мини|Смрт Краљевића Марка(1848, Новак Радонић)

Смрт Марка Краљевића је српска народна епска песма о смрти легендарног јунака Марка Краљевића коју је Вук Караџић записао од гуслара Филипа Вишњића и објавио 1845. године. Припада циклусу Краљевића Марка.

Вишњићева песма је, према историчару Владимиру Ћоровићу, и по идеји и по форми, пуна просте, класичне лепоте народне поезије и достојан свршетак једне грандиозне епопеје живота, а Владан Недић, српски књижевни историчар, писао је: „Његову смрт заодео је гуслар у тајанство паганских времена: прорицање виле загоркиње, гатање у огледалу сеновите воде… Имао је затим смелости да песми о умирању великог јунака прикључи хумор.”

Поред познате Вишњићеве варијанте, сличну песму је Сима Милутиновић записао од Петра Вукановића из Мораче под насловом Смрт Маркова и објавио 1837. године у својој збирци. Постоје и друге песме и прозна предања о смрт Марка Краљевића, али и веровање да је и данас жив.

Садржај мини|Игуман Васа и ђак Исаија жале Краљевића Марка Када се у рано јутро Краљевић Марко успињао на Урвину планину, Шарац је први пут „посрнуо” и „сузе ронио”. Сазнао је од виле да Шарац предосећа да ће се ускоро растати, али Марко у почетку није веровао у њене речи, знајући да је његов Шарац најбољи коњ, а он најбољи јунак, те јој је пркосно одговорао. Међутим, вила му је објаснила да он не може погинути у окршају ни са једним јунаком, већ је смрт предодређена од Бога — „старог крвника”. Како би га уверила у истинитост својих речи, рекла је да на врху Урвине пронађе бунар, који се налази између две јеле, и да у њему огледа своје лице. Марко је послушао вилу и, надневши се над водом, схватио је да се против судбине не може борити. Жалећи што је за безмало триста година остао жедан живота, заплакао је, па говорио:

Измирен са судбином, одсекао је Шарцу главу и одмах га сахранио („боље Шарца, нег’ брата Андрију”), сабљу је сломио на четири дела, а копље на седам, док је буздован бацио у море да његов коњ и оружје не би доспели у руке непријатеља — Турака. Потом је узео књигу и одредио коме ће припасти три ћемера блага: први — оном ко његово тело укопа, други да се да цркви, а трећи сиротињи. Након што је записао своју последњу вољу, скинуо је зелену доламу, прострео је и, прекрстивши се, намакао самур-калпак на очи и легао, изгледајући као да спава. Касније су његово тело пронашли Игуман Васа и ђак Исаија који га сахранише на Светој Гори под Хиландаром без обележеног гроба да му се нико не би светио.

Тумачења Мотиви Урвина планина

Име планине на којој Марко умире, настало је народном етимологијом од речи Ровине, где је погинуо 1395. године у бици на Ровинама. Према Томиславу Маретићу, класичном филологу и слависти, планина је измишљена, сматрајући да су народни певачи вероватно чули нешто о Марковој смрти и нејасну реч „Ровине” променили у јаснију „Урвина”, са значењем „стрм обронак, с којег се кад и кад сурва земља.”

Шарчев плач Слично плакање коња пронашао је Томислав Маретић још у две народне песме, али је исти мотив нашао и у старогрчком епу Илијади где „Ахилејеви коњи сузе роне за Патроклом који је до сад њима управљао, а од сад више неће, јер га је убио Хектор.” За поменути мотив, да Марков Шарац плаче и посрће идући Урвином планином, и А. Афанасјев налази паралелу у Ахилу и Ксанфу. Међутим, Маретић је Шарчеве сузе објашњавао као „пјеснички накит”: „Зна се да ни коњу, ни икојој другој животињи није дато плакати. Што шарац плаче, то је пјеснички накит.” Насупрот њему, Тихомир Ђорђевић, српски етнолог, сматрао је да се тај мотив заснива на народном веровању да животиње жале смрт својих господара.

Коњ и оружје Према Ђорђевићу, коњ и оружје представљају, не само положај и старешинство, већ су истовремено и знаци части онога коме припадају. Када је Марко сазнао да ће ускоро умрети, побринуо се да знаци његове части, после његове смрти не буду осрамоћени. Из тог разлога је одсекао Шарчеву главу, бритку сабљу и бојно копље изломио, а перни буздован бацио са Урвине планине у сиње море да не би доспели у посед његових непријатеља. Исти мотиви су присутни и у другим народним песмама, док је Вук Караџић поред Вишњићеве варијанте Маркове смрти записао и песму о смрти Војводе Пријезде. У обе песме су Марко и Пријезда убили своје коње и сломили своје сабље да не допадну Турцима у руке. Светозар Матић (1887−1973), историчар књижевности, наводи мотив старе француске песме, у којој Роланд пред смрт покушава да сломи свој мач, као пример средњовековне заједнице културних обичаја.

Давор’, Шаро, давор’ добро моје! У обраћању Шарцу, Марко користи реч давор’ која не носи значење прекора или узвика туге као што је авај!, нити има везе са глаголом даворити, већ у овом стиху значи држи се. Сама реч давор’ потиче од турске речи даврана која се у народу изговара као давран и довран.

