Исак дел Торо Ромеро (; Енсенада, 27. новембар 2003) мексички је бициклиста који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим УАЕ тим емирејтс ХРГ. Освојио је по једном класификацију за најбољег младог возача на Ђиро д’Италији и Тур де Франсу, на Ђиро д’Италији је једном завршио на другом мјесту, остварио је једну етапну побједу и носио је розе мајицу на 11 етапа, док је на Тур де Франсу једном завршио на трећем мјесту и остварио је једну етапну побједу. Освојио је по једном Милано—Торино, Вуелта а Бургос, Гран при Индустрија и Артиђанато, Копа Сабатини, Ђиро дел’Емилију, Гран Пијемонте, Ђиро дел Венето, УАЕ тур, Тирено—Адријатико, Критеријум ди Дофине, Дојчланд тур и Гран при сајклисте де Монтреал. По једном је освојио првенство Мексика у друмској и у вожњи на хронометар.
Током јуниорске каријере освојио је Тур де л’Авенир, на којем је освојио све класификације. Професионалну каријеру почео је 2024. у тиму УАЕ тим емирејтс, за који је на првој трци остварио етапну побједу на Тур даун андеру. Године 2025. возио је Ђиро ди Италију, гдје је био лидер од девете до етапе 20, када је изгубио мајицу од Сајмона Јејтса и завршио је на другом мјесту, уз освојену класификацију за најбољег младог возача. У финишу сезоне је освојио пет класика у Италији и првенство Мексика у друмској и у вожњи на хронометар. Године 2026. освојио је УАЕ тур и Тирено—Адријатико.
Дјетињсто и јуниорска каријера
Рођен је у приморском граду Енсенади, у Доњој Калифорнији, његов отац је био бициклиста и родитељи су хтјели да он и његов брат постану професионални спортисти. Бицикл је почео да вози од малена, а бициклизам је заволио гледајући Наира Кинтану и Криса Фрума на Тур де Франсу. Са седам година је почео да тренира и храни се као спортиста, а током средње школе је почео да се такмичи на локалним тркама за младе возаче у друмском и брдском бициклизму. Одрастао је возећи бицикл уз кратко брдо поред своје куће, а како је све више напредовао, тренирао је све даље од свог родног града и добио је шансу да вози на неким од највећих успона у Мексику, као што су Невадо де Толука и успон у оквиру националног парка Десиерто де лос Леонес. Поред друмског и брдског бициклизма, почео је да се такмичи и у циклокросу и почео је да вози за мексички тим А. Р. Ефидепорте са којим је требало да вози у Европи 2020. али због пандемије ковида 19 није могао. Године 2021. са новоформираним континенталним тимом А. Р. Монекс про сајклинг, у којем су били само мексички возачи, возио је у Европи, возио је мање трке, а учествовао је на Свјетском првенству, гдје је возио и хронометар и друмску трку за јуниоре и освојио је циклокрос трку Бајкленд у Италији. Током 2022. недељу дана прије почетка Тур де л’Авенира, пао је и доживио је прелом бутне кости, због чега је остао 20 дана у болници а затим је отишао кући у Мексико плашећи се ризика да не падне поново.
