мини|десно|Сонет 116 у Кварту из 1609. (где је погрешно нумерисан као 119) Сонет 116 Вилијама Шекспира први пут је објављен 1609. године. Његова структура и форма су типичан пример шекспировског сонета.
Песник почиње изјавом да се не противи „браку искрених умова”, али тврди да љубав није права ако се мења с временом; права љубав треба да буде постојана, без обзира на потешкоће. У седмом стиху, песник прави наутичку референцу, алудирајући да је љубав морнарима попут звезде Северњаче. Права љубав је, попут поларне звезде, „увек фиксна”. Љубав није „луда Времена”, иако физичка лепота под њим нестаје. Покрет сонета 116, као и његов тон, пажљив је, контролисан, мукотрпан… он дефинише и редефинише свој предмет у сваком катрену, а тај предмет постаје све рањивији. Почиње као непомичан и удаљен, далек, независан; затим се креће ка томе да буде „мање удаљен, опипљивији и везанији за земљу”; завршни дистих доноси осећај „повратка на земљу”. Идеална љубав се одржава као непроменљива кроз цео сонет, а Шекспир закључује у завршном дистиху да је или у праву у својој процени љубави, или пак да ниједан човек никада није истински волео.
Текст сонета Оригинални текст песме на енглеском језику и препев на српски језик (Живојин Симић и Сима Пандуровић).
Оригинал ПрепевLet me not to the marriage of true minds Admit impediments. Love is not love Which alters when it alteration finds, Or bends with the remover to remove: O, no! it is an ever-fixed mark, That looks on tempests and is never shaken; It is the star to every wandering bark, Whose worth’s unknown, although his height be taken. Love’s not Time’s fool, though rosy lips and cheeks Within his bending sickle’s compass come; Love alters not with his brief hours and weeks, But bears it out even to the edge of doom. If this be error and upon me proved, I never writ, nor no man ever loved.Сметње не признајем здружењу два духа. Љубав није љубав коју променљивост Може да измени; нити тај њу њуха Што с њом би да збрише и њену вечитост. О, не! То је стално и вечито знаме Што олуји пркоси и не зна за потрес; Звезда, ка којој се, сред лутања, и таме, Свака лађа креће, свих висина земљорес. Љубав није луда времена, мада румен Усана и образа под срп његов пада. Њу не мења време, ни сат, нити грумен Дана или недеља, већ траје до вазда. Ако ово није истина, и моја варка, Никад нисам пис’о, нит’ волео жарка.
Структура Сонет 116 је енглески или шекспировски сонет. Енглески сонет има три катрена, праћена завршним римованим дистихом. Следи типичну шему риме форме abab cdcd efef gg и састављен је у јампском пентаметру, врсти поетског метра заснованог на пет парова метрички слабих/јаких слоговних позиција. Десети стих илуструје правилан јампски пентаметар:
× / × / × / × / × / Within his bending sickle's compass come; (116.10)
Овај сонет садржи примере све три метричке варијације које се типично налазе у књижевном јампском пентаметру тог периода. Стихови 6 и 8 садрже завршни екстраметрички слог или женски завршетак:
× / × / × / × / × /(×) That looks on tempests and is never shaken; (116.6) / = иктус, метрички јака слоговна позиција. × = нониктус. (×) = екстраметрички слог.
Стих 2 показује инверзију у средини стиха:
× / × / × / / × × / Admit impediments. Love is not love (116.2)
Инверзија у средини стиха може се наћи и у 12. стиху, док стихови 7, 9 и 11 имају потенцијалне почетне инверзије. Коначно, стих 11 такође садржи померање трећег иктуса удесно (што резултира четворопозиционом фигуром, × × / /, која се понекад назива мали јонски):
/ × × / × × / / × / Love alters not with his brief hours and weeks, (116.11)
Метар захтева да реч „even” у 12. стиху функционише као један слог.