Календарска песма По Драгану Јацановићу, песма Смрт Марка Краљевића може се тумачити као календарски описано летње полугође, од Ђурђевдана до Митровдана, са низом обележених народних празника и описаним стањем у васиони и природи. Почетак песме „Поранио Краљевићу Марко, / У недељу прије јарког сунца” доводи се у везу са народним празником Ђурђевданом, односно ђурђевданским уранком, а Шарчево плакање са кишним периодом током маја који је важан за раст усева, док сам Марко Краљевић представља сунце („Кад сам прошо земљу и градове, / И обишо исток до запада”). Слично је уочио и Лома, који у Марковом успону на врху планине и посртању његовог коња проналази везу са сунчевим годишњим домашајем највише тачке на небу и његовим слабљењем након летње обратнице.

Варијанте Поред познате песме записане од Филипа Вишњића, која се сматра да је најшире и епски најдраматичније опевана смрт Марка Краљевића, постоје и друге варијанте и предања о узроку његове смрти као што су: старост или задобијене ране, па све до веровања да је бесмртан.

У варијанти Матице хрватске, присутан је мотив виле која је „забранила воду”. Марко је у планини напојио Шарца на реци Дунај, замутио је воду, а руже поломио што је вилу планинкињу разљутило, говорећи му да стане да му одсече главу. Марко се трипут није осврнуо на вилу и:

Вук Караџић је у незавршеном делу Живот и обичаји народа српскога (1867) писао о појединостима које се „слабо у пјесмама налазе”. Једни приповедају да га је негде у селу Ровинама убио неки Каравлашки војвода Мирчета златном стрелом у уста када су се Турци борили с Каравласима; други казују да му се у боју заглибио Шарац у некој бари код Дунава и да су обојица пропали (у Неготинској крајини приповеда се да је то било у једној бари близу Неготина испод извора Царичине; ту постоји и сада бара и зидине од старе цркве за коју говоре да је била начињена на Марковом гробу). Трећи кажу да је у боју толико људи изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па је Марко пружио руке к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад!” Бог се смиловао и пренео и њега и Шарца у пећину у којој обојица живе. Забовши своју сабљу под греду, или је ударивши у камен, легао и заспао, док пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или из камена, па кад Шарац поједе маховину и сабља испод греде или из камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свет изићи. Једни говоре и да је он отишао у ту пећину кад је први пут видео пушку и пошавши да је огледа пробио сам себи длан и рекао:

У збирци Ивана Филиповића наводи се другачија смрт: „По другом народном причању није Марко умр’о, него спава у Урвини планини. Када је наиме прва изумљена пушка у Маркове руке доспјела, узе је Марко и метнуо длан лијеве руке под цијев испали је. Видјевши се рањен рече: Јао мени, сада може највећа кукавица убити најбољега јунака! То рекавши уђе у пећину, свуче са себе доламу, разастре је по поду, па затакнувши своју сабљу у пећину привеза свога Шарца и леже на доламу. Тако се Марко у пећини скупа са својим Шарцем окамени те још и данас спава. Народ мисли и вјерује, да ће се Марко пробудити, тер народне душмане напокон уништити.”

По једној приповеци, Херцеговац и Марко Краљевић, коју је забележио Вук Врчевић, на Ђурђевдан је један Херцеговац носио из приморја вино, а када је дошао у планину која се звала Нурин, срео је необичног човека великог као четворица, дуге седе браде, а бркове је пребацио преко рамена те му висе низ леђа. Када је Херцеговац упитао да ли је он божје створење или горски џин, Марко је искрено одговорио:

У збирци Новице Шаулића, у песми Марко Краљевић у пећини пева се да је у планини Кунару, Џидован Мео пред вилинском пећином случајно срео Краљевића Марка који му се и обратио:

Натко Нодило је слична приповедања пронашао у немачком предању за Карла Великог и Фридриха Барбаросу, према ком је Карло Водан, Фридрих Тор, док је Марко „љетно Сунце” који је „у сну своме, и у ускрсу, који га чека.”

Током Првог балканском рату, 1912. године, причало се да је једна српска бригада видела Марка Краљевића како води напад на град Прилеп, који је толико векова раније припадао овом народном јунаку.

Наслеђе Сликарство мини|Смрт Краљевића Марка, Јуриј Шубић По мотиву смрти Марка Краљевића, српски сликар Новак Радонић и словеначки сликар Јуриј Шубић насликали су своја дела.

Књижевност У познатој песми Ђачки растанак Бранка Радичевића, од 329. до 332. стиха, спевана је на комичан начин Маркова смрт:

Осим у збирци песама Ђулићи, у којој је Јован Јовановић Змај певао и о Марку Краљевићу, у посебној песми Марково благо (1865) песник на сатиричан начин критикује тадашње друштво, питајући се како да се потроши пронађено Марково благо.

Предање о поновном доласку Марка Краљевића присутно је у песми Осећам… Ђуре Јакшића из 1862. године:

Исти мотив је искористио Радоје Домановић за своју приповетку Краљевић Марко по други пут међу Србима (1901) у којој је на сатиричан начин приказао Марков долазак и након је свашта преживео у новом времену, пожалио се Богу:

Види још Шарац, коњ Марка Краљевића Вила Равијојла, Маркова посестрима Списак српских епских народних песама Циклус Краљевића Марка Марко Краљевић и вила Марко Краљевић и бег Костадин Марко Краљевић и Муса Кесеџија Смрт војводе Пријезде

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Народне песме Категорија:Српске епске народне песме Категорија:Краљевић Марко