећи натприродне агенте како би подстакла сарадњу и обуздала себичност, што је побољшало опстанак групе. Поред тога, емоције попут гађења играју кључну еволуциону улогу у моралним судовима помажући у избегавању претњи по здравље, репродукцију и друштвену кохезију.

Друштвеност животиња

Иако друге животиње можда не поседују оно што људи перципирају као морално понашање, све друштвене животиње су морале да модификују или обуздају своја понашања како би живот у групи био исплатив. Типични примери модификације понашања могу се наћи у друштвима мрава, пчела и термита. Колоније мрава могу имати милионе јединки. Е. О. Вилсон тврди да је најважнији фактор који доводи до успеха колонија мрава постојање касте стерилних радилица. Ова каста женки подређена је потребама своје мајке, краљице, и чинећи то, одрекле су се сопствене репродукције како би одгајале браћу и сестре. Постојање стерилних каста међу овим друштвеним инсектима значајно ограничава конкуренцију за парење и у том процесу подстиче сарадњу унутар колоније. Сарадња међу мравима је витална, јер усамљени мрав има мале шансе за дугорочни опстанак и репродукцију. Међутим, као део групе, колоније могу напредовати деценијама. Као последица тога, мрави су једна од најуспешнијих породица врста на планети, чинећи биомасу која парира оној људске врсте.

Основни разлог због којег друштвене животиње живе у групама је тај што су могућности за преживљавање и репродукцију много боље у групама него када живе саме. Друштвена понашања сисара су познатија људима. Познато је да високо друштвени сисари попут примата и слонова показују особине за које се некада сматрало да су јединствено људске, попут емпатије и алтруизма.Rodriguez, Tommy (2011). Diaries of Dissension: A Case Against the Irrational and Absurd. iUniverse Publishing. .

Друштвеност примата

Најближи живи сродници човечанства су обичне шимпанзе и бонобои. Ови примати деле заједничког претка са људима који је живео пре четири до шест милиона година. Из тог разлога се шимпанзе и бонобои сматрају најбољим доступним сурогатом за овог заједничког претка. Барбара Џ. Кинг тврди да, иако примати можда не поседују морал у људском смислу, они показују одређене особине које би биле неопходне за еволуцију морала. Те особине укључују високу интелигенцију, капацитет за симболичку комуникацију, осећај за друштвене норме, свест о „себи” и концепт континуитета.King, Barbara (2007). Evolving God: A Provocative View on the Origins of Religion. Doubleday Publishing." . Франс де Вал и Барбара Кинг сматрају да је људски морал израстао из друштвености примата. Многе друштвене животиње попут примата, делфина и китова показале су оно што Мајкл Шермер назива предморалним осећањима. Према Шермеру, следеће карактеристике деле људи и друге друштвене животиње, посебно велики човеколики мајмуни:

везивање и повезивање, сарадња и узајамна помоћ, саосећање и емпатија, директни и индиректни реципроцитет, алтруизам и реципрочни алтруизам, решавање сукоба и помирење, обмана и откривање обмане, брига за заједницу и брига о томе шта други мисле о вама, као и свест о друштвеним правилима групе и одговор на њих.

Шермер тврди да су се ова предморална осећања развила у друштвима примата као метод обуздавања индивидуалне себичности и изградње кооперативнијих група. За било коју друштвену врсту, користи од припадности алтруистичкој групи требало би да надмаше користи од индивидуализма. На пример, недостатак групне кохезије могао би учинити појединце рањивијим на нападе споља. Припадност групи такође може побољшати шансе за проналажење хране. То је евидентно међу животињама које лове у чопорима да би обориле велики или опасан плен.

+ Друштвена еволуција људи Период (пре колико година) Тип друштва Број појединаца 6.000.000 Банде Десетине 100.000–10.000 Банде Десетине–стотине 10.000–5.000 Племена Стотине–хиљаде 5.000–4.000 Поглаварства Хиљаде–десетине хиљада 4.000–3.000 Државе Десетине хиљада–стотине хиљада 3.000–данас Царства Стотине хиљада–милиони

Све друштвене животиње имају друштва у којима сваки члан зна своје место. Друштвени поредак се одржава одређеним правилима очекиваног понашања, а доминантни чланови групе спроводе ред кроз кажњавање. Међутим, примати вишег реда такође имају осећај реципроцитета. Шимпанзе памте ко им је учинио услугу, а ко им је нанео зло. На пример, шимпанзе ће вероватније делити храну са појединцима који су их претходно биштали. Вампирски шишмиши такође показују осећај реципроцитета и алтруизма. Они деле крв регургитацијом, али не деле насумично. Највероватније ће делити са другим слепим мишевима који су са њима делили у прошлости или којима је храњење преко потребно.

Животиње попут капуцинера и паса такође показују разумевање правичности, одбијајући да сарађују када им се за иста понашања нуде неједнаке награде.

