мини|десно|300п|Гистав Курбеова слика из 1866. „Порекло света” мини|десно|усправно|Иако су неке модерне феминистичке уметнице тумачиле слике Џорџије О’Киф као стилизоване приказе вулве, сама О’Кифова је доследно негирала ова фројдовска тумачења својих слика (на слици је „Плава и зелена музика”, 1921). Вагина и вулва у уметности су приказиване од праисторије па надаље. Ликовне уметничке форме које представљају женске гениталије обухватају дводимензионалне (нпр. слике) и тродимензионалне (нпр. статуете) радове. Још пре 35.000 година, људи су вајали Венерине фигурине које су наглашавале стомак, бокове, груди, бутине или вулву.
Године 1866. Гистав Курбе је насликао слику наге жена раширених ногу, под називом „Порекло света”. Када је ова слика постављена на Фејсбук 150 година касније, изазвала је контроверзу око цензуре. Савремени уметници се и даље могу суочити са негативним реакцијама због приказивања женских гениталија; Мегуми Игараши је ухапшена због дистрибуције 3Д дигиталног фајла своје вулве. Радови настали од појаве феминизма другог таласа око 1965. године крећу се од великих инсталација кроз које се може ходати (Ники де Сен Фал и Жан Тенгели) до малих ручних комада текстилне уметности. Понекад су то експлицитно дела феминистичке уметности: Џуди Чикаго је створила Вечеру (енгл. The Dinner Party) како би прославила 39 жена из историје и митова, од којих су многе пале у заборав. Други уметници поричу да њихови радови упућују на женске гениталије, иако их критичари тако виде; слике цвећа Џорџије О’Киф су пример тога.
Године 2021. медицински стручњаци су открили да је знање о женским репродуктивним органима и даље слабо, како међу мушкарцима тако и међу женама; нека модерна дела као што су Femalia, 101 Vagina и „Велики зид вагина” (енгл. Great Wall of Vagina) настоје да се боре против овог незнања пружањем приступачних приказа нормалне разноликости низа вулви.
Други облици креативног изражавања изван визуелне уметности увели су дискусију о женској сексуалности у главне токове. Драмска списатељица Ив Енслер написала је Вагинине монологе, популарно сценско дело о многим аспектима женске сексуалности.
Културолошки аспекти
мини|десно|Вагина представља моћан симбол као јони у хиндуистичкој мисли. На слици је камена јони пронађена у светилишту Кат Тјен (Cát Tiên), Лам Донг, Вијетнам.
Различите перцепције вагине постојале су кроз историју, укључујући веровање да је она центар сексуалне жеље, метафора за живот путем рођења, инфериорна у односу на пенис, визуелно непривлачна, инхерентно непријатног мириса или на други начин вулгарна.
Хиндуизам је створио симбол јони, што може указивати на вредност коју је хиндуистичко друштво давало женској сексуалности и способности вагине да рађа живот.
Дуго су постојале фолклорне традиције, као што су vagina loquens („вагина која говори”) и vagina dentata („зубата вагина”).
Вагина је била позната под многим именима, укључујући древну реч (која се сада сматра вулгаризмом) „пичка” (енгл. cunt), еуфемизме („женски врт”), сленг („маца”, енгл. pussy) и погрдне епитете. Неке културе посматрају вулву као нешто срамотно што треба сакрити. На пример, термин пудендум, латински термин који се користи у медицинском енглеском језику за спољашње гениталије, буквално значи „срамотна ствар”.
Историја
Праисторија мини мини|десно|200п|Скулптура Венера из Холе Фелса, која је стара најмање 35.000 година, најстарији је пример вулве у уметности. мини|Две жене плешу и имају менструацију, са јасно видљивим обрисима гениталија. Уметност на стенама аустралијских староседелаца са горњег тока реке Јул, Пилбара, Западна Аустралија. Поново нацртано према
Дводимензионалне и тродимензионалне представе вулве, тј. слике и фигурине, постоје већ десетинама миленијума. Оне спадају у најранија дела праисторијске уметности.
