Палеолитска Европа, или Европа у старом каменом добу, обухвата палеолит или старо камено доба у Европи од доласка првих архаичних људи, пре око 1,4 милиона година до почетка мезолита (такође епипалеолита) пре око 10.000 година. Овај период тако покрива преко 99% укупног људског присуства на европском континенту. Рани долазак и нестанак врста Homo erectus и Homo heidelbergensis, појава, потпуна еволуција и коначни нестанак врсте Homo neanderthalensis, као и имиграција и успешно насељавање врсте Homo sapiens, све се то одиграло током европског палеолита.

Преглед Период се дели на: Доњи палеолит, од најранијег људског присуства (Homo antecessor и Homo heidelbergensis) до холштајнске интерглацијације, пре око 1,4 до 0,3 милиона година; Средњи палеолит, обележен присуством неандерталаца, пре 300.000 до 40.000 година; Горњи палеолит, пре око 46.000 до 12.000 година, обележен доласком анатомски модерних људи и који се протеже кроз Последњи глацијални максимум; Мезолит или епипалеолит, који почиње пре око 14.000 година и протеже се све до пре 4.000 година у северној Европи. Мезолит може или не мора бити укључен као завршна фаза горњег палеолита.

Потподеле Доњи палеолит: 1,4 мил. год. – 300.000. пре садашњости мини|десно|Уметнички приказ привремене дрвене куће, заснован на доказима пронађеним у Тера Амати (у Ници, Француска) и датован у доњи палеолит (око 400.000. пре садашњости)

Најстарији докази људске окупације у источној Европи потичу из пећине Козарника у Бугарској, где су један људски зуб и кремени артефакти датирани на пре најмање 1,4 милиона година. У западној Европи на локалитету Атапуерка у Шпанији, пронађени су људски остаци стари 1,2 милиона година. Пет лобања врсте Homo erectus откривено је на археолошком налазишту у Дманисију, Грузија. Откопана 2005. и описана у публикацији из 2013. године, Лобања 5 из Дманисија процењује се на старост од око 1,8 милиона година.

Најранији докази за употребу напреднијих алата типа модуса 2 ашелске културе су кремене ручне секире старе 900.000 година пронађене на Иберијском полуострву и на налазишту старом 700.000 година у централној Француској. Значајни људски фосили из овог периода пронађени су у Козарники у Бугарској (1,4 мил. год.), у Атапуерки у Шпанији (1,2 мил. год.), у Мауеру у Немачкој (500 хил.), у Ертам Пит, Боксгров у Енглеској (478 хил.), у Свонскомбу у Енглеској (400 хил.) и Тотавелу у Француској (400 хил.).

Најстарије комплетно ловачко оружје икада пронађено било где у свету откривено је 1995. године у руднику угља близу града Шенинген у Немачкој, где су откопана Шенингенска копља, осам дрвених копаља старих 380.000 година.

Средњи палеолит: 300.000–50.000. пре садашњости мини|Приближни ареали пренеандерталца (H. heidelbergensis) и раног неандерталца (љубичаста), као и класичног и касног неандерталца (плава). Елементи европских и афричких популација врсте Homo erectus еволуирали су између 800.000 и 400.000 година кроз низ посредних специјација према врстама Homo antecessor и Homo heidelbergensis. Фосили врсте Homo neanderthalensis могу се наћи само у Евроазији. Неандерталски фосилни записи протежу се од западне Европе до Алтајских планина у средњој Азији и Уралских планина на северу, па све до Леванта на југу. За разлику од својих претходника, били су биолошки и културно прилагођени преживљавању у хладним окружењима и успешно су проширили свој ареал на глацијална подручја средње Европе и руских равница. Велики број, а у неким случајевима и изузетно стање очуваности неандерталских фосила и културних склопова, омогућава истраживачима да пруже детаљне и прецизне податке о њиховом понашању и култури. Неандерталци се повезују са мустеријенском културом (Модус 3), каменим алатима који су се први пут појавили пре око 160.000 година.

„Фрула из Дивљих баба” из пећине Дивље бабе I је перфорирана кост, за коју неки верују да представља музички инструмент. Уколико је то тачно, то би био доказ да су неандерталски становници Европе у средњем палеолиту можда правили и користили музичке инструменте.

Горњи палеолит: 50.000–10.000. пре садашњости Најранији остаци модерног човека који су директно датирани потичу од пре 46.000 до 44.000 година у пећини Бачо Киро, која се налази у данашњој Бугарској. Они су повезани са иницијалним горњим палеолитом (ИГП), најранијом културом модерних људи у Европи. Ови људи изгледа нису били преци каснијих Европљана јер врло мало узорака древне ДНК (aDNA) сачуваних из овог периода није повезано са каснијим узорцима.