Године 2023. завршио је Ђиро чиклистико дела вале д’Акоста на трећем мјесту, три минута иза Дарена Рафертија. У августу је возио Тур де л’Авенир, гдје је четврту етапу завршио на другом мјесту, одспринтавши групу која је дошла на циљ секунду иза Фабија Кристена. На шестој етапи, чији је циљ био на успону Кол де ла Лоз, на којем је раније током сезоне Тадеј Погачар отпао од Јонаса Вингегора на Тур де Франсу 2023. и послао је поруку тиму да је готов, изашао је да ради на чело, што су пратила само два возача, а затим је на 2,9 -{km}- до циља мало успорио и Метју Ричитело је отишао од њега. На 2,2 -{km}- до циља достигао је Ричитела, а затим је изашао на чело на дијелу гдје је нагиб био 24%. Ричитело је напао на километар до циља, Дел Торо је пратио а затим је напао у последњих 100 метара и побиједио је секунду испред Ричитела, захваљујући чему је дошао на треће мјесто у генералном пласману, 26 секунди иза Ричитела. Хронометар на етапи 7а завршио је на трећем мјесту, 46 секунди иза Ричитела, као и шест секунди иза Давидеа Пиганцолија и његов заостатак иза Ричитела се повећао на минут и 12 секунди. На етапи 7б напао је на 4 -{km}- до циља, што су пратили Арчи Рајан и Ђулио Пелицари, а затим је Рајан напао на половини успона и побиједио је. Дел Торо је завршио на другом мјесту, седам секунди иза Рајана и смањио је заостатак у генералном пласману иза Ричитела на 54 секунде. На последњој, осмој етапи, напао је при врху успона Кол де л’Изеран, прешао је преко успона неколико секунди испред Ричитела, а затим је на спусту заједно са Пелицаријем, Вилијамом Лесерфом млађим и другим возачима стекао преко минут предности и осталим возачима је рекао да га не занима етапна побједа већ да жели да освоји трку, како би радили са њим. На последњем успону се одвојио заједно са Пелицаријем, а Ричитело је заостајао преко два минута. Етапу је завршио на другом мјесту, иза Пелицарија, са којим се није борио за побједу, али је завршио два минута и 50 секунди испред Ричитела и освојио је трку минут и 13 секунди испред Пелицарија, поставши први мексички побједник трке у историји. Он је такође освојио брдску, класификацију по поенима, класификацију за најбољег младог возача и награду за најагресивнијег возача, чиме је постао први возач који је освојио све класификације на трци послије Ворена Баргија 2012. када се није додјељивала мајица за најбољег младог возача. Изјавио је да је послије трке стално добијао позиве, да је ишао на тренинг али да му није ишло добро јер није могао да се фокусира, након чега је отишао у Италију, гдје је провео два мјесеца, током којих је разговарао са многим тимовима.
Професионална каријера 2024.
Послије Тур де л’Авенира, ворлд тур тим УАЕ тим емирејтс му је понудио уговор, што је прихватио и потписао је уговор са тимом до 2029. О преласку у тим изјавио је: „упркос побједама, ја сам неко ко још увијек има много да научи. Одлучио сам се за УАЕ тим емирејтс због њиховог начина на који виде ствари, јер су ми понудили фокус који ми је био потребан, због свега што су жељели да ми пруже.“ Такође је изјавио да се због доласка у професионални тим и облачења дреса осјећа као Спајдермен када се облачи. За тим је дебитовао на Даун андер класику, који је завршио на трећем мјесту, иза Хонатана Нарваеза и Натанијела Тесфациона. Три дана касније стартовао је Тур даун андер, гдје је на другој етапи напао на километар до циља, прошао је Квина Симонса и Бастјена Тронхона који су напали раније и побиједио је испред групе коју је одспринтао Корбин Стронг, што му је била прва побједа за тим и прва побједа у оквиру ворлд тура на првој ворлд тур трци, а побједом је преузео лидерску мајицу. На петој етапи је вожен успон Вилунга хил, први пут послије 2020. На другом прелазу преко успона, Крис Харпер је радио на челу групе за Сајмона Јејтса, који је био иза њега и успорио је како би Харпер направио предност, што је пратио само Оскар Онли. На 600 метара до циља Јејтс је напао и одвојила се група од седам возача која је достигла возаче испред. Жилијен Алафилип је напао на 300 метара до циља, што је пратио Онли, који је напао пред циљ и побиједио је, док је Дел Торо завршио на осмом мјесту, шест секунди иза и пао је на четврто мјесто у генералном пласману, пет секунди иза Стивена Вилијамса, који је преузео лидерску мајицу. На последњој, шестој етапи, напао је на последњем успону, што је пратио Нарваез, а затим су их достигли Вилијамс и Барт Лемен. У спринту је завршио на трећем мјесту, иза Вилијамса и Нарваеза и трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, 11 секунди иза Вилијамса и двије секунде иза Нарваеза.
мини|лево|Дел Торо на Свјетском првенству у вожњи на хронометар 2024.
