Морално дистанцирање (или морално искључивање) је термин из развојне, педагошке и социјалне психологије који означава процес убеђивања себе да се етички стандарди не односе на нас у одређеном контексту. Ово се постиже одвајањем моралних реакција од нехуманог понашања и онемогућавањем механизма самоосуђивања. Дакле, морално дистанцирање укључује процес когнитивног реконструисања или преобликовања деструктивног понашања као морално прихватљивог, без промене самог понашања или моралних стандарда.
У социјално-когнитивној теорији морала, саморегулаторни механизми уграђени у моралне стандарде и самосанкције преводе морално резоновање у акције, и као резултат тога, испољава се морално делање. Дакле, морално „ја” је смештено у ширу, социо-когнитивну теорију о себи која се састоји од самоорганизујућих, проактивних, саморефлексивних и саморегулативних механизама. Три главне подфункције делују у овом саморегулаторном систему у којем је утемељено морално делање. Прва подфункција је праћење самог себе (самомониторинг) и сопственог понашања, што је почетни корак преузимања контроле над њим. „Акција изазива самореакције кроз функцију расуђивања у којој се понашање процењује у односу на унутрашње стандарде и ситуационе околности”. Тако моралне процене изазивају самореактивни утицај. Самореактивни и механизми расуђивања чине другу и трећу подфункцију.
Генерално, морални стандарди се усвајају како би служили као водичи за добро понашање и као одвраћајући фактор за лоше понашање. Када се развије интернализована контрола, људи регулишу своје акције према стандардима које примењују на себе, што им пружа самозадовољство и осећај самопоштовања. Појединци се уздржавају од понашања које крши њихове моралне стандарде како би избегли самоосуђивање. Стога, самосанкције играју значајну улогу у одржавању понашања у складу са овим унутрашњим моралним стандардима, а тиме и у регулисању нехуманог понашања. Међутим, морални стандарди функционишу као фиксни унутрашњи регулатори понашања само када су саморегулаторни механизми активирани. Многи различити друштвени и психолошки процеси спречавају активацију самосанкционисања. Селективна активација самосанкција и унутрашње моралне контроле или дистанцирања омогућава широк спектар понашања, уз исти морални стандард.
Морално дистанцирање функционише у вршењу нехуманих дела кроз морално оправдање, еуфемистичко обележавање, поређење у своју корист (адвантажно поређење), премештање или дифузију одговорности, занемаривање или погрешно представљање штетних последица и дехуманизацију жртве. Уместо да делују независно, ови когнитивни механизми су међусобно повезани унутар социоструктурног контекста како би промовисали нехумано понашање у свакодневном животу људи.
Професионални психолози су идентификовали неколико механизама моралног дистанцирања.
Детаљни механизми
Морално оправдање Један од метода дистанцирања је приказивање нехуманог понашања као да има моралну сврху како би оно постало друштвено прихватљиво. Морално оправдање је први у низу механизама које је предложио Бандура, а који могу навести људе да заобиђу самосанкционисање и прекрше личне стандарде. На пример, мучење ради добијања информација неопходних за заштиту грађана нације може се сматрати прихватљивим. Овај облик дистанцирања дешава се пре одлуке да се упусти у понашање, јер људи обично улазе у прекоравања вредно понашање тек након што су оправдали своје поступке на моралној основи. Кроз когнитивно реконструисање, погрешна понашања могу се перципирати као исправна.
Религијски принципи, националистички императиви и праведничке идеологије дуго су коришћени као средства за оправдавање прекоравања вредних и деструктивних понашања. Један пример је свети терор оправдан верским принципима, који су документовали Рапорт и Александер.
Морална оправдања могу бити веома ефикасна у утицају на јавно мњење, због потешкоћа у откривању обмањујућих моралних тврдњи. Преглед литературе који је урадила Кетлин Макгро (Kathleen McGraw) открио је да потешкоће произилазе из следећа четири извора: Људи су генерално подложни обмани. Политичка комуникација је обично у облику медија, што елиминише невербалне знакове који могу помоћи у откривању обмане. Људи постају превише фокусирани на појединца због пристрасности у друштвеном расуђивању. Политичари који оптужују једни друге за лагање нису норма политичке културе, стога није природно да јавност сумња у моралне тврдње.
Макгро је такође идентификовала четири варијанте оправдања моралним тврдњама у политици: Лични етички стандарди. Заједничке политичке вредности. Вредности које нису општеприхваћене, на пример принципи специфични за одређену религију. Тврдња о колективним користима.
Међу овим варијантама, утврђено је да оправдања која се позивају на личне етичке стандарде и колективне друштвене користи најефикасније обликују јавно мњење.
Људи са високим моралним принципима нису изузети од моралног оправдања. Они су мање склони да се повинују арбитрарним друштвеним захтевима; међутим, када су њихови принципи прекршени, такође су склонији да испоље агресивно понашање према прекршиоцима.
Еуфемистичко обележавање Коришћење еуфемистичког језика за описивање прекоравања вредног понашања је још један начин на који појединци могу морално да се дистанцирају од својих моралних стандарда. Језик обликује индивидуалне форме мишљења које чине основу за правце деловања. Активности могу попримити различите „изгледе” у зависности од тога каква им се имена дају или приписују. Еуфемистички језик је средство којим се штетно и опасно понашање чини респектабилним, а одговорност особе за њега умањује. Уз помоћ сложеног преформулисања, штетно понашање постаје безазлено и прихватљиво, а људи који у њему учествују ослобађају се осећаја кривице. Одрасли су склонији да се упусте у агресивно понашање када је штетан чин саниран (улепшан) него када је означен као агресија.
