мини|Слика Шахисти коју је насликао Лукас ван Лејден (око 1520) приказује партију курирског шаха, популарне средњовековне шаховске варијанте која се играла на табли 8x12 и била актуелна више од 600 година. мини|Магнус Карлсен на Светском првенству у Фишеровом насумичном шаху (ФР) 2019. године у организацији ФИДЕ-а. ФР, познат и као Шах960, једна је од најпопуларнијих модерних шаховских варијанти.

Шаховске варијанте су друштвене игре на табли које су сродне, изведене из или инспирисане ортодоксним шахом. Шаховске варијанте се могу разликовати од стандардног шаха на много различитих начина, укључујући различите величине табле, нестандардне вилинске фигуре, алтернативне почетне позиције и додатна правила. Постоје хиљаде познатих шаховских варијанти (види списак шаховских варијанти). Књига The Classified Encyclopedia of Chess Variants каталогизује око две хиљаде, а у предговору се напомиње да — с обзиром на то да је креирање шаховске варијанте релативно лако — многе нису сматране довољно значајним за укључивање. Иако се већина шаховских варијанти не игра широко, неке су достигле скромне нивое популарности, при чему је најуспешнија Шах960. Неколико познатих модерних шаховских мајстора попут Капабланке, Фишера и Јасера Сејравана развило је своје сопствене шаховске варијанте.

„Класични”, „ортодоксни” или „западни” шах је и сам једна од игара из породице игара које имају заједничко порекло и могле би се сматрати делом исте породице друштвених игара на табли. Модерни шах се развио од индијске чатуранге преко блискоисточног шатранџа. Током средњег века, постојале су бројне популарне шаховске варијанте, попут великог шаха и курирског шаха. Модерне шаховске варијанте су углавном све варијације стандардног западног шаха. Иако технички нису варијанте модерног шаха, постоје и многе регионалне игре које су део исте породице, као што су шоги (Јапан), ситујин (Бурма), макрук (Тајланд), хиашатар (Монголија) и сјангћи (Кина). Ове игре имају своју сопствену историју варијанти (види варијанте шогија и варијанте сјангћија).

Многе модерне шаховске варијанте дизајниране су да се играју са стандардном шаховском таблом и шаховским фигурама (као што су шах960 и луда кућа), али друге захтевају посебну опрему као што су јединствене табле и фигуре за представљање вилинских фигура. Већина варијанти има сличан статус јавног власништва као и њихова основна игра, али неке су претворене у комерцијалне власничке игре. Баш као и у традиционалном шаху, шаховске варијанте се могу играти за таблом, путем преписке или путем рачунара. Неки интернет шаховски сервери олакшавају играње појединих варијанти поред ортодоксног шаха.

У контексту шаховских проблема, шаховске варијанте се такође називају хетеродоксни шах или вилински шах. Вилинске шаховске варијанте се обично креирају за композицију проблема пре него за стварно играње.

Преглед мини|Хексагонални шах користи шаховску таблу састављену од шестоуглова уместо квадрата мини|Почетна позиција великог шаха, варијанте Капабланкиног шаха коју је развио Кристијан Фрилинг.Шаховска варијанта или хетеродоксна шаховска игра је свака игра која уско подсећа на класични шах са једном или више разлика. Ове разлике могу укључивати алтернативне фигуре, табле, правила или чак број играча. Термин „варијетет шаха” био је у употреби крајем 19. века. Британски историчар шаха Х. Џ. Р. Мари расправља о различитим варијантама у својој књизи A History of Chess (1913), указујући да сматра да се термин „шах” односи на породицу игара која не укључује само модерни класични шах већ „све игре које сам пратио уназад до индијске чатуранге, као и све необичне модификације које су с времена на време покушаване.”

Постоје хиљаде шаховских варијанти. Према ауторима Казоу и Нолтону у њиховој књизи A World of Chess, „свет шаховских варијанти је бескрајан. Причард нуди више од 1600 примера у својој енциклопедији Encyclopedia of Chess Variants, а странице о шаховским варијантама на интернету имају неколико хиљада уноса.”.

