мини|350px|Васкрсење – Силазак у ад, слика из 17. века из Дисне, Национални уметнички музеј
Васкршњи период (такође познат и као васкршње време или васкршња сезона) или пасхални период (такође познат и као пасхално време или пасхална сезона) је празнични период у литургијској години хришћанства који се фокусира на прослављање Васкрсења Исуса Христа. Претходи му Велики пост, а почиње на Васкрс, који иницира Васкршњу седмицу у западном хришћанству, и Светлу седмицу у источном хришћанству.
Постоји неколико васкршњих обичаја широм хришћанског света, укључујући украшавање крста цвећем, богослужења у зору, ношење васкршњих шешира од стране жена, изговарање васкршњег поздрава, грљење цркве (енгл. clipping the church), и украшавање васкршњих јаја, симбола новог живота и празног гроба. Додатне васкршње традиције укључују лов на јаја, једење посебне васкршње хране и гледање васкршњих парада. Ускршњи љиљан (лат. Lilium longiflorum), симбол васкрсења у хришћанству, традиционално украшава област олтара у црквама на овај дан и током остатка васкршњег периода.
Традиционално траје 40 дана у знак сећања на време које је васкрсли Исус провео на земљи пре свог вазнесења, док у појединим западним црквама васкршњи период траје 50 дана и завршава се на дан Педесетнице или Духова.
Западно хришћанство
Васкршње време је период од 50 дана, који обухвата време од Васкршње недеље до недеље Педесетнице.Normae Universales de Anno Liturgico et de Calendario (NUALC), 22 Слави се као јединствен радосни празник, назван „велики Господњи дан”.Свети Атанасије, Epist. fest. I: Патрологија грака 26, 1366 Свака недеља у овом периоду третира се као васкршња недеља. У неким традицијама, Васкршња недеља је прва недеља васкршњег периода, а следећа недеља (Мала недеља) је друга недеља васкршњег периода и тако даље.NUALC, 23
Васкршња недеља и Педесетница одговарају ранијим јеврејским празницима: првом дану Песаха (פסח) и празнику Шавуот (שבועות). У јеврејској традицији, 49 дана између ових празника познато је као Бројање Омера (ספירת העומר).
Првих осам дана чине васкршњу октаву и славе се као Господње светковине.NUALC, 24
Од 2000. године, друга недеља Васкрса назива се и Недеља Божанског милосрђа. Назив „Мала недеља” (енгл. Low Sunday) за ову недељу, некада уобичајен у енглеском језику, сада се углавном користи у Цркви Енглеске.
Светковина Вазнесења Господњег слави се 40. дана васкршњег периода (у четвртак), осим у земљама где то није заповедни празник. У таквим земљама слави се следеће недеље (43. дана васкршњег периода).NUALC, 25 Девет дана од тог празника до суботе пред Педесетницу (закључно) дани су припреме за Светог духа Утешитеља,NUALC, 26 што је инспирисало облик молитве назван деветница.
Пре ревизије календара из 1969. године, недеље су се називале Прва недеља после Васкрса, Друга недеља после Васкрса итд. Недеља која је претходила празнику Вазнесења Господњег понекад се, иако не званично, називала Недеља мољења (енгл. Rogation Sunday), а када је Вазнесење имало октаву, следећа недеља се називала Недеља унутар октаве Вазнесења. Када је ова октава укинута 1955. године, називала се Недеља после Вазнесења.1962 Roman Missal Након Педесетнице следила је октава, коју су неки рачунали као део васкршњег периода.
Када су англиканска и лутеранска црква спровеле сопствене реформе календара и лекционара 1976. године, усвојиле су исту скраћену дефиницију васкршње сезоне коју је Римокатоличка црква прогласила шест година раније. У Цркви Енглеске, васкршња сезона почиње Васкршњим бденијем и завршава се након вечерње молитве (или повечерја) на дан Педесетнице. Неке англиканске провинције и даље називају недеље између Васкрса и Вазнесења „Недељама после Васкрса” уместо „Васкршњим недељама”; друге, као што су Црква Енглеске и ЕЦУСА, користе термин „Васкршње недеље”. Англиканске провинције и дијецезе које настављају да користе Књигу заједничких молитви (1662) као свој стандард доктрине и литургије, задржавају традиционални васкршњи период од 40 дана који се завршава на Спасовдан, познат и као Велики четвртак.
