мини|Ербас A330-300 компаније Туркиш ерлајнс у завршном прилазу Аеродрому Хитроу, непосредно пре слетања. Школски круг (енгл. ), познат и као аеродромски саобраћајни круг, представља стандардну путању коју прате ваздухоплови приликом полетања или слетања, одржавајући визуелни контакт са аеродромом.

На аеродрому, овај круг (или „патерн”) је стандардна путања за координацију ваздушног саобраћаја. Разликује се од „директних прилаза” и „директних одлазака” по томе што ваздухоплов који користи школски круг остаје у близини аеродрома. Кругови се обично користе на мањим аеродромима опште авијације (ГА) и војним ваздухопловним базама. Многи велики контролисани аеродроми избегавају овај систем осим ако постоји и активност опште авијације уз комерцијалне летове. Међутим, нека врста обрасца може се користити и на контролисаним аеродромима у одређеним случајевима, на пример када је ваздухоплов приморан на неуспело слетање (енгл. ), али се овакав образац може значајно разликовати по облику и сврси од стандардног школског круга који се користи на мањим аеродромима.

Употреба школског круга на аеродромима служи безбедности ваздушног саобраћаја. Коришћењем доследног обрасца лета, пилоти знају одакле могу очекивати други саобраћај и могу га видети и избећи. Пилоти који лете према правилима визуелног летења (ВФР) можда неће бити раздвојени од стране контроле летења, па је овај предвидљиви образац од виталног значаја за одржавање реда. На аеродромима са контролним торњем, контрола летења може пружити саветодавне информације о саобраћају за ВФР летове, у зависности од оптерећења контролора.

Правац ветра Пилоти преферирају полетање и слетање „у ветар” (супротно од смера дувања ветра). Ово има ефекат смањења брзине ваздухоплова у односу на тло (за дату брзину у ваздуху), чиме се смањује дужина писте потребна за извођење маневра.

Изузетак од овог правила су аеродроми где се писта налази на великом нагибу, као што су алпски аеродроми (алтипорди). У овим случајевима, полетања се обично врше низбрдо, а слетања узбрдо, без обзира на правац ветра, при чему нагиб помаже у убрзању и успоравању. Други изузетак су аеродроми са планинама на једном крају.

Многи аеродроми имају писте усмерене у различитим правцима. Сврха тога је да се долазећим ваздухопловима обезбеди најбоља писта за слетање у складу са правцем ветра. Оријентација писте се одређује на основу историјских података о преовлађујућим ветровима у том подручју. Ово је посебно важно за аеродроме са једном пистом који немају могућност друге писте усмерене у алтернативном правцу. Чест сценарио је постојање две писте постављене под углом од или близу 90 степени једна у односу на другу, тако да ваздухоплови увек могу пронаћи погодну писту. Скоро све писте су реверзибилне, а ваздухоплови користе ону писту и онај правац који најбоље одговара ветру. У условима слабог и променљивог ветра, правац писте у употреби може се променити неколико пута током дана, или може постојати пожељна „писта за мирни ветар”, вероватно зато што је дужа.

Изглед и делови круга мини|усправно=1.35|Стандардни школски круг. Слика 4-3-2 из ФАА приручника (AIM). мини|усправно=1.35|Делови школског круга. Слика 4-3-1 из ФАА приручника (AIM).

Школски кругови се могу дефинисати као „леви” или „десни”, у зависности од тога у коју страну се врше заокрети у кругу. Обично су то леви заокрети јер се већина малих авиона пилотира са левог седишта (или старији пилот/вођа ваздухоплова седи на левом седишту), па пилот има бољу видљивост кроз леви прозор. Десни кругови се успостављају због паралелних писта, смањења буке или због карактеристика терена (попут планина, торњева итд.). У САД, нестандардни (тј. десни) кругови су назначени у директоријумима аеродрома или на навигационим картама; у другим земљама могу бити назначени у сличним националним документима. Осим ако није изричито другачије назначено, сви школски кругови на некатегорисаним аеродромима су леви. Смер круга може бити означен показатељем саобраћајног круга („тепих”) на сигналном кругу аеродрома.