Иако неке регионалне варијанте имају историјско порекло упоредиво или чак старије од модерног ортодоксног шаха, већина шаховских варијанти су модерни покушаји појединаца или малих група да створе нове варијације ортодоксног шаха. Варијанте се и саме могу развити у даље подваријанте, на пример Капабланкин шах је довео до бројних адаптација, а Шах хорде је варијација Дансенијевог шаха.

Неке шаховске варијанте су креиране да би се решио перципирани проблем са традиционалном игром шаха. На пример, шах960 (познат и као Фишеров насумични шах), који насумично поставља почетне позиције фигура на првом и осмом реду, увео је велемајстор Боби Фишер да би се борио против онога што је сматрао штетном доминацијом припреме отварања у шаху.

Слична мотивација стајала је иза развоја Капабланкиног шаха од стране кубанског светског шампиона у шаху Хосеа Раула Капабланке. Ова варијанта користи две нове фигуре: канцелара (marshal) и надбискупа (cardinal). Ове фигуре је такође користио Пјетро Карера у својој ранијој шаховској варијанти из 17. века (Карерин шах).

Неке модерне шаховске варијанте су дизајниране и продају се као комерцијалне друштвене игре на табли. Примери укључују Icehouse: The Martian Chess Set (који се може користити за играње марсовског шаха), Омега шах и Chessplus.

У области шаховске композиције, неке шаховске варијације могу бити креиране у сврху састављања занимљивих загонетки, уместо да буду намењене за целе партије. Ова област шаховске композиције позната је као вилински шах. Ови вилински шаховски проблеми нису нужно измишљени да би се играле праве партије.

Вилински шах је довео до термина „вилинска шаховска фигура” који се шире користи у текстовима о шаховским варијантама за описивање шаховских фигура са правилима кретања другачијим од оних код стандардних шаховских фигура. Осмишљени су облици стандардизоване нотације да би се систематски описало њихово кретање. Карактеристика која издваја неколико шаховских варијанти је присуство једне или више вилинских фигура. Физичке моделе уобичајених вилинских фигура продају главни добављачи шаховских гарнитура.

Термин вилински шах увео је Хенри Тејт 1914. године. Томас Рејнер Досон (1889–1951), „отац вилинског шаха”, измислио је многе вилинске фигуре и нове услове. Такође је био уредник проблема у часопису Fairy Chess Review (1930–1951). Још једна публикација на ову тему из 20. века била је књига Ентонија Дикинса A Guide to Fairy Chess (1973).

Историја

Порекло породице шаховских игара на табли може се пратити до игре чатуранга током времена Гупта царства у Индији. Током времена, како се игра географски ширила, модификоване верзије правила постале су популарне у различитим регионима. У Сасанидској Персији, благо модификован облик постао је познат као шатранџ, и управо је ова игра прва уведена у Европу кроз контакте са арапским светом, посебно у Шпанији.

Индијска чатуранга је наставила да се игра у Индији уз разне промене правила и почетних поставки које су увођене током њене историје. Неколико варијанти се развило из ње, као што су чатурађи за четири играча и асиметрична сарватобхадра (познатија као „махараџа и сепоји”)..

Разне индијске варијанте на великој табли са јединственим шаховским фигурама такође су уведене у каснијим временима, попут варијанте о којој се расправља у спису Харихара чатурага владара Пратапарудре из Одише (владао 1497–1540) која се играла на табли 14x14, затим хајдерабадски децимални шах (табла 10x10) и хајдерабадски шатранџ кабир (12x12)..

Исламске варијанте мини|Византијски шах (ар Румија, „римски”), варијанта са цитаделама у центру

мини|Модерна шаховска варијанта за четири играча. Направљене су многе варијације шаха за четири играча, од којих је најранија била чатурађи, коју је описао ел Бируни у својој Књизи о Индији (око 1030).

