мини|Приказивање у храму, представа Сретења Господњег на којем се темељи увођење жена у цркву (Ханс Мемлинг, , Музеј Прадо, Мадрид)
У хришћанској традицији, увођење жена у цркву (енгл. churching of women), такође познато као благодарење за рођење или усвајање детета, јесте обред у којем се даје благослов мајкама након опоравка од порођаја. Церемонија укључује захвалност за женино преживљавање порођаја, а обавља се чак и када је дете мртворођено или је умрло некрштено.
Иако сама церемонија не садржи елементе ритуалног очишћења, она је повезана са јеврејском праксом забележеном у Светом писму (Лев 12, 2-8), где су се жене чистиле након порођаја. У светлу Новог завета, хришћански ритуал се ослања на иконографију и симболику Сретења Господњег (Лк 2, 22-40). Иако неке хришћанске традиције сматрају да је Марија родила Христа без нарушавања чистоте, она је отишла у Јерусалимски храм како би испунила захтеве Мојсијевог закона.
Овај обред се први пут помиње у псеудо-никејском арапском канонском праву. Хришћански обред увођења жена у цркву наставља се у источном хришћанству, лутеранским црквама, Англиканској заједници и методистичким црквама, док се у римском обреду налази само у предватиканском облику и у парохијама Англиканског ординаријата.
Историја Обичај благосиљања жене након порођаја подсећа на Очишћење Блажене Девице Марије поменуто у Јеванђељу по Луки 2:22. Јеврејска пракса је била заснована на Књизи Левитској 12:1–8, која је прописивала церемонијални обред који треба обавити ради враћања ритуалне чистоте. Веровало се да жена постаје ритуално нечиста рађањем због присуства крви и/или других течности при порођају. Ово је био део церемонијалног, а не моралног закона.Pope, Charles. "Lost Liturgies File: The Churching of Women", Archdiocese of Washington
Натали Кндел (Natalie Knödel) је приметила да идеја да жена која је недавно родила треба да буде издвојена, а затим поново уведена у верски и друштвени живот путем посебног обреда, није специфично западна, а камоли хришћанска идеја. Такви обреди се налазе у бројним културама. Све што има везе са рођењем и смрћу схвата се као некако свето. Много истих информација је пружено у Пол В. Маршал сугерише да је у пољопривредном друштву ово могло бити једноставно средство заштите нове мајке од прераног повратка на посао након порођаја. Принудни одмор након порођаја познат је као бабиње. Историјски гледано, европске жене су биле везане за своје кревете или домове током дужег периода након порођаја; негу су пружале или њене женске рођаке (мајка или свекрва) или привремена неговатељица позната као бабица. „Увођење у цркву” служило је да означи крај ових недеља раздвајања и реинтеграцију нове мајке у њену заједницу.
Обред је постао предмет великог неразумевања, јер многи коментатори и проповедници, описујући његове библијске претходнике, нису јасно објаснили концепт. Папа Гргур I је већ у 6. веку протестовао против било какве идеје да се порођајем стиче оскврнуће и препоручио да се жене никада не одвајају од цркве у случају да се то тако схвати. Као благослов дат мајкама након опоравка од порођаја, „то није пропис, већ побожан и хвале вредан обичај, који датира из раних хришћанских векова”.Schulte, Augustin Joseph. The Catholic Encyclopedia. Vol. 3. . 7 Apr. 2013 Дејвид Креси истиче да је церемонија признавала женине муке и опасности порођаја. По истеку месец дана након порођаја, жене су се радовале увођењу у цркву као друштвеној прилици и времену за прославу са пријатељима. За мушкарце је то означавало крај месеца током којег су морали да воде бригу о домаћим пословима. У Француској 13. века обред се фокусирао на улогу жене као супруге и мајке.
Други пленарни сабор у Балтимору, америчко римокатоличко окупљање одржано у октобру 1866. године, приметио је да је увођење у цркву након порођаја генерално занемарено у Сједињеним Државама и да на њему треба инсистирати,Fanning, William. The Catholic Encyclopedia. Vol. 2. . 7 Apr. 2013 те је забранио праксу увођења у местима где се миса не служи.