Химне Te Deum и Глорија се рецитују сваки дан чак и у феријалном официју. Недељом се „Asperges” замењује са „Vidi Aquam” што подсећа на свечано крштење уочи Васкрса. Нема празника од Васкрса до Вазнесења. Јермени током овог периода укидају чак и уздржавање петком. Молитве се говоре стојећи, а не клечећи. Уместо „Ангелуса” рецитује се „Regina Caeli”. Од Васкрса до Вазнесења, око десетог века, многе цркве су говориле само један ноктурно на јутрењу; чак су и неке поједине цркве у граду Риму усвојиле овај обичај од Тевтонаца (Bäumer, "Gesch. des Breviers", 312).
Папа Гргур VII ограничио је ову привилегију на седмицу Васкрса и Педесетнице. Неке бискупије у Немачкој задржале су је далеко у деветнаести век током 40 дана након Васкрса. У сваком ноктурну три псалма се говоре под једном антифоном. Алилуја се појављује као независна антифона. Алилуја се додаје свим антифонама, респонзоријима и версикулима, осим версикулима прецеса на првом часу и повечерју. Уместо „suffragia sanctorum” у полудуплим и феријалним официјима, користи се комеморација Светог крста. Јампске химне имају посебну васкршњу доксологију.
Празници светих апостола и мученика имају свој commune од Васкрса до Педесетнице. На миси се Алилуја додаје интроиту, оферторијуму и причешћу; уместо градуала певају се две Алилује након којих следе два стиха, сваки са Алилујом; постоји и посебна префација за пасхално време.
Пасхални период је био период током којег је сваки верник који је достигао године расуђивања био везан позитивним законом Цркве да прими Свето причешће (васкршња дужност). Током раног средњег века, од времена Сабора у Агду (508), било је уобичајено да се Свето причешће прима најмање три пута годишње — на Божић, Васкрс и Педесетницу. Позитиван пропис издао је Четврти латерански сабор (1215) и потврдио Тридентски сабор (Sess. XIII, can. ix). Према овим декретима, верници оба пола, након што уђу у године расуђивања, морају примити барем о Васкрсу Сакрамент Евхаристије (осим ако се по савету жупника неко време не уздрже). У супротном, током живота биће им забрањен улазак у цркву, а када умру биће им ускраћен хришћански погреб. Пасхални пропис мора се испунити у сопственој жупној цркви.
Иако је пропис Четвртог латеранског сабора да се исповеда жупнику изашао из употребе и дата је дозвола да се исповеда било где, пропис о примању васкршњег причешћа у жупној цркви био је и даље на снази тамо где постоје канонски основане жупе.
Термин пасхални период обично се тумачио као две недеље између Цвети и Томине недеље (Сабор у Авињону, 1337). Свети Антоније Фирентински ограничио га је на Васкршњу недељу, понедељак и уторак. Анђело да Кјавасо дефинисао га је као период од Великог четвртка до Томине недеље. Папа Евгеније IV, 8. јула 1440. године, ауторитативно га је протумачио као две недеље између Цвети и Томине недеље.G. Allmang, "Kölner Pastoralblatt" (Nov., 1910) 327 sq.
У каснијим вековима време се различито продужавало: у Напуљу од Цвети до Вазнесења; у Палерму од Чисте среде до Томине недеље. У Немачкој, раног датума, друга недеља након Васкрса завршавала је пасхални период, због чега се називала „Predigerkirchweih”, јер је тежак васкршњи рад био готов, или „Buch Sunday”, када су тврдоглави грешници одлагали испуњење прописа до последњег дана. У Сједињеним Америчким Државама, на захтев Отаца Првог провинцијског сабора у Балтимору, пасхални период је продужио Папа Пије VIII на период од прве недеље у Великом посту до недеље Свете Тројице (II Plen. Coun. Balt., n. 257); у Канади је трајање пасхалног периода исто као у Сједињеним Америчким Државама. У Енглеској траје од Чисте среде до Томине недеље; у Ирској од Чисте среде до октаве Светих Петра и Павла, 6. јула.O'Kane "Rubrics of the Roman Ritual", n. 737; Slater, "Moral Theology" 578, 599
Литургијски аспекти мини|upright=1.2|Ускршњи љиљани, симбол Исусовог васкрсења, красе олтар лутеранске цркве у Балтимору
Пасхални период је сезона радости. Литургијска боја је бела (а понекад и златна), што је боја одређена за празнике и светковине. Васкршња свећа се пали на Васкрс и недељом током васкршњег периода. Васкршњи период се завршава на дан Педесетнице."What is Eastertide?", Episcopal Explained Ускршњи љиљан (лат. Lilium longiflorum), симбол васкрсења, традиционално служи као олтарско цвеће које краси област олтара у црквама током целог васкршњег периода.