мини|Илустрација из списа Libro de los Juegos која приказује грант аседрекс који се игра на табли 12x12 Постојало је неколико историјских варијанти шатранџа, као што је „потпуни шатранџ” (shatranj al-tamma) који је користио таблу од 10x10 поља и увео фигуру дабаба (опсадна справа).. Шаховске варијанте муслиманског света наставиле су да се развијају уз класични шатранџ вековима, а већина исламских шаховских трактата садржала је објашњења различитих шаховских варијанти.. У свом познатом епу, Шахнаме, Фирдуси укључује расправу о алтернативној верзији шатранџа 10x10 која користи другачију фигуру, камилу (шутур). У муслиманском свету је развијено неколико других варијанти шаха 10x10, укључујући шах цитадела (shatranj al-husun). Ова варијанта укључује четири додатна поља на сваком углу табле која дају краљу додатно место за повлачење..

Још једна древна верзија шатранџа која се играла у исламском свету био је византијски шах (арапски: shatranj ar-rumiya), рани облик кружног шаха. Једна варијанта овог кружног шаха је такође имала четири цитаделе у центру..

Још већа варијанта шатранџа која се играла са бројним додатним фигурама била је Тамерланов шах (shatranj al-kabir, „велики шах”). Развијена током владавине цара Тимура (1320-те–1405), ова игра је била царев фаворит и имала је неколико јединствених фигура.. Игра се разматра у бројним сачуваним рукописима и постоји неколико њених верзија са различитим типовима фигура.. Варијанте „великог шаха” наставиле су да се развијају након Тимуровог времена. Турски велики шах био је један од популарних потомака Тимуровог шаха. Ова варијанта је користила још већу таблу 13x13 и увела потпуно нову јединствену фигуру звану носорог која се кретала као скакач и ловац..

Предмодерна Европа мини|Илустрација фигура курирског шаха Густава Селена (1616) Даље модификације направљене на шатранџу резултирале су модерном игром када је модерна краљица први пут представљена у Шпанији током 15. века, као што се види у каталонској песми Scachs d'amor. Пре увођења краљице, европски шах је уместо тога имао фигуру која се звала ферз или везир (од арапског firz или wazīr) која је могла да се креће само једно поље дијагонално.Davidson, Henry (1981), . McKay, Ова фигура је прво доживела промену имена у краљица или дама (шпански: dama) пре него што је касније стекла своју модерну моћ кретања у 15. веку.. Рани европски шаховски ловац такође је у почетку могао да скочи само на друго поље дијагонално пре него што је стекао своје модерно кретање дијагоналног јахача.

Када је први пут представљен, ортодоксни шах је био само још једна конкурентска шаховска варијанта, позната као „краљичин шах” или „шах луде краљице”, али је брзо растао у популарности, постајући доминантан облик игре у Европи. (2nd ed.), . Perennial,

Међутим, постојале су и друге европске варијације шаха и биле су популарне стотинама година пре успона ортодоксног шаха. Током 12. века, варијанта позната као „кратка асиза” (француски: court assize, „кратко седење”) била је популарна у Енглеској и Француској. У овој варијанти армије су почињале ближе једна другој, што је требало да побољша спорост фазе отварања. Заиста, неколико региона Европе имало је своје „асизе” или јединствене локалне скупове правила..

Још једна историјска европска шаховска варијанта је грант аседрекс (Grant Acedrex) на великој табли, о којој се расправља у шпанском спису Libro de los Juegos (око 1283). Ова варијанта се играла на табли 12×12 и имала је више јединствених фигура као што су „једнорог”, „лав” и „жирафа”. Спис Libro de los Juegos такође говори о шаховској варијанти за четири играча познатој као шах четири годишња доба.

Курирски шах (немачки: kurierschach) био је још једна популарна варијанта у средњовековној Европи која је имала значајан утицај на развој ортодоксног западног шаха и остала популарна више од шест векова. Првобитно је развијена у Немачкој у 13. веку и играла се на табли 12x8 са неколико додатних фигура попут два курира (немачки: läufer, који се кретао као модерни ловац), два стрелца, човеком (mann) и лудом (fool). Курирски шах је остао популаран међу неким модерним љубитељима шаха који су развили модерне ажуриране варијанте ове игре..

Модерно доба