Л’Аријана (, SV 291, Аријадна) је изгубљена друга опера италијанског композитора Клаудија Монтевердија. Као једна од најранијих опера уопште, компонована је 1607—1608. године, а први пут изведена 28. маја 1608. године, као део музичких свечаности за краљевско венчање на двору војводе Винченца Гонзаге у Мантови. Сва музика је изгубљена осим проширеног речитатива познатог као „Аријаднина тужбалица” (). Либрето, који је сачуван у целости, написао је у осам сцена Отавио Ринучини, који је користио Овидијеве Хероиде и друге класичне изворе да би испричао причу о Аријаднином напуштању од стране Тезеја на острву Наксос и њеном каснијем уздизању као невесте бога Бахуса.

Опера је компонована под великим временским притиском; композитор је касније рекао да га је напор око стварања умало убио. Првобитно извођење, продуцирано са раскошним и иновативним специјалним ефектима, било је веома хваљено, а дело је подједнако добро примљено и у Венецији када је обновљено под управом композитора 1640. године као инаугурално дело за позориште Сан Моизе (Teatro San Moisè).

Ринучинијев либрето је доступан у бројним издањима. Музика „Тужбалице” је преживела јер ју је Монтеверди објавио, у неколико различитих верзија, независно од опере. Овај фрагмент је постао веома утицајно музичко дело и широко је имитиран; „експресивна тужбалица” постала је саставни део италијанске опере током већег дела 17. века. Последњих година „Тужбалица” је постала популарна као концертни и реситалски комад и често је снимана.

Историјски контекст мини|Палата дел Те, Мантова, седиште династије Гонзага којој је Монтеверди служио као дворски музичар од 1590. до 1612. године Клаудио Монтеверди (рођен у Кремони 1567) почео је да свира виолу на двору војводе Винченца Гонзаге у Мантови око 1590. године. Током наредне деценије напредовао је и постао војводин maestro della musica (музички директор). У међувремену, музичко позориште је доживело иновације: Дафне Јакопа Перија, која се често наводи као прва опера, дебитовала је у Фиренци 1598. године. Војвода је брзо увидео потенцијал овог новог музичког жанра, укључујући престиж који би могао донети покровитељима.

Као део својих дужности на двору Гонзага, од Монтевердија се често тражило да компонује или аранжира музику за сценска извођења. Ова дела укључивала су и потпуно развијену оперу, Орфеј, написану на либрето Алесандра Стриђа Млађег и представљену пред двором 24. фебруара 1607. године. Ово извођење задовољило је војводу, који је наредио репризу за 1. март. Савремени запис бележи да комад „није могао бити боље изведен... Музика, поштујући дужну пристојност, служи поезији тако добро да се нигде не може чути ништа лепше”.

Од Монтевердија је затим затражено да напише неколико комада за извођење на венчању војводиног сина и наследника Франческа са Маргаритом од Савоје, планираном за почетак маја 1608. године. То је укључивало музички пролог за позоришни комад Батисте Гваринија L'idropica и поставку драмског балета Il ballo delle ingrate („Плес незахвалних жена”), са текстом Отавија Ринучинија. Такође је требало да буде изведена опера, иако у почетку није било сигурно да ће је Монтеверди обезбедити. Друга дела која су разматрана била су Перијева Le nozze di Peleo e Tetide („Венчање Пелеја и Тетиде”) са либретом Франческа Чинија, и нова поставка Дафне од стране Марка да Гаљана. На крају, прва је одбијена, а друга одређена за извођење на Карневалу 1607–1608. Војвода је одредио да опера за венчање буде заснована на миту о Аријадни, и да Ринучини треба да напише текст. Монтевердију је наложено да обезбеди музику.