Постоје различите врсте еуфемизама. Једна од њих зависи од санирајућег (прочишћујућег) језика. Маскирањем штетног невиним изразима, само штетно понашање постаје више респектабилно. Војници „троше” људе уместо да их убијају. Бомбардерске мисије се извршавају у име „опслуживања мете” и ради јавне користи. Терористи себе називају „борцима за слободу”. Напади се описују као „чисти, хируршки удари”, а жртве се елоквентно наводе као „колатерална штета”. Санирајући еуфемизми се такође често користе у мање гнусним свакодневним активностима које људи обављају. Из угла неколико владиних агенција, људи нису отпуштени; уместо тога, пружено им је „побољшање алтернативе у каријери”, чинећи да изгледа као да им је понуђено унапређење. Предавач може учити студенте бизниса да преформулишу лажи у конкурентским пословним трансакцијама ради склапања посла као „стратешко погрешно представљање”. Индустрија нуклеарне енергије има свој технички скуп термина еуфемизама за штетне ефекте нуклеарних незгода по јавност. Експлозија се описује као „енергетско расклапање”, а несрећа реактора се означава као „нормална аберација”. На крају, контаминација плутонијумом се означава као „инфилтрација”. Киселе кише које уништавају језера и шуме имају своју еуфемистичку ознаку „атмосферско таложење киселих супстанци антропогеног порекла”.
Пасивни стил без агента (вршиоца радње) у представљању догађаја је друго лингвистичко средство помоћу којег људи могу створити привид да кривице вредна и погубна дела потичу од неописивих сила, а не од самих људи. Људи уклањају себе као агенте сопствених дела. Када је возач објашњавао полицији како је успео да сруши телефонски стуб, рекао је: „Телефонски стуб се приближавао. Покушавао сам да скренем с пута, када је ударио у мој предњи крај.” Специјализовани жаргон легитимног предузећа може чак бити злоупотребљен у незаконитим околностима од стране криминалаца како би улепшали своја штетна понашања. У речнику афере Вотергејт, криминална завера се називала „планом игре” (енгл. game plan), а завереници су преименовани у „тимске играче”.
Поређење у своју корист Поред моралног оправдања, још један механизам који појединци могу применити како би штетно понашање изгледало морално прихватљиво назива се поређење у своју корист (или адвантажно поређење). Овај процес експлоатише принцип контраста, који следи претпоставку да на перцепцију људског понашања утиче оно са чим се оно пореди. Наиме, појединци супротстављају своје понашање другим примерима још неморалнијег понашања и чинећи ово поређење, њихово сопствено понашање се тривијализује. Што је понашање са којим се пореди неморалније, вероватније је да ће сопствено деструктивно понашање изгледати мање лоше. На пример, „масовно уништење у Вијетнаму минимизирано је приказивањем америчке војне интервенције као спасавања становништва од комунистичког поробљавања”.Bandura (1999).
Ова ослобађајућа поређења ослањају се на морално оправдање путем утилитаристичких стандарда. Два скупа пресуда олакшавају чињење деструктивног понашања морално прихватљивим. Прво, ненасилне алтернативе се процењују као неефикасне за постизање жељених промена и последично се елиминишу као опције. „Друго, утилитаристичке анализе потврђују да ће нечије штетне акције спречити више људске патње него што ће је проузроковати.” Алберт Бандура је сугерисао да је примена утилитаристичког прорачуна у одређеним ситуацијама „прилично клизава” због неизвесности коју будућност носи и пристрасности у људском расуђивању. Према његовом уверењу, процес прорачунавања значаја потенцијалних претњи је субјективан.
Бандура такође тврди да су морално оправдање и поређење у своју корист најефикаснији „само-дезинхибитори” јер елиминишу самопрекор и мењају вредновање самог себе у служби штетних активности. „Оно што је некада било морално за осуду постаје извор самовредновања”.
Премештање одговорности Још једна дисоцијативна пракса, позната као премештање одговорности (или измештање одговорности), функционише искривљавањем односа између акција и ефеката које оне изазивају. Људи се понашају на начине којима би се иначе супротставили ако легитимни ауторитет прихвати одговорност за последице тог понашања. Премештање одговорности искривљује чињенице. У овим условима људи виде своје акције као налоге ауторитета, а не као сопствене акције.
Када људи пристану да буду саучесници у лошим резултатима, то доводи до снажног деловања моралне контроле која укључује њих саме у штетну активност, док покушавају да минимизирају ефекат те активности. Они играју улогу агента моралног дистанцирања и почињу да се понашају на начине које би обично одбацили ако одговарајући ауторитет прихвати одговорност за њихово понашање. Лична одговорност за понашање наводи људе да своје акције виде као да долазе од ауторитативних фигура под измештеном одговорношћу. Како нису стварни агенти својих акција, спасени су од самоосуђивања. Премештање одговорности открило је ужасне нехуманости кроз самоизузимање у друштвено санкционисаним масовним погубљењима. Самоослобађајућа послушност према ужасним наређењима евидентна је у војним злочинима, као што је Масакр у Ми Лају.
Вршење нехуманости захтева посвећене функционере. Ако се одговорност за њихово понашање одбаци, они би били непоуздани у обављању својих дужности. Снажан осећај одговорности је потребан да би неко био добар функционер. Одговорност се карактерише на два нивоа: снажан осећај дужности према надређенима и одговорност за ефекте изазване сопственим акцијама. Најбољи функционери поштују своје обавезе према својим ауторитетима и не осећају се лично одговорним за ефекте изазване својим акцијама.
Дифузија одговорности