Орињачка култура

ИГП је наследила орињачка култура. Порекло ове културе може се лоцирати у источној Европи, у данашњој Бугарској (протоорињачка) и Мађарској (прва пуна орињачка култура). До 35.000 година п. н. е., орињачка култура и њена технологија прошириле су се кроз већи део Европе. Студије древне ДНК откриле су везу између 35.000 година старих орињачких остатака у систему пећина Гоје у Белгији и мезолитских ловаца-сакупљача у западној Европи. Исти потпис древне ДНК пронађен је у међупериоду на Иберијском полуострву, што сугерише да је ово подручје било уточиште за ловце-сакупљаче на врхунцу последњег глацијалног максимума.

Граветијен

мини|десно|Длета граветијенске културе откривена у Брасампују, југозападна Француска. Тренутно се чувају у Музеју у Тулузу.

Око 32.000 година п. н. е., граветијенска култура се појављује на Кримским планинама (јужна Украјина). Око 22.000 година п. н. е., солитрејска и граветијенска култура стижу до југозападних региона Европе. Теоретисано је да је граветијенска технологија/култура дошла са миграцијама људи са Блиског истока, из Анадолије и са Балкана. Те културе би могле бити повезане са раније поменутим прелазним културама, јер њихове технике имају одређене сличности и обе се веома разликују од орињачких, али је ово питање до сада веома нејасно. Граветијен убрзо нестаје из југозападне Европе, са значајним изузетком медитеранских обала Иберијског полуострва. Граветијенска култура се такође појављује на Кавказу и Загросу.

Солитрејска култура, проширена од северне Шпаније до југоисточне Француске, укључује не само напредну камену технологију већ и први значајан развој пећинског сликарства, употребу игле и вероватно лука и стреле.

Раширенија граветијенска култура није ништа мање напредна, барем у уметничком смислу: скулптура (углавном венере) најистакнутији је облик креативног изражавања ових народа.

Прелазак у мезолит

Око 17.000 година п. н. е., Европа сведочи појави нове културе, познате као магдаленијенска, вероватно укорењене у старој орињачкој култури. Ова култура убрзо потискује солитрејско подручје, као и граветијен у средњој Европи. Међутим, на медитеранском делу Иберијског полуострва, на Апенинском полуострву и у источној Европи, епиграветијенске културе настављају да се локално развијају.

Са магдаленијенском културом, палеолитски развој у Европи достиже свој врхунац и то се огледа у напредној уметности, захваљујући претходним традицијама сликарства на западу и скулптуре у средњој Европи.

десно|мини|Азилијенски шиљци, микролити из епипалеолита северне Шпаније и јужне Француске. Око 10.500 година п. н. е., завршава се вирмско ледено доба. Полако, кроз наредне миленијуме, температуре и нивои мора расту, мењајући окружење праисторијских људи. Ипак, магдаленијенска култура опстаје до око 8000. године п. н. е., када брзо еволуира у две микролитске културе: азилијенску, у северној Шпанији и јужној Француској, и совтеријенску, у северној Француској и средњој Европи, које се описују као епипалеолитске или мезолитске. Иако постоје одређене разлике, обе културе деле неколико особина: стварање веома малог каменог оруђа које се назива микролити и оскудност фигуративне уметности, која је изгледа готово потпуно нестала, будући замењена апстрактном декорацијом алата, а у азилијенској култури, осликаним облуцима.

У касној фази овог епипалеолитског периода, совтеријенска култура еволуира у тарденозијен и снажно утиче на свог јужног суседа, јасно га замењујући у медитеранској Шпанији и Португалији. Повлачење глечера омогућава људску колонизацију северне Европе по први пут. Маглемозијенска култура, изведена из совтеријенско-тарденозијенске културе, али са израженом посебношћу, колонизује Данску и оближње регионе, укључујући делове Велике Британије.

По држави/региону Француска Иберијско полуострво Швајцарска

Види још Енеолитска Европа Геолошка историја Европе Неолитска Европа Праисторијска Европа

Референце

Спољашње везе Палеолитски локалитети у Француској: Culture.gouv.fr: Ласко Culture.gouv.fr: Шове

.01 Категорија:Касни плеистоцен Категорија:Плеистоценска Европа Категорија:Праисторијска Европа