мини|десно|Исус пере Петру ноге, слика Форда Медокс Брауна (1852–1856), Тејт Британија, Лондон
Хришћанство у 1. веку обухвата формативну историју хришћанства од почетка Исусове службе (–29. н. е.) до смрти последњег од Дванаест апостола () и стога је познато и као Апостолско доба. Рано хришћанство се развило из службе Исуса. Након Исусове смрти, његови најранији следбеници су формирали апокалиптичну месијанску јеврејску секту током касног периода Другог храма у 1. веку.
Павле Апостол, фарисеј који је прогонио ране хришћане у Јудеји, обратио се око –36. н. е. и почео да шири веру међу нејеврејима. Према Павлу, обраћеници из нејеврејства били су изузети од јеврејских заповести, тврдећи да су сви оправдани својом вером у Исуса. Ово је био део постепеног разлаза између раног хришћанства и јудаизма, када је хришћанство постало засебна религија са претежно нејеврејским верницима.
Јерусалим је имао рану хришћанску заједницу коју су предводили Јаков Праведни, Петар и Јован. Према Делима апостолским 11:26, Антиохија је била место где су следбеници први пут названи хришћанима. Петар је касније био мученички погубљен у Риму, престоници Римског царства. Апостоли су наставили да шире поруку Јеванђеља по класичