Зоил је старогрчки говорник, филозоф (киник) и књижевни критичар из 4. века пре нове ере, пореклом из Амфипоља у Тракији, отуда и један од његових епитета: „Трачки роб“. Од времена римских песника Августовог доба, Зоил је био синоним за завидног, заједљивог и ситног критичара.
Карактер и изглед Занимљиве информације сачувао је римски писац Клаудије Елијан из 1. и 2. века:
Зоил из Амфипоља, који је писао против Хомера, Платона и других, био је Поликратов ученик. Овај Поликрат је написао дело усмерено против Сократа. Зоил је добио надимак реторички пас. Ево како је изгледао: имао је пуну браду, обријао је главу и носио је кратак химатион до колена. Зоил је увек клеветао људе, увек стварао непријатеље и био је изузетно избирљив. Једном га је филозоф питао зашто оцрњује све. „Зато што“, одговорио је, „не могу им наудити колико желим.“ (Шарене приче, књига 11, 10)
Зоил – Хомеров критичар Због подсмеха и исмевања Хомера, Зоил је добио надимак „Хомерова бич“ (Ὁμηρομάστιξ); називали су га и „псом красноречја“. Колико се може судити из његових бројних сачуваних критичких опаски, из наслова његових дела и из мишљења Лонгина и Порфирија, античких књижевних научника, Зоил је припадао редовима радозналих и духовитих софиста, али са врло мало разумевања поезије и који су, у својој процени античких песничких дела, били потпуно ван корака са погледом на свет и укусима друштва коме су ова дела првобитно била намењена.
У бесу према Ахајцима, Аполон баца своје смртоносне стреле прво на мазге и псе (Ил. 1, 50); По Зоиловом мишљењу, ово је непристојна клевета против божанства, „зашто су му мазге и пси починили преступ?“ Чувши вест о Патрокловој смрти, Ахил је обузет огромном тугом и бризне у плач (Ил. 18, 22-35); Следећи Платона, Зоил понавља да смрт не треба сматрати злом, да су сузе и очај судбина жена; „чак ни Хекуба, при погледу на Хекторово тело вучено за кочијама, не показује исту махнитост којом Хомер овде обдарује свог јунака.“
У приказу Пријама како моли Ахила за остатке свог сина, Зоил је пронашао неколико недоследности: Хермес није пратио Пријама до Ахиловог шатора; стари тројански старешина је претходно добио пропусницу од Ахиле. Пријам и Ахил нису могли да говоре као што то чине код Хомера; али најапсурднија од свега је Аполонова интервенција у овој ствари, како би се Хекторов леш сачувао нетрулежним (XXIV, 470 и даље).
О Диомеду, песник извештава да је Атена „за њега распламсала неугасиви пламен из његовог штита и кациге“ (V, 4). „Ово је врхунац апсурда“, узвикује Зоил. „Шта ће бити са јунаком? Мора одмах да се претвори у пепео.“ Ови и слични примери Зоилове критике Хомера нису чуднији од многих Платонових опаски против краља песника. Аристотел и александријски граматичари, чији је претходник Зоил, критиковали су Хомерове песме на исти начин.
Вероватно се разликовао од других критичара свог сродника само по већој упорности у проналажењу свих врста мана у Илијади и Одисеји. Плиније Старији је засновао две књиге своје Природне историје на Зоилу; Лонгин је сматрао Зоилов израз „плачући прасади“ о Одисејевим пратиоцима, које је Кирка претворила у свиње, прилично духовитим. Хомерови критичари су почели да се појављују у књижевности већ у седмом веку пре нове ере. Али су говорили у интересу морала и религиозног спиритуализма, док је Зоил Хомеров осудник у име здравог разума.
Слика Зоила у књижевности Име „Зоил“, као заједничка именица за злонамерног и заједљивог критичара, постало је широко распрострањено у руској књижевности 19. века. На пример, епиграм Фјодора Тјуччева „Нека срца Зоилијанаца боле од зависти...“ је широко познат. Пушкин га помиње у својој песми „Руслан и Људмила“. У причи „Сељанка“, пише: „Англоман је подносио критике једнако нестрпљиво као и наши новинари. Разбеснео се и назвао свог Зоила провинцијским медведом.“
Касније, у 20. веку, Акутагава Рјуносуке је користио име „Зојле“ у својој фантастичној причи „Зојлов Мензурус“. Описивао је истоимени уређај за мерење уметничке вредности дела.
Извори
Категорија:Антички филозофи