Пећина Чуфин која се налази у месту Риклонес у Кантабрији (Шпанија) има праисторијску уметност на стенама која можда представља приказ вулве. Пећина је била настањена у различитим периодима, а најстарији је био пре око 20.000 година. Поред схематских гравура и слика животиња, постоје и многи симболи, попут оних познатих као „штапићи”. Такође постоји велики број цртежа који користе тачке (пунтиљахе), укључујући и један који је протумачен као приказ вулве.
Венерина фигурина је статуета из горњег палеолита која приказује жену. Већина је ископана у Европи, али су друге пронађене чак у Сибиру, чиме се њихова распрострањеност шири широм већег дела Евроазије. Већина њих потиче из периода граветијена (пре 28.000–22.000 година), али примери постоје већ од Венере из Холе Фелса, која датира најмање 35.000 година уназад у орињасијен, па све до Венере из Монруза, од пре око 11.000 година у магдаленијену.
Ове фигурине су клесане од меког камена (као што су стеатит, калцит или кречњак), кости или слоноваче, или су обликоване од глине и печене. Ове последње спадају међу најстарије познате керамичке предмете. Укупно је познато преко стотину оваквих фигурина; готово све су скромне величине, између 4 цм и 25 цм висине. Већина њих има мале главе, широке бокове и ноге које се сужавају у тачку. Разне фигурине наглашавају стомак, бокове, груди, бутине или вулву. Насупрот томе, руке и стопала су често одсутни, а глава је обично мала и без лица.
Стари век Древни Сумерци сматрали су вулву светом, а велики број сумерских песама које славе вулву богиње Инане је сачуван. У сумерској религији, богиња Нин-има је божанска персонификација женских гениталија. Њено име дословно значи „госпа женски гениталије”. Она се појављује у једној верзији мита о Енкију и Нинсикили у којој је ћерка Енкија и Нинкуре. Енки је силује и чини да она роди Уту, богињу ткања и вегетације. Вагинална течност се у сумерским текстовима увек описује као „слатка”, а у једној сумерској свадбеној химни, млада девица се радује што је њена вулва добила длаке. Глинени модели вулви откривени су у Инанином храму у Ашуру; ови модели су вероватно служили као неки облик амајлија, могуће за заштиту од импотенције.
11. и 12. век мини|лево|усправно|Фигура шила на гиг из 12. века на цркви у Килпеку, Херефордшир, Енглеска Шила на гиг (енгл. Sheela na gig) су фигуративне резбарије из 11. и 12. века које приказују наге жене које показују преувеличану вулву. Оне су архитектонске гротеске које се налазе на црквама, замковима и другим грађевинама, нарочито у Ирској и Великој Британији, понекад заједно са мушким фигурама. Један од најбољих примера може се наћи на округлом торњу у Ратуу, у округу Кери, Ирска. Реплика шила на гиг са округлог торња налази се у окружном музеју у граду Трали. Други познати пример може се видети у Килпеку у Херефордширу, Енглеска.
За такве резбарије се говори да терају смрт и зло. Rosenkilde & Bagger . Batsford Ltd, Друге гротеске, као што су гаргојли, често су биле део црквених украса широм Европе. Обично се каже да је њихова сврха била да држе зле духове подаље путем апотропејске магије. Често су позициониране изнад врата или прозора, вероватно да би заштитиле те отворе.
Вир и Џерман тврде да њихова локација на црквама и гротескне карактеристике фигура, према стандардима средњег века, сугеришу да су оне представљале женску пожуду као одвратну и грешно кварљиву. Друга теорија, коју заступају Џоан Мекмахон и Џек Робертс, јесте да су резбарије остаци прехришћанске религије плодности или богиње мајке.McMahon, J. & Roberts, J. Књига Стар Гуд из 2016. године под називом Sheela na gig: The Dark Goddess of Sacred Power (Шила на гиг: Мрачна богиња свете моћи), прати ове слике кроз историју и доприноси расправи о универзалности „женског светог приказа” у његовим значењима и функцијама од почетака културе, као што се види у палеолитској пећинској уметности, па све до укључивања слике у савремену уметност, посебно феминистичку уметност.
Фолклорне традиције Vagina loquens, или „вагина која говори”, значајна је традиција у књижевности и уметности, која датира још од древних фолклорних мотива. Ове приче обично укључују вагине које говоре услед деловања магије или чини, и често признају своју нечедност.