У Сједињеним Америчким Државама, прописи захтевају да хеликоптери избегавају ток авиона са фиксним крилима.

Пошто се активна писта бира тако да одговара ветру под најближим углом (са полетањима и слетањима уз ветар), оријентација круга такође зависи од правца ветра. Кругови су обично правоугаоног облика, а писта чини једну дужу страницу тог правоугаоника. Сваки део (грана) круга има посебан назив:

Грана уз ветар (енгл. ). Путања паралелна и у смеру писте за слетање. Померена је у односу на писту и супротна је грани низ ветар. Бочни ветар (енгл. ). Кратка пењућа путања под правим углом у односу на крај писте за полетање. Грана низ ветар (енгл. ). Дуга равна путања паралелна, али у супротном смеру од писте за слетање. (Неки сматрају да има под-делове: рани, средњи и касни низ ветар. Свакако, авион који пријави позицију „средином низ ветар” може се лако визуелно лоцирати.) Основна грана или база (енгл. ). Кратка силазна путања под правим углом у односу на продужену централну линију писте за прилаз. Завршни прилаз или финале (енгл. ). Силазна путања у правцу слетања дуж продужене централне линије писте од основне гране до писте. Последњи део завршног прилаза се понекад назива кратко финале. Одлазна грана (енгл. ) или пењање. Пењућа путања дуж продужене централне линије писте која почиње при полетању и наставља се најмање 800 метара (1/2 миље) иза краја писте и не мање од 300 стопа испод висине школског круга.

Имена грана су логична и заснована на релативном ветру како се види када се гледа низ писту окренуту уз ветар. Авион који лети „уз ветар” иде ка ветру, летећи „бочно” иде попреко на ветар, а летећи „низ ветар” иде у правцу ветра, баш као дим ношен ветром.

Иако многи аеродроми користе потпуно стандардни круг, у другим случајевима он ће бити модификован према потребама. На пример, војни аеродроми често изостављају гране бочног ветра и базе, већ лете као кружни лукови који директно спајају узлазне и силазне секције.

Поступци у кругу Од ваздухоплова се очекује да се укључе и напусте круг пратећи образац који је већ у употреби. Понекад ће то бити по нахођењу пилота, док ће у другим случајевима пилота усмеравати контрола летења.

Постоје конвенције за укључивање у круг, које се користе у различитим јурисдикцијама: У Сједињеним Државама, авиони се обично укључују у круг под углом од 45° према грани низ ветар, бочно од средине писте. Иако се авиони законски могу укључити у круг у било којој тачки, приручници снажно препоручују коришћење уласка под углом од 45° на висини круга. У Канади, авиони на неконтролисаним аеродромима обично прелазе аеродром средином поља на висини круга са стране уз ветар, скрећући у грану низ ветар. Иако је укључивање директно у грану низ ветар такође могућност. На контролисаним аеродромима, торањ обично усмерава авионе да се укључе у грану низ ветар, основну грану или директно у завршни прилаз. У Уједињеном Краљевству, Јужној Африци и Новом Зеланду препоручује се „надлетање” (енгл. ), где авиони прелазе изнад круга, пре него што се спусте на „мртву” страну и укључе у круг на грани бочног ветра. У Европи, авиони се обично укључују у круг под углом од 45° према грани низ ветар, на почетку те гране. Брзи авиони, на пример војни млазњаци, могу ући у круг маневром наглог разлаза (у САД познат као overhead maneuver или overhead break). Авион лети великом брзином дуж завршне путање, а затим прави оштар заокрет са великим Г-оптерећењем изнад средине поља како би изгубио брзину и стигао на грану низ ветар на висини круга и у конфигурацији за слетање.

Слично томе, постоје конвенције за напуштање круга. У САД, авиони обично напуштају круг или право дуж правца писте, са заокретом од 45° у правцу (или супротно од) гране бочног ветра, низ ветар, или са заокретом од 45° од гране низ ветар. У Канади, авиони обично напуштају круг право дуж правца писте док не достигну висину круга, након чега могу скренути по жељи.