На Западу Римокатолицизам Обичај, који се на многим местима назива „увођење жена у цркву”, задржао се у Цркви до веома скорашњих времена, а и даље постоји у старом обреду. Званични назив обреда био је заправо Benedictio mulieris post partum (благослов жене након порођаја) и фокусирао се на благослов и захвалност. Обред је углавном изашао из употребе крајем 1960-их након Другог ватиканског сабора, али одређени број жена које припадају традиционалном католицизму и даље пролази кроз овај обред. Књига благослова објављена 1984. године садржи „Благослов жене након порођаја” који је значајно измењен у односу на стари обред коришћен пре Сабора, али испуњава исту литургијску сврху. Тренутни обред крштења (који такође укључује благослов оца) садржи благослов за мајку, али је старији обред посебан благослов.
Завршна молитва гласи:
„Ред благосиљања мајке након порођаја” и даље се користи, првенствено за оне мајке које нису могле да присуствују крштењу, и не мора се нужно одржати у цркви. Може га уделити свештеник, ђакон или овлашћени лаички службеник.McNamara, Edward. "Churching After Childbirth", Zenit, 26 July 2011
Лутеранство мини|Свечано увођење жене у цркву након порођаја (Кристен Далсгард, 1860). Приказана је церемонија Данске народне цркве (лутеранске). Увођење жена у цркву историјски је нуђено женама у Лутеранској цркви, одвијајући се након прославе Светог причешћа у литургији.
Молитва „За увођење жена у цркву”, како се појавила у литургији Лутеранске цркве — Мисури синода из 1918. године, гласи овако:
Англиканизам Обред „увођења жена у цркву” нуди се у Англиканској заједници са литургијом као делом Књиге заједничких молитава.
У Епископалној цркви са седиштем у САД, „увођење жена у цркву” је литургија за очишћење или „црквење” жена након порођаја, заједно са представљањем детета у цркви. Књига заједничких молитава из 1979. године, избегавајући било какав наговештај ритуалне нечистоће, замењује старији обред са „Благодарењем за рођење или усвајање детета”. Обред треба да се одржи у оквиру недељне литургије, након прозби, убрзо након рођења или усвајања. У овој служби, родитељи и други чланови породице долазе у цркву са новорођеним или усвојеним дететом „да буду дочекани од стране скупштине и да захвале Свемогућем Богу” (Књига заједничких молитава, стр. 439)."Churching of Women", The Episcopal Church
Методизам Обред увођења жена у цркву, званично познат као „Ред благодарења за рођење или усвајање детета”, наставља да се нуди у методистичким црквама. Рубрике које се односе на обред наводе:
Обичаји Обичаји се разликују, али уобичајени датум увођења у цркву био је четрдесети дан након порођаја (или „бабиња”), у складу са библијским датумом и јеврејском праксом. Очишћење Марије и представљање Исуса у Храму обележавају се четрдесет дана након Божића.
Служба укључена у енглеску Књигу заједничких молитава датира тек из средњег века. Иако је увођење обично обављао свештеник у парохијској цркви, било је изузетака да су жене увођене код куће.
мини|„За крштење деце и увођење жена у цркву” натпис на црквеној клупи у Маријагеру, Данска Пре Енглеске реформације, према рубрици, жена је требало да заузме „годно место” близу припрате (нартекса). У првом молитвенику Едварда VI, требало је да буде „близу врата хора”. У другој од његових књига, требало је да буде „близу места где стоји Сто (или олтар)”. Наредбе бискупа Метјуа Рена за бискупију Норич 1636. године биле су да жене које треба да буду уведене дођу и клекну на страну близу стола за причешће изван ограде, покривене велом према обичају, а не шеширом. У неким парохијама постојала је посебна клупа позната као „седиште за увођење”. Обављање ритуала унутар цркве уместо на трему спољашњи је знак да се ритуална нечистоћа породиље више није подразумевала.