Друга народна прича тиче се vaginae dentatae („зубате вагине”). Импликација ових прича је да би сексуални однос могао довести до повреде, емаскулације или кастрације за укљученог мушкарца. Ове приче су често причане као поучне приче које упозоравају на опасности од непознатих жена и како би обесхрабриле силовање.
Савремена уметност
Феминизам другог таласа мини|Вечера Џуди Чикаго мини|Матилда Тао са сценографијом за продукцију Вагининих монолога
Године 1966. француска уметница Ники де Сен Фал сарађивала је са дадаистичким уметником Жаном Тенгелијем и Пером Олофом Ултветом на великој скулптуралној инсталацији под називом „Hon - en katedral” (такође писано „HON—en Katedrall”), што значи „Она - катедрала”, за Музеј модерне уметности у Стокхолму, Шведска.Remembering She – A Cathedral. 3 Jun 2018 — 3 Feb 2019 at the Moderna Museet in Stockholm, Sweden Спољашња форма је џиновска лежећа скулптура жене раширених ногу. Посетиоци музеја могу ући у њено тело кроз вагинални отвор величине врата."Biography - 1965-69", Niki de Saint Phalle Foundation, Retrieved 8 November 2014. Сен Фал је изјавила да скулптура представља богињу плодности која је способна да прими посетиоце у своје тело, а затим их поново „роди”. Унутар њеног тела налази се екран који приказује филмове Грете Гарбо, рибњак са златним рибицама и аутомат за безалкохолна пића. Дела је изазвало огромну реакцију јавности у часописима и новинама широм света.
Године 1968. Моника Ше је насликала своје најпознатије дело, Бог даје рођење (енгл. God Giving Birth), приказујући нагу жену која стоји и рађа бебу, чија глава вири из њене вулве. То је израз духовног путовања Шеове у то време и представља њену перцепцију Велике Мајке као универзалног творца космичког живота. Слика и њен концепт изазвали су много контроверзи и Бог даје рођење је цензурисана у неколико наврата; на једној групној изложби у Лондону слика је довела до тога да је Ше пријављена полицији због богохуљења.
Дело „Wombtomb” (Гробница-материца) холандске вајарке Ферди Таџири из 1968. године, које се сада налази у колекцији Рејксмузеума, јесте саркофаг обложен синтетичким крзном са отвором у облику вулве на поклопцу. Уметница га је првобитно користила за перформансе и „хепенинге”, као и за излагање. Њен рад из овог периода такође укључује скулптуре цвећа од тканине са називима као што су „Vulva Pseudodomestica”.
Године 1975. америчка лезбејска уметница Ти Корин објавила је своју Бојанку пичака (енгл. Cunt Coloring Book) која је садржала више линијских цртежа женских вагина. Направила је књигу како би групама за сексуално образовање пружила користан алат за разумевање вагина. Године 1981, након три штампања, морала је да промени назив у Цветови лабија (енгл. Labiaflowers), али је то утицало на продају па је убрзо вратила првобитни назив.
Од 1974. до 1979. године, феминистичка уметница Џуди Чикаго створила је уметничку инсталацију на тему вулве под називом „Вечера”. Састоји се од 39 сложених поставки за јело распоређених дуж троугластог стола за 39 митских и историјских познатих жена. Међу почаствованима су Вирџинија Вулф, Сузан Б. Ентони, Елеонора од Аквитаније и Теодора Византијска. Сваки тањир, осим оног који одговара Соџернер Трут (црнкињи), приказује јарко обојену, сложено стилизовану форму лептира-вулве. Након што је произведена, упркос отпору уметничког света, обишла је 16 места у шест земаља пред публиком од 15 милиона људи. Од 2007. године налази се на сталној поставци у Центру за феминистичку уметност Елизабет А. Саклер у Музеју Бруклин у Њујорку. Чикаго је дала Џорџији О’Киф истакнуто место у Вечери, јер неке модерне феминисткиње верују да О’Кифине детаљне слике цвећа, као што је Црна перуника III (1926), евоцирају скривени приказ женских гениталија. О’Киф је доследно порицала валидност ових фројдовских тумачења њене уметности.