Такође постоји процедура позната као „орбитирање” (енгл. ), где авион прави пун круг од 360° у смеру казаљке на сату или супротно. Ово се обично ради како би се омогућило веће раздвајање од другог саобраћаја испред у кругу. Ово може бити резултат инструкције контролора. Ако је на иницијативу пилота, пилот ће пријавити нпр. „(ознака авиона) прави једну леву орбиту, јавиће завршетак”.

За вежбање полетања и слетања, пилот ће често летети више кругова, један за другим, са исте писте. При сваком слетању, у зависности од преостале дужине писте, способности авиона и пилота, процедура за смањење буке и дозволе контроле летења, пилот ће извести или слетање са пуним заустављањем (таксирање до почетка писте за наредно полетање), додирни и иди (стабилизација у фази трчања након слетања, реконфигурација авиона за полетање и полетање без заустављања), или стани и крени (успоравање до заустављања, затим полетање са преосталог дела писте).

Кругови супротних смерова мини|Леви и десни школски круг како су приказани у Пилотском приручнику ваздухопловног знања који издаје Федерална управа за ваздухопловство САД (FAA). У случајевима када су две или више паралелних писта у истовременој употреби, авиони који оперишу на крајњим спољним пистама морају изводити своје кругове у смеру који неће доћи у сукоб са другим пистама. Тако једна писта може радити са левим кругом, а друга са десним.

Ово омогућава авионима да одржавају максимално раздвајање током својих кругова, међутим, важно је да авиони не прелазе продужену централну линију писте када се укључују у завршни прилаз, како би се избегли потенцијални судари. Ако постоје три или више паралелних писта, као што је случај на Аеродрому Бенкстаун у Аустралији, онда се средња писта (или писте) из очигледних разлога могу користити само када се користи директан прилаз или када се авион укључује у круг са веома широке основне гране.

Висине Аеродром објављује „висину круга” (енгл. ), што је номинална висина изнад терена на којој се од пилота захтева (или препоручује у САД) да лете док су у кругу. Осим ако није другачије наведено, стандардна препоручена висина круга је 1000 стопа (око 300 метара) изнад нивоа тла (AGL), иако је висина од 800 стопа такође честа. Хеликоптери обично лете у кругу на 500 стопа изнад тла. Неопходан је велики опрез приликом летења на или кроз објављене висине школског круга јер то може допринети сударима у ваздуху.

мини|Саобраћајни круг Аеродрома Еилат (Израел). Приметите различите висине круга за тешке авионе и ултралаке летелице/хеликоптере.

Визуелни индикатори мини|лево|Аеродроми без торња могу инсталирати систем визуелних индикатора сегментираног круга како би означили који школски круг треба летети. На аеродромима без оперативног контролног торња, систем визуелних индикатора сегментираног круга, ако је инсталиран, дизајниран је да пружи информације о школском кругу. Обично се налази на позицији која омогућава максималну видљивост пилотима у ваздуху и на земљи. Сегментирани круг се састоји од следећих компоненти: индикатора правца ветра као што су ветрокази, индикатора правца слетања и индикатора школског круга.

Индикатори правца школског круга распоређени су у паровима заједно са индикаторима правца писте и користе се за указивање на смер заокрета када постоји одступање од нормалног левог круга. Ако на аеродрому није инсталиран сегментирани круг, индикатори могу бити постављени на или близу краја писте.

Хеликоптери Пилоти хеликоптера такође преферирају слетање лицем у ветар и често им се тражи да лете круг при доласку или одласку. Многи аеродроми имају посебан круг за хеликоптере како би се узела у обзир њихова мала брзина лета. Ово је обично слика у огледалу круга за авионе са фиксним крилима, и често на нешто мањој стандардној висини; као што је горе наведено, ова висина је обично 500 стопа изнад нивоа тла. Међутим, због јединствене маневарске способности хеликоптера, пилоти хеликоптера често бирају да не улазе у круг, већ да врше директан прилаз хелидрому или платформи на коју желе да слете.

Остале путање