Православна (грчка) црква слави у петак Светле седмице празник Пресвете Богородице, Живоносни источник (светилиште у Константинопољу).Holweck, Frederick. The Catholic Encyclopedia . . 20 December 2021
Недеље од Васкрса до Спасовдана, осим што се називају Прва, Друга (итд.) недеља у васкршњем периоду или после Васкршњe недеље, имају своје специфичне називе.
Прва недеља
Друга недеља
Друга недеља Васкрса такође је позната у западном хришћанству као Недеља Божанског милосрђа, Октава Васкрса, Бела недеља, Квазимодо недеља и Мала недеља. У источном хришћанству овај дан је познат као Антипасха, Нова недеља (или Недеља обновљења) и Томина недеља.
Трећа недеља Традиционално, Трећа недеља Васкрса називала се и Недеља милосрђа (Misericordia Sunday) и Недеља Доброг Пастира у западном хришћанству. Након модерних литургијских реформи, ова имена се често примењују на Четврту недељу. У грчком православљу, овај дан се назива Недеља мироносица.
Четврта недеља Традиционално, Четврта недеља Васкрса називала се и Недеља Јубилате (Jubilate Sunday) у западном хришћанству. Након модерних литургијских реформи, ово име се често прикладније примењује на Трећу недељу. Четврта недеља Васкрса позната је и као Недеља Доброг Пастира и Недеља звања. У грчком православљу, овај дан се назива Недеља раслабљеног.
Пета недеља
Азијске цркве у среду након треће недеље славе врло свечаним официјем и октавом Мезопентекост (Преполовљење Педесетнице), завршетак прве половине пасхалног периода; то је празник манифестације Месије; словенски народи на овај дан имају свечану литију и благослов својих река.Nilles, "Kal." II, 361 Пета недеља се назива Кантате недеља; оријенталци је називају Недеља Самарјанке.
Шеста недеља
Шеста недеља, „Глас радости” (лат. Vocem jucunditatis) у Азији, Недеља слепог од рођења. У Латинској цркви следе Дани мољења; у Грчкој цркви у уторак се обележава оданије или закључак празника Васкрса. Грци певају каноне Васкрса до овог уторка на исти начин као и током Светле седмице, док се у Латинској цркви специфични васкршњи официј завршава у суботу након празника. Четвртак је празник Вазнесења. Петак ове седмице, у Немачкој, назива се „Witterfreitag”; поља се благосиљају против мраза и олуја.
Седма недеља
Недеља која пада унутар октаве Вазнесења назива се „Exaudi” по интроиту; у неким бискупијама назива се празник Госпе, Краљице Апостола (двоструки већи) или Сенице (прва класа); у Риму се називала Недеља ружа (лат. Pascha rosarum или rosatum), јер су се у Пантеону латице ружа бацале са ротунде у цркву; у Грчкој и Руској цркви то је празник 318 Отаца Првог никејског сабора; Јермени га називају „други празник цвећа”, понављање Цвети.
Старији литургичари недељу пре Педесетнице називају „Седмица ишчекивања” (лат. Hebdomada expectationis), недеља ишчекивања Светог духа. На бденије пред Педесетницу благосиља се крштена вода у Латинској цркви. У оријенталним црквама, та субота је (Задушнице), када Грци благосиљају колаче од жита и одржавају литије до гробља.
Источно хришћанство Византијски обред мини|350px|Литија током Светле седмице (Руска православна старообредничка црква у Гуслици)
У Православној цркви, Пасха почиње на Васкршњу недељу на јутрењу које се обично служи у поноћ и траје четрдесет дана до деветог часа дан пре Вазнесења.
Источносиријски обред Источносиријски обред васкршњи период назива Сезона Васкрсења, такође позната по сиријској транслитерацији Qyamta, а сезона траје све до празника Педесетнице.
У овом обреду, следећи празници су везани за различите дане Сезоне Васкрсења: Петак после Васкрса: Сви свети