Анализа
Преглед Сонет 116 је један од Шекспирових најпознатијих љубавних сонета, али неки научници тврде да је тема погрешно схваћена. Хилтон Ландри сматра да је уважавање сонета 116 као прославе праве љубави погрешно, делом зато што се његов контекст у низу суседних сонета не разматра на прави начин. Ландри признаје да сонет „има величину генералности или ’универзалног значаја’”, али упозорава да „колико год његове импликације биле безвременске и универзалне, никада не смемо заборавити да Сонет 116 има ограничен или посебан опсег значења једноставно зато што не стоји сам.” Керол Томас Нили пише да је „Сонет 116 део секвенце која је одвојена од свих осталих Шекспирових сонета због њиховог осећаја одвојености. Они нису о акцији љубави, а објекат те љубави је уклоњен у овој секвенци која се састоји од сонета 94, 116 и 129”. Ова група од три сонета стога се не уклапа у калуп остатка Шекспирових сонета, те пркосе типичном концепту и дају другачију перспективу о томе шта је љубав и како се она приказује или доживљава. „Иако 116 не решава ниједно питање, песник у овом делу секвенце признаје и прихвата погрешивост своје љубави потпуније него што је могао да призна погрешивост младића раније”.
Други критичари сонета 116 тврдили су да се не може ослонити на контекст сонета да би се разумео његов тон. Они тврде да пошто „не постоји неспорно ауторитативан редослед, не можемо користити контекст као позитиван доказ за једну или другу врсту тона.” Шекспир не покушава да дође до било каквог значајног закључка у оквиру овог конкретног сонета јер резолуција није потребна.
Године 2025. ново откриће докторке са Универзитета Оксфорд, Лије Верониз, поново је отворило дебату о тумачењима сонета 116. Сонет 116 наводно је био инспирација борцима у Енглеском грађанском рату средином 17. века. „Борбена” верзија пронађена је у рукопису који је припадао Елајасу Ешмолу, који је био снажан присталица монархије током грађанског рата. Сонет је био укључен у збирку других милитантних списа и садржао је седам додатних стихова. Познати стихови првог катрена преписани су на следећи начин: „Самослепљујућа грешка обузима све оне умове / Који лажним именима називају љубављу оно / Што се мења када промене нађе”.
Први катрен Сонет почиње без песниковог очигледног признавања привлачног квалитета емоционалне уније „искрених умова”. Као што је Хелен Вендлер приметила: „Овај чувени, готово ’безлични’ сонет о браку искрених умова обично се читао као дефиниција праве љубави.” Ово није јединствена тема Шекспирових сонета. Керол Нили примећује: „Као и [сонет] 94, он дефинише и редефинише свој предмет у сваком катрену, а тај предмет постаје све конкретнији, привлачнији и рањивији.” Шекспир тежи да користи негацију да дефинише љубав, према Лукасу Ернеу: „Први и трећи [катрен], истина, дефинишу љубав негативно: ’љубав није...’; ’Љубав није...’. Два катрена су даље повезана поновним појављивањем глагола ’савијати’ (bend) и ’мењати’ (alter).” Љубав је у првом катрену дефинисана нејасним терминима.
„Нагласак на дијалектичкој дефиницији онога што љубав није наглашава догматски карактер овог сонета којим Шекспир сугерише у стиху својим саговорницима шта је права љубав: права љубав је попут брака склопљеног пред вишим ентитетом (Богом или Његовом творевином), који сведочи о њеном трајању, интензитету, стабилности и отпорности. Љубав овог типа бди над нестабилним и лутајућим животом људи препуштених на милост и немилост њиховом унутрашњем очају и олујама стварног света” (Е. Пасананти).