Настанак

Либрето У време када је добио наруџбину за Аријадну, Ринучини је вероватно био најискуснији и најугледнији од свих либретиста. Његова списатељска каријера сезала је до 1579. године, када је написао стихове за фирентинску дворску забаву Maschere d'Amazzoni. Постао је широко познат по својим песничким доприносима прослављеним интермецима за комад Ђиролама Баргаљија La Pellegrina (Ходочасница), изведеним у мају 1589. на венчању Фердинанда I де Медичија и Кристине од Лорене. Према Гаљану, Ринучини је био примарни утицај на појаву опере као жанра; прилагодио је конвенције својих савремених лирских песника да би произвео либрета за две најраније опере, Дафне и Еуридику — ову другу су компоновали и Пери и Ђулио Качини. мини|десно|усправно|175п|Клаудио Монтеверди, око 1630. За свој либрето Аријадне, Ринучини је црпео из различитих класичних извора, посебно десете књиге Овидијевих Хероида, делова Катулових Carmina, и дела у Вергилијевој епској Енејиди који се бави Дидониним напуштањем од стране Енеје. Такође је користио аспекте новијих књижевних дела — Бесни Орландо Лудовика Ариоста, Ослобођени Јерусалим Торквата Таса, и превод Овидијевих Метаморфоза Ђованија Андрее дел Ангвиларе из 1561. године. Либрето је проширен током проба када је Карло де Роси, члан војводиног двора, пренео притужбу војвоткиње Елеоноре да је комад „веома сув” и да га треба обогатити додатном радњом. Либрето објављен у Венецији 1622. године има облик пролога и осам сцена, иако су предложени и други аранжмани текста. На пример, музиколог Бојан Бујић је претпоставио алтернативу пролога и пет сцена.

Композиција Монтеверди је вероватно почео да компонује крајем октобра или почетком новембра 1607, пошто се Ринучинијев долазак у Мантову може датирати на 23. октобар. Са пробама које је требало да почну у новој години, Монтеверди је дело компоновао у журби и под знатним притиском; скоро 20 година касније и даље се жалио, у писму Стриђу, на потешкоће које је морао да трпи: „Краткоћа времена ме је довела скоро до врата смрти док сам писао Аријадну”.

Монтеверди је очигледно завршио партитуру до почетка јануара, и пробе су почеле. Међутим, његов посао није био готов јер је морао да напише додатну музику када је дело проширено након Росијеве интервенције. Међу додатим или продуженим материјалом биле су рана сцена између Венере и Купидона, и Јупитеров благослов са неба на крају опере. У марту 1608, увелико у периоду проба, заказано извођење опере било је угрожено смрћу водећег сопрана Катерине Мартинели од великих богиња. Срећом, замена је била при руци, позната глумица и певачица Вирџинија Рампони Андреини, професионално позната као „Ла Флоринда”, која је наступала у Мантови. Дворјанин Антонио Константини касније је известио да је научила улогу Аријадне за шест дана. Музиколог Тим Картер сугерише да је Аријаднина тужбалица можда додата опери у овој касној фази, како би се искористиле познате вокалне способности Ла Флоринде.

Улоге Подела улога за премијеру опере је неизвесна. Док се учешће певача као што су Ла Флоринда и Франческо Раси може утврдити, извори су спекулисали о учешћу других певача. Постоји неколико верзија објављеног либрета; списак улога преузет је из издања Герарда и Изепа Имбертија, Венеција 1622. (на језику: италијански)

Улога Премијерна подела, 28. мај 1608. Напомене Аполон Франческо Раси (тенор) Венера није познато (вероватно сопран) Амор (Купидон) није познато (вероватно сопран) Тезеј вероватно Антонио Бранди („Ил Брандино”), алт кастрат Аријадна Вирџинија Рампони Андреини („Ла Флоринда”), сопран Саветник вероватно Франческо Кампањоло (тенор) Гласник (Тирси) вероватно Санти Орланди (тенор) Дорила вероватно Сабина Роси (сопран) Први изасланик вероватно Франческо Кампањоло (тенор) Други изасланик није познато Јупитер вероватно Басано Казола (тенор) Бахус Франческо Раси (тенор)

Синопсис

Радњи претходи кратак пролог, који изговара Аполон. Затим се откривају Венера и Купидон у разговору на пустој морској обали. Венера обавештава Купидона да ће војвода Тезеј од Атине, заједно са Аријадном, ускоро стићи на острво Наксос на путу за Атину. Они беже са Крита, где су њих двоје били саучесници у убиству Аријадниног полубрата чудовишта, Минотаура, у лавиринту испод палате њеног оца, краља Миноса. Венера је свесна да Тезеј намерава да напусти Аријадну на Наксосу и да настави за Атину сам. Купидон нуди да поново распламса Тезејеву страст према Аријадни, али Венера је одлучила да је уједини са богом Бахусом и тражи од Купидона да то организује.

