Еколошко, друштвено и корпоративно управљање (енгл. ESG) представља скраћеницу за инвестициони принцип који даје приоритет еколошким питањима, друштвеним питањима и корпоративном управљању. Инвестирање уз узимање у обзир ESG фактора се понекад назива одговорно инвестирање или, у проактивнијим случајевима, утицајно инвестирање. Овај термин се такође често користи као синоним за корпоративну друштвену одговорност и одрживост, иако ови концепти имају различите фокусе, порекло и примене.
Термин ESG је први пут добио на значају у извештају из 2004. године под називом „Who Cares Wins”, који је био заједничка иницијатива финансијских институција на позив Уједињених нација (УН). До 2023. године, ESG покрет је прерастао из иницијативе УН-а за корпоративну друштвену одговорност у глобални феномен који представља више од 30 билиона америчких долара у имовини под управљањем.
Критике ESG-а варирају у зависности од становишта и области фокуса. Ове области укључују квалитет података и недостатак стандардизације; развој регулативе и политике; гринвошинг (енгл. greenwashing); и разноликост у дефиницији и процени општег добра. Неки критичари тврде да ESG служи као де факто продужетак владине регулативе, при чему велике инвестиционе фирме попут Блекрока намећу ESG стандарде које владе не могу или не желе директно да озаконе. Ово је довело до оптужби да ESG ствара механизам за утицај на тржишта и корпоративно понашање без демократског надзора, изазивајући забринутост у вези са одговорношћу и прекорачењем овлашћења.
Историја Инвестиционе одлуке се претежно заснивају на потенцијалу за финансијски повраћај уз одређени ниво ризика.Колман, Џејмс С. (1988). „Social Capital in the Creation of Human Capital”, American Journal of Sociology, Vol. 94. Међутим, увек је постојало много других критеријума за одлучивање о томе где уложити новац — од политичких разматрања до небеске награде.
Током 1970-их, широм света распрострањено гнушање према режиму апартхејда у Јужноафричкој Републици довело је до једног од најпознатијих примера селективног дезинвестирања по етичким линијама. Као одговор на све веће позиве на санкције против режима, велечасни Лион Саливан, члан управног одбора Џенерал моторса у Сједињеним Америчким Државама, саставио је 1977. године Кодекс понашања за пословање са Јужноафричком Републиком. Оно што је постало познато као Саливанови принципи (Саливанов кодекс) привукло је велику пажњу. Влада је наручила неколико извештаја како би испитала колико америчких компанија инвестира у јужноафричка предузећа која крше Саливанов кодекс. Закључци тих извештаја довели су до масовног дезинвестирања САД-а из многих јужноафричких компанија. Резултујући притисак који је пословна заједница извршила на јужноафрички режим дао је велику тежину растућем подстицају да се систем апартхејда напусти.
Током 1960-их и 1970-их, економиста Милтон Фридман, као одговор на преовлађујуће расположење филантропије, тврдио је да друштвена одговорност негативно утиче на финансијски учинак фирме и да ће регулација и мешање „велике владе” увек штетити макроекономији.Фридман, Милтон и Роуз (1980). Free to Choose: A Personal Statement. Harcourt. Његова тврдња да би вредновање компаније или имовине требало да се заснива готово искључиво на финансијском резултату (при чему се трошкови настали због друштвене одговорности сматрају небитним) била је преовлађујућа током већег дела 20. века (види Фридманова доктрина). Међутим, крајем 20. века, супротна теорија је почела да узима маха. Године 1988. Џејмс С. Колман написао је чланак у часопису American Journal of Sociology под насловом „Social Capital in the Creation of Human Capital”, у којем је довео у питање доминацију концепта 'сопственог интереса' у економији и увео концепт друштвеног капитала у мерење вредности.
Примењен је нови облик притиска, у коалицији са еколошким групама: коришћење моћи левериџа колективних инвеститора како би се подстакле компаније и тржишта капитала да инкорпорирају еколошке и друштвене ризике и прилике у своје доношење одлука.
Иако концепт селективног инвестирања није био нов, с обзиром на то да је страна потражње на инвестиционом тржишту имала дугу историју оних који желе да контролишу ефекте својих инвестиција, оно што је почело да се развија на прелазу у 21. век био је одговор са стране понуде. У то време, ова област се обично називала етичким или друштвено одговорним инвестирањем. Инвестиционо тржиште је почело да реагује на све већу потребу за производима усмереним ка оном што је постајало познато као одговорни инвеститор. Године 1981, Фрир Спрекли, творац социјалног предузетништва, објавио је Social Audit — A Management Tool for Co-operative Working, у којој је први пут представио идеју о скупу интерних критеријума које би социјална предузећа и друге организације требало да користе у свом годишњем планирању и рачуноводству. То су били финансијска одрживост, стварање друштвеног богатства, организационо управљање и еколошка одговорност, а постали су познати као социјално рачуноводство и ревизија. Касније, 1998. године, Џон Елкингтон, суоснивач пословне консултантске куће Sustainability, објавио је Cannibals with Forks: the Triple Bottom Line of 21st Century Business, у којој је идентификовао новонасталу групу нефинансијских разматрања која би требало да буду укључена у факторе који одређују вредност компаније или капитала. Он је сковао фразу „троструки критеријум” (енгл. triple bottom line), која се односи на финансијске, еколошке и друштвене факторе укључене у нови прорачун. У исто време, почела је да се руши строга подела између еколошког и финансијског сектора. У Лондонском Ситију 2002. године, Крис Јејтс-Смит, члан међународног панела одабраног да надгледа техничку конструкцију, акредитацију и дистрибуцију Стандарда органске производње и оснивач консултантске куће за брендирање, основао је једну од првих истраживачких група за еколошке финансије. Неформална група финансијских лидера, градских адвоката и НВО за заштиту животне средине постала је позната као The Virtuous Circle, а њен задатак био је да испита природу корелације између еколошких и друштвених стандарда и финансијског учинка. Неколико највећих светских банака и инвестиционих кућа почело је да реагује на све веће интересовање за тржиште ESG инвестиција пружањем услуга на страни продаје; међу првима су били бразилска банка Унибанко, и Jupiter Fund Мајка Тирела у Лондону, који је 2001. користио истраживања заснована на ESG-у како би пружио услуге селективног инвестирања и за ХСБЦ и за Ситикорп.
У раним годинама новог миленијума, већи део инвестиционог тржишта је и даље прихватао историјску претпоставку да етички усмерене инвестиције по својој природи вероватно ометају финансијски повраћај. Филантропија се није сматрала помоћи профитабилном пословању, а Фридман је пружио широко прихваћену академску основу за аргумент да би трошкови етички одговорног понашања надмашили користи. Међутим, ове претпоставке су почеле да се темељно оспоравају. Године 1998. двојица новинара, Роберт Леверинг и Милтон, објавили су „Fortune 100 Best Companies to Work For”, првобитно као листу у часопису Форчун, а затим као књигу која је саставила списак компанија са најбољом праксом у Сједињеним Америчким Државама у погледу корпоративне друштвене одговорности и како је то утицало на њихов финансијски учинак. Од три области забринутости које је ESG представљао, еколошка и друштвена су добиле највише пажње јавности и медија, не само због све већег страха у вези са климатским променама. Московиц је ставио у фокус аспект корпоративног управљања код одговорног инвестирања. Његова анализа се бавила тиме како се управљало компанијама, какви су били односи са акционарима и како се поступало са запосленима. Тврдио је да побољшање процедура корпоративног управљања не штети финансијском учинку; напротив, оно је максимизовало продуктивност, осигурало корпоративну ефикасност и довело до проналажења и коришћења врхунских управљачких талената. Раних 2000-их, успех Московицове листе и њен ефекат на лакоћу запошљавања у компанијама и репутацију бренда почели су да доводе у питање историјске претпоставке у вези са финансијским ефектом ESG фактора.Балу, Б., Годвин, Норман Х., Тоуп Шортриџ, Ребека, . (Accounting Horizons, ) Године 2011, Алекс Едманс, професор финансија на Вортону, објавио је рад у часопису Journal of Financial Economics показујући да су „100 најбољих компанија за рад” надмашиле своје конкуренте у погледу приноса на акције за 2–3% годишње током периода 1984–2009, и оствариле зараде које су систематски премашивале очекивања аналитичара. .
Године 2005, Финансијска иницијатива Програма Уједињених нација за животну средину наручила је извештај од међународне адвокатске канцеларије Freshfields Bruckhaus Deringer о тумачењу закона у вези са инвеститорима и ESG питањима. Извештај је закључио да не само да је било дозвољено инвестиционим компанијама да интегришу ESG питања у инвестициону анализу, већ је вероватно био и део њихове фидуцијарне дужности да то учине. Године 2014, Правна комисија (Енглеска и Велс) потврдила је да не постоји препрека за поверенике пензионих фондова и друге да узму у обзир ESG факторе приликом доношења инвестиционих одлука.
Тамо где је Фридман пружио академску подршку аргументу да би интеграција фактора типа ESG у финансијску праксу смањила финансијски учинак, бројни извештаји почели су да се појављују у раним годинама века који су пружили истраживања која подржавају супротне аргументе. Године 2006, Мајкл Барнет са Оксфордског универзитета и Роберт Саломон са Њујоршког универзитета објавили су утицајну студију која је закључила да би две стране аргумента могле чак бити комплементарне — они су предложили везу између друштствене одговорности и финансијског учинка. И селективне инвестиционе праксе и неселективне могле би да максимизују финансијски учинак инвестиционог портфеља, а једини пут који би вероватно нарушио учинак био би средњи пут селективног инвестирања. Поред великих инвестиционих компанија и банака које су се заинтересовале за ESG питања, низ инвестиционих компанија које се специфично баве одговорним инвестирањем и портфељима заснованим на ESG-у почео је да се појављује широм финансијског света.
Многи у инвестиционој индустрији верују да је развој ESG фактора као разматрања у инвестиционој анализи неизбежан."IPE European Institutional Asset Management Survey", 2009. Докази о повезаности између разматрања ESG питања и финансијског учинка постају све већи, а комбинација фидуцијарне дужности и широког признавања неопходности одрживости инвестиција на дужи рок значи да питања заштите животне средине, друштва и корпоративног управљања сада постају све важнија на инвестиционом тржишту. Поред тога, анкете крајњих корисника (у чије име се врши штедња и уплаћују пензије) обично показују висок ниво подршке за разматрање друштвених и еколошких питања заједно са дугорочним повраћајем прилагођеним ризику. ESG је постао мање питање филантропије него практичности.
Постојала је неизвесност и дебата о томе како назвати укључивање нематеријалних фактора који се односе на одрживост и етичку ефикасност инвестиција. Називи су се кретали од ране употребе популарних речи као што су „еколошки” (енгл. green) и „еко” (енгл. eco), до широког спектра могућих описа за врсте инвестиционе анализе — „одговорно инвестирање”, „друштвено одговорно инвестирање” (SRI), „етичко”, „екстра-финансијско”, „инвестирање дугог хоризонта” (LHI), „побољшано пословање”, „корпоративно здравље”, „нетрадиционално” и други. Али доминација термина ESG сада је постала прилично широко прихваћена. Анкета међу 350 глобалних инвестиционих професионалаца коју су спровели Акса Инвестмент Манаџерс и AQ Research 2008. године закључила је да је велика већина професионалаца преферирала термин ESG да би описала такве податке.