Гари Марфи примећује да се значење мења са дистрибуцијом нагласка. Он сугерише да би у првом стиху нагласак правилно требало да буде на „мене” (ME): „Let ME not to the marriage of true minds...” (Нека МЕНЕ не ка браку искрених умова...); сонет тада постаје „не само нежна метафоричка дефиниција, већ узнемирен протест рођен из страха од губитка и само пренет средствима дефиниције.” К. Р. Б. Комбелак оспорава нагласак стављен на „МЕНЕ” због „одсуства друге особе из сонета која би стајала у контрасту. Нико други се не ословљава, не описује, не именује, нити помиње.” Марфи такође тврди да „незаустављени први и други стих сугеришу хитност у говору, а не лежерну медитацију.” Он пише да би кратке речи, када се изговоре, имале ефекат „брзе испоруке” уместо „спорог размишљања”. Комбелак доводи у питање ову анализу питајући да ли је „вероватније да се хитност изражава у кратким налетима говора?” Он тврди да речи у сонету нису намењене брзом читању и да је то једноставно Марфијево субјективно мишљење о катрену. Марфи верује да најбоља подршка томе да је „сам сонет узвик” долази од „O no” (О не), за шта пише да особа не би рекла без одређеног узбуђења. Комбелак одговара да се „О не” може користити прилично мирно у изјави као што је „О не, хвала вам, мој лимит за кафу су две шоље.” Ако ишта, сугерише Комбелак, употреба „О” ублажава изјаву и захтевала би употребу другачије граматике да би се сугерисало да сонет треба разумети као брз говор (у зависности од ситуације).
Поетски језик оставља описану врсту љубави донекле неодређеном; „’Брак искрених умова’ као и ’моћ да се повреди’ је проблематично нејасан и отворен за различита тумачења.” Тумачења укључују потенцијал за религиозну симболику и љубав према Богу: „Први и други стих одјекују англиканском службом венчања из Књиге заједничких молитви.” Сматра се да је концепт брака искрених умова веома хришћански; према Ернеу: „Ментална слика која се тако призива у нашим умовима, младе и младожење који стоје напред у цркви, чак је појачана инсистирањем на речи alter/altar (мени се/олтар) у следећем стиху.”
Други катрен Други катрен објашњава како је љубав непроменљива према Нилију: „Љубав је звезда, удаљена, непомична, самодовољна, и можда, попут ’госпадара и власника својих лица’, невероватно, па чак и помало непријатно хладна и далека.” Други катрен наставља Шекспиров покушај да дефинише љубав, али на директнији начин. Шекспир помиње „то” (it) у другом катрену према Дагласу Тревору: „Постојаност љубави у сонету 116, ’то’ из петог стиха песме, такође је – за песника – поезија, сам објекат љубави.” Не само да постоји директно обраћање самој љубави, већ стил Шекспировог размишљања постаје директнији. Ерне наводи: „Стихови од пет до осам стоје у контрасту са суседним катренима и имају своју посебну важност јер говоре шта љубав јесте, а не шта није.” Ово представља промену у Шекспировом ставу да је љубав потпуно недефинисана. Овај концепт непроменљиве љубави фокусиран је у изјави: „’[љубав] је оријентир који увек стоји’ (ever-fixed mark). Ово се генерално схватало као морски оријентир или светионик.” Слика оријентира који увек стоји (или белега) је, међутим, неухватљива и може сугерисати и „симбол” чије је значење добро утврђено у езотеријској традицији и хришћанској иконографији. Симбол је заправо знак који увек стоји и који се не савија под климатским променама као што је пролазна олуја. Знак који увек стоји, са тачке гледишта ове врсте теолошког читања, не може симболизовати светионик с обзиром на то да је светионик подложан ерозији и стога није вечан. Слика олује је алегоријски околност и услов, и представља људски живот који се бори пред фиксношћу симбола (Е. Пасананти, 2000). Током реформације постојао је спор око католичких доктрина: „Једна од тачака неслагања била је управо то што су реформатори одбацили постојање знака који увек стоји, или теолошким идиомом, ’неизбрисивог’ знака који три сакрамента, према католичком учењу, утискују на душу.” Ово тумачење чини Бога фокусом сонета насупрот типичном концепту љубави.