Шимпанзе живе у фисија-фузија групама које у просеку броје 50 јединки. Вероватно је да су рани преци људи живели у групама сличне величине. На основу величине постојећих друштава ловаца-сакупљача, недавни палеолитски хоминиди живели су у групама од неколико стотина појединаца. Како се величина заједнице повећавала током људске еволуције, било је потребно веће спровођење правила да би се постигла кохезија групе. Морал се можда развио у овим групама од 100 до 200 људи као средство друштвене контроле, решавања сукоба и групне солидарности. Теоретише се да је ово нумеричко ограничење чврсто кодирано у нашим генима, будући да чак и модерни људи имају потешкоћа у одржавању стабилних друштвених односа са више од 100–200 људи. Према др де Валу, људски морал има два додатна нивоа софистицираности која се не налазе у другим друштвима примата. Људи много ригорозније спроводе моралне кодексе свог друштва наградама, казнама и изградњом репутације. Људи такође примењују степен расуђивања и разума који се не виђа у животињском царству.

Новији оквири Недавни оквир интегрише теорију игара, еволуцију и учење како би објаснио људска морална понашања без позивања на групну селекцију или a priori филозофска оправдања.

Недавно се тврдило да се аргументи против могућности моралног напретка ослањају на уске погледе на људску природу и да не успевају јер кључне моралне особине попут космополитизма не могу бити у потпуности објашњене еволуцијом, већ уместо тога произилазе из јединствене способности људи да развијају нове моралне норме.

Еволуција социјалне когниције и алтруизма Хипотеза социјалног мозга предлаже да су примати развили велике мозгове како би управљали сложеним друштвеним системима, показујући квантитативну везу између величине мозга и величине друштвене групе, док су код других сисара и птица велики мозгови квалитативно повезани са системима парења, при чему примати јединствено проширују когнитивне процесе везивања парова на шире друштвене везе.

Теорија ума, еволуирани капацитет разумевања менталних стања других, вероватно се развила код примата ради сналажења у сложеним друштвеним интеракцијама, али може бити селективно оштећена у различитим психијатријским поремећајима, укључујући аутизам и шизофренију.

Ернст Фер и Урс Фишбахер тврде да је људски алтруизам јединствена и моћна сила под утицајем индивидуалних варијација и интеракције између алтруистичких и себичних понашања, наглашавајући улогу културне еволуције и коеволуције гена и културе поред генетских фактора.

Еволуција религије

Психолог Мет Џ. Росано размишља о томе да се религија појавила након морала и надоградила на њега проширивањем друштвене контроле понашања појединца тако да укључује натприродне агенте треће стране. Укључивањем предака, духова и богова који стално бдију у друштвену сферу, људи су открили ефикасну стратегију за обуздавање себичности и изградњу кооперативнијих група. Адаптивна вредност религије побољшала би опстанак групе.

Васонов селекциони задатак

У експерименту у којем субјекти морају да покажу апстрактно, сложено расуђивање, истраживачи су открили да људи (као што је виђено и код других животиња) имају снажну урођену способност расуђивања о друштвеним разменама. Верује се да је ова способност интуитивна, будући да логичка правила не изгледају доступна појединцима за употребу у ситуацијама без моралних конотација.

Емоције

Гађење, једна од основних емоција, може имати важну улогу у одређеним облицима морала. Тврди се да је гађење специфичан одговор на одређене ствари или понашања која су опасна или непожељна из еволуционе перспективе. Један пример су ствари које повећавају ризик од заразних болести као што су покварена храна, мртва тела, други облици микробиолошког распадања, физички изглед који сугерише болест или лошу хигијену, и разне телесне течности као што су фекалије, повраћање, слуз и крв. Други пример је гађење према еволуционо неповољном парењу као што је инцест (инцест табу) или нежељени сексуални напади. Још један пример су понашања која могу угрозити кохезију или сарадњу групе као што су варање, лагање и крађа. МРИ студије су откриле да такве ситуације активирају подручја у мозгу повезана са гађењем.

Види још Животињска вера Еволуциона етика The Origins of Virtue Теорија моралних основа Морални напредак Морални реализам Наука о моралу

Референце

Литература

Спољашње везе Evolution of Morality on PhilPapers Ричард Докинс video clip on morality Марк Хаузер, Evolution of a Universal Moral Grammar, Part 1, Part 2, Part 3 Is morality innate? Brief video clip that examines whether infants have a sense or morality. Сем Харис: Can Science Help Determine what is Moral? Part 1, Part 2

Џонатан Хајт on the Five foundations of morality Питер Свирски. "You'll Never Make a Monkey Out of Me or Altruism, Proverbial Wisdom, and Bernard Malamud's God's Grace." American Utopia and Social Engineering in Literature, Social Thought, and Political History. New York, Routledge, 2011.

Категорија:Еволуциона биологија Категорија:Еволуциона психологија Категорија:Социобиологија Категорија:Морал