У марту је возио Тирено—Адријатико, гдје је хронометар на отварању завршио на 31 мјесту, 32 секунде иза сувозача Хуана Ајуса. У наставку трке радио је за Ајуса и завршио је на четвртом мјесту у генералном пласману, два минута и 20 секунди иза Вингегора, док је Ајусо завршио на другом мјесту. У априлу је возио Вуелту ал Паис Баско, гдје је хронометар на отварању завршио на 13 мјесту, 24 секунде иза Приможа Роглича. У наставку трке радио је за Ајуса и завршио је на седмом мјесту у генералном пласману, два минута и 15 секунди иза Ајуса. Сезону је наставио на класику Ђиро дела Ромања, који је вожен први пут послије 13 година. Завршио је на шестом мјесту, 43 секунде иза његовог сувозача Антонија Моргада који је побиједио из бијега у којем је било пет возача. Пет дана касније стартовао је трку Вуелта Астуријас Хулио Алварез Мендо, гдје је на првој етапи напао на 5 -{km}- до циља након што су достигнути Гонзало Серано и Хосе Мануел Дијаз и побиједио је минут испред сувозача Рафала Мајке који је напао у финишу, а са побједом је узео прву лидерску мајицу. До краја је задржао предност и освојио је трку минут и 15 секунди испред Мајке, уз освојене класификацију за најбољег младог возача и класификацију по поенима, чиме је освојио прву етапну трку у каријери.
У августу је возио своју прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању, гдје су за УАЕ тим емирејтс возили Жоао Алмеида и Адам Јејтс у борби за генерални пласман. На етапи 16 је био у бијегу заједно са сувозачима Марком Солером и Џејом Вајном и завршио је на шестом мјесту, минут и по иза Солера. Трку је завршио на 36 мјесту у генералном пласману, скоро два сата иза Роглича, док је Павел Сиваков завршио на деветом мјесту, као најбоље пласирани возач тима. На крају сезоне возио је Свјетско првенство, гдје је хронометар за возаче до 23 године завршио на 12 мјесту, минут и 23 секунде иза Ивана Ромеа, а друмску трку на шестом мјесту, 46 секунди иза Никласа Беренса.
2025.
Сезону 2025. почео је на класицима у Шпанији, гдје је Вуелта а ла регион де Мурсија завршио на седмом мјесту, последњем у спринту прве групе у којој је побиједио Фабио Кристен. Два дана касније возио је Класика Хаен, гдје су се Михал Квјатковски, Брендон Макналти и Клемент Алено одвојили на 60 -{km}- до циља. Квјатковски је напао на 12 -{km}- до циља и остварио је соло побједу, док је Дел Торо напао из главне групе и завршио је на другом мјесту, 31 секунду иза Квјатковског. У марту је возио Тирено—Адријатико, гдје је хронометар на првој етапи завршио на деветом мјесту, 37 секунди иза Филипа Гане. У наставку трке радио је за Ајуса и завршио је на 19 мјесту у генералном пласману, два и по минута иза Ајуса који је освојио трку. Дана 19. марта возио је Милано—Торино, гдје је напао на успону Суперга, што су пратили Бен Тулет и Тобијас Халанд Јоханесен, који је напао у последњем километру, али су га пратили. Дел Торо је почео да спринта на 200 метара до циља и побиједио је секунду испред Тулета, чиме је освојио прву једнодневну трку у каријери. Три дана касније возио је Милано—Санремо, гдје је радио за Погачара и завршио је на 13 мјесту, 43 секунде иза Ван дер Пула који је у спринту побиједио испред Гане и Погачара. У априлу је возио Вуелту ал Паис Баско, гдје је хронометар на отварању завршио на 13 мјесту, 22 секунде иза Максимилијана Шахмана, Алмеиде и Флоријана Липовица. На четвртој етапи је Алмеида напао на 13 -{km}- до циља и остварио је соло побједу, док је Дел Торо пратио остале возаче а затим побиједио у спринту и завршио на другом мјесту, 28 секунди иза Алмеиде. На последњој, шестој етапи, издвојила се група од седам возача на успону Изуа а на 21 -{km}- до циља достигли су Бена Хилија који је био у бијегу. На успону на 14 -{km}- до циља на челу су остали само Алмеида, Енрик Мас и Хили , а затим их је достигао и Дел Торо на 8 -{km}- до циља. Мас је напао на 5,5 -{km}- до циља, што Дел Торо није могао да прати и завршио је на четвртом мјесту, 28 секунди иза Алмеиде и Маса, као и 13 секунди иза Хилија, а трку је завршио на 15 мјесту у генералном пласману, скоро пет минута иза Алмеиде и освојио је класификацију за најбољег младог возача.
мини|десно|Дел Торо у розе мајици на Ђиро д’Италији 2025.