Јосиф Максимович Бођански (; Варва, 12. или 15. новембар 1808 — Москва, 18. септембар 1877) био је руски филолог, историчар, археограф, један од првих слависта у Царској Русији, писац, преводилац, уредник, издавач древноруских и древнословенских књижевних и историјских дела, фолклориста и песник романтичар.

Биографија Одрастање и образовање Родио се у породици сеоског свештеника. Кућа у којој је рођен 1808. године и провео детињство сачувана је до данас (Варва, улица Бођанских 3) и од 21. августа 2009. има статус споменика историје локалног значаја.

Средње образовање стицао је 1825–1831. године у Полтавској духовној семинарији у Перејаславу, где је савладао старословенски и српски језик. Велики утисак на Јосифа оставио је зборник српских песама Вука Караџића, под чијим утицајем је почео да сакупља народне песме из Малорусије. Током учења открио је у библиотеци Перејаславског сабора књижевни споменик XVI века – „Пересопњичко Јеванђеље“, које је предао у црквену библиотеку.

По завршетку богословског курса 1831, уписао се на Царски Московски универзитет () – на одсек словенских наука филозофског факултета. На универзитету се Бођански зближио са Николајем Станкевичем, учествовао је у његовом филозофско-књижевном кружоку. Заједно са Бођанским студирали су Сергеј Михајлович Стројев, Иван Гончаров и други. Под утицајем Михаила Максимовича, преко којег се у октобру 1832. упознао са Николајем Гогољем, почео је да се бави сакупљањем и истраживањем малоруских песама.

Под руководством Михаила Трофимовича Каченовског објављује свој први научни рад – „О мишљењима која се тичу порекла Русије“, у којем оспорава хипотезу норманског порекла Русије. За овај рад добио је звање кандидата словесних наука по завршетку универзитетских студија1834.

Научна и педагошка делатност Одбранивши магистарску дисертацију „О народној поезији словенских племена“ 1837, постао је први магистар словенских наука у Царској Русији. Дисертација је преведена на чешки, српски, немачки и италијански језик.

Од 1837. до 1842. боравио је у научној мисији у словенским територијама тадашње Пруске, Аустрије, а такође и у Италији. Доста је времена радио у Бечу, Пешти и Прагу. Успоставио је личне контакте са другим првацима словенске науке и културе (Људевит Гај, Вацлав Ханка, Вук Караџић, Јернеј Копитар, Јан Колар, Јозеф Јунгман и другим). У Прагу се, по препоруци Михалила Погодина, упознао са Павелом Шафариком и радио под његовим руководством.

Бођански је 1842. предавао историју и књижевност словенских наречја на Московском универзитету. Од 1845. постаје секретар Императорског Московског друштва за историју Русије (ОИДР) при Московском универзитету. У том својству издавао је (1846–1848 и 1858–1877) „Читања у Императорском друштву за историју Русије“, која су под његовом редакцијом постала периодично издање. У јуну 1848. Бођански је штампао превод дела енглеског амбасадора у Москви Џајлса Флечера „О руској држави“ (1591), у којем се говорило о Русији с краја XVI века. Цар Николај I је у овој књизи видео оптужбе које су „увредљиве за Русију, руске монархе и руску цркву“, због чега је наредио да се Бођански уклони са својих дужности. Издавање „Читања“ је такође обустављено. мини|Гроб Бођанског у Москви. Бођански је одустао од пресељења у Казањ, због чега је 2. јануара 1849. отпуштен из службе. Следеће године је поново враћен на исту позицију. Бођански 1854. постаје члан-кореспондент Петербуршке академије наука. Следеће године (1855) изашла је његова докторска дисертација „О времену настанка словенских писама“. Поново је 1858. изабран за секретара Московског друштва за историју и уредника „Читања ОИДР“. Од 1859. до 1861. Бођански је руководио Штампаријом Московског универзитета. Предавачка делатност Бођанског прекинута је 1868. Разлог су били његови наступи у одбрану Универзитетског статута из 1863. и универзитетске аутономије. Отишао је у пензију у звању заслужног професора.

Бођански је преминуо у Москви 18. септембра 1877. године и сахрањен је у Новодевичном манастиру у Москви.

Псеудоними У својој књижевној и научној делатности Бођански је користио следеће псеудониме:

Бода-Варвинец, А.; Бода-Варвинець, А.; Запорожец Исько Матырынка; Мастак, И.; Муциј Сцевола; О. Б.; Радушин, Е.; * N.

Наслеђе Јосифа Максимовича Бођанског

Библиотека Током боравка у иностранству Бођански је сакупио значајну библиотеку рукописа и штампаних издања XIII–XIX века, која је бројала скоро 3 хиљаде јединица. Московски универзитет је 1843. откупио део ове библиотеке који се данас чува у Одељењу ретких књига и рукописа Научне библиотеке МГУ. Издат је каталог ове колекције – Словенска учебна библиотека О. М. Бођанског (Москва, 2000).

Судбина личне радне библиотеке Бођанског била је другачија. Након његове смрти, његова удовица Марфа Никитична Бођанска одлучила је да прода библиотеку приватном лицу. Књиге је откупио московски књижар И. М. Фадејев. Библиотека Руске академије наука добила је 1911. дозволу да од Фадејева откупи колекцију од око 400 томова, издања XVI–XVIII века.

Дело Бођански је аутор преко 50 научних радова. Његово најважније дело је докторска дисертација „О времену настанка словенских писама“ (1855), у којој је, на основу анализе огромне грађе, тврдио да је словенско писмо створио Константин Филозоф (Ћирило) у Цариграду 862. године. Такође је објавио збирке малоруских народних песама, преводио дела Павела Шафарика, Франтишека Палацког, Дениса Зубрицког са чешког и пољског, а са српског је превео „Винодолски законик“ (1846) и објавио српске народне песме из збирке Вука Караџића (1884).

Као уредник „Читања ОИДР“ објавио је велики број старих дела руске и словенске писмености, укључујући „Густињски летопис“, „Летопис Самовидца“, „Историју Руса“ (1846), „Житије Бориса и Глеба“ и „Житије Теодосија Печерског“.

Биран је за члана Друштва за југословенску повјесницу и старине у Загребу (1850) и за члана Српског ученог друштва (1855).

Библиографија Малоруски стихови (), 1833; Наше украјинске бајке (), 1835; О мишљењима која се тичу порекла Русије (), 1835; Разматрање различитих мишљења о древном језику северних и јужних руса (), 1835; О народној поезији словенских племена (), 1837; О времену настанка словенских писама (), 1855. па поново издато 2007; Нова открића у области глагољице (), 1856; Ћирило и Методије (), 1857; Ломоносов као професор-академик (), 1865; Одломци из дневника О. М. Бодјанског (), 1891; Писма Станку Вразу у Загреб (), 1892; Моја сећања (), 1897; Писма Вјачеславу Ханки из словенских земаља (), 1905; Из папира О. М. Бодјанског (), 1905; Дневник 1852–1857 (), 2006.

Види још Вук Стефановић Караџић Павел Јозеф Шафарик Славистика

Референце

Категорија:Рођени 1808. Категорија:Умрли 1877. Категорија:Руски филолози Категорија:Руски историчари Категорија:Руски преводиоци Категорија:Слависти Категорија:Чланови Српског ученог друштва Категорија:Професори универзитета