Увођења су се раније регистровала у неким парохијама. У Херефордширу се није сматрало прикладним да се муж појави у цркви на служби, или да седи са својом женом у истој клупи. Речи у рубрици које захтевају да жена дође „пристојно одевена”, односе се на времена када се сматрало недоличним да жена дође на службу са сложеним украсом за главу који је тада био у моди. Обично се носио вео. У неким парохијама црква је обезбеђивала посебан вео, јер попис робе која је припадала цркви Светог Бенета Грејсчерча 1560. године укључује „платно за увођење, са ресама, бели дамаст.”
У предреформацијским данима, обичај у католичкој Енглеској био је да жене носе упаљене свеће када су увођене, што је алузија на Празник Очишћења Девице (2. фебруар), који се такође слави као Сретење, дан који је Католичка црква изабрала за благослов свећа за целу годину. На свом увођењу, од жене се очекивало да да неки заветни дар цркви, као што је кризма или алба стављена на дете приликом његовог крштења.
Огастин Шулте је описао церемонију почетком двадесетог века: Мајка клечи у предворју или унутар цркве, носећи упаљену свећу. Свештеник, одевен у сурплис и белу столу, шкропи је светом водом у облику крста. Након што изговори Псалам 24, „Господња је земља и све што је на њој”, он јој нуди леви крај столе и уводи је у цркву, говорећи: „Уђи у храм Божији, поклони се Сину Блажене Девице Марије који ти је дао плодност потомства.” Она прилази једном од олтара и клечи пред њим, док свештеник, окренут према њој, изговара одговарајући благослов, а затим је, поново је пошкропивши светом водом у облику крста, отпушта, говорећи: „Мир и благослов Бога Свемогућег, Оца, Сина и Светога Духа, нека сиђе на тебе и остане заувек. Амин.” Према коментару у модерном католичком упутству за мису, чињеница да свештеник иде у сусрет мајци и прати је у цркву сама по себи је знак поштовања према њој.Rituale Romanum, Canons Regular of St. John Cantius
Раније се сматрало немудрим да жена уопште излази из куће након порођаја док не оде на увођење у цркву. У англо-ирској народној традицији, нове мајке које још нису биле уведене у цркву сматране су привлачним за виле, и стога у опасности да буду отете. Међутим, порекло црквеног ритуала није повезано са овим каснијим локалним сујеверјима која су му приписана.
На Истоку У Православној цркви и Источним католичким црквама византијског обреда, многе јурисдикције и даље поштују традицију да жена долази у цркву 40. дана након порођаја ради посебних благослова (у српској традицији познато као „молитва у 40. дан”). Четрдесет дана нова мајка остаје код куће да се опорави и брине о свом детету. Међутим, ако дете није преживело, жена и даље остаје код куће да се физички и емоционално опорави. Током времена свог опоравка (бабиња), жена обично не прима причешће, осим ако није у смртној опасности. Како се служба практикује у византијском обреду, она укључује и благослов мајке и представљање детета Богу (оцрковљење). Увођење у цркву треба разликовати од друга два кратка обреда која се одвијају при рођењу: Молитве првог дана након порођаја и Наречење имена детету осми дан. Ови обреди се обично одвијају код куће. У неким традицијама, уобичајено је да се дете крсти осмог дана, по угледу на старозаветни обред брис или обрезивања дечака. У том случају, наречење имена детету би се одвијало у храму (црквеној згради); међутим, мајка не би присуствовала, већ би дете представили његови кумови.
Увођење мајке Четрдесетог дана након порођаја, мајка се доводи у храм да буде уведена; то јест, да прими благослов док поново почиње да посећује цркву и прима свете тајне. Дете (ако је преживело) доноси мајка, која је већ очишћена и опрана, у пратњи предвиђених кумова који ће стајати на крштењу детета. Сви заједно стоје у припрати (нартексу) пред вратима наоса (лађе цркве), окренути ка истоку. Свештеник их благосиља и чита молитве за жену и дете, захваљујући за њихово добро стање и молећи Божију благодат и благослове за њих.
Оцрковљење детета Затим, ако је дете већ крштено, врши оцрковљење детета; ако није, врши оцрковљење непосредно након крштења.