Купидон се сакрива док Тезеј и Аријадна стижу на острво недалеко одатле. Аријадна размишља о својој нелојалности према оцу, али изјављује љубав према Тезеју. Она одлази да пронађе склониште за ноћ, након чега хор рибара упоређује њене очи са небеским звездама. Тезеј, сам са својим саветником, разговара о напуштању Аријадне, и добија савет да је та одлука оправдана, јер она неће бити прихватљива народу Атине као супруга њиховог владара.

Хор поздравља зору док се Аријадна, након немирног сна, враћа на обалу са својом пратиљом Дорилом, да би открила да је Тезеј отишао. Дорила јој пружа утеху. У очају при помисли да се Тезеј неће вратити, Аријадна ипак одлучује да оде до места искрцавања и чека га. У пасторалном интерлудију хор пева о радостима сеоског живота и изражава наду да Тезеј неће заборавити Аријадну. Обавештен од стране изасланика да је Аријадна сама и да тугује, хор поново пева саосећајући са њом. На плажи, Аријадна пева своју тужбалицу за изгубљеном љубављу и спрема се да се убије. У том тренутку чују се фанфаре које најављују долазак, што код Аријадне изазива наду да се Тезеј враћа. У другом интерлудију хор саосећа, али други изасланик објављује да је то Бахус који је стигао, сажаливши се на Аријадну. Певани ballo (плес) слави очекивану веридбу Бахуса и Аријадне. У завршној сцени Купидон се поново појављује, а Венера се издиже из мора пре него што Јупитер изговори свој благослов са небеса. Унија је запечаћена док Бахус обећава Аријадни бесмртност на небу и круну од звезда.

Историја извођења

Премијера: Мантова, 1608. Датум венчања Гонзага је више пута одлаган због дипломатских проблема који су одложили долазак невесте у Мантову до 24. маја. Свечаности венчања почеле су четири дана касније; Аријадна је изведена 28. маја 1608, као прва од неколико спектакуларних забава. За ту прилику изграђено је велико привремено позориште; према хроничару двора Федерику Фолину, оно је примало 6.000 људи — цифра коју Картер сматра мало вероватном. Без обзира на величину, арена није могла да прими све који су желели да присуствују. Фолинов извештај бележи да, иако је војвода строго ограничио број чланова свог домаћинства који су имали право да буду тамо, многи угледни страни посетиоци нису могли да нађу место и били су приморани да се гурају око врата.

Иако садржана унутар једне сценографије, продукција је била раскошна, са 300 људи запослених за руковање сценском машинеријом. Фолинов извештај описао је сценографију као „дивље стеновито место усред таласа, који су се у најудаљенијем делу перспективе могли видети како су увек у покрету”. Како је радња почела, Аполон је откривен „седећи на веома лепом облаку... који се, спуштајући се мало по мало... за кратко време спустио до позорнице и... нестао у тренутку”. Након тога, сви извођачи су се показали изврсним у уметности певања; „сваки део је успео више него чудесно”. Фолинов ентузијазам одјекнуо је и у другим извештајима које су достојанственици слали својим дворовима. Амбасадор куће Есте, који је дело назвао „комедијом у музици”, посебно је поменуо наступ Андреинијеве која је, у својој тужбалици, „многе расплакала”, и Франческа Расија, који је као Бахус „певао божански”. Монтевердијев колега композитор Марко да Гаљано написао је да је Монтевердијева музика „ганула целу публику до суза”. Укупно, опера је трајала два и по сата.

Обнова: Венеција, 1639–1640. мини|усправно|Насловна страна венецијанског издања из 1623. „Lamento d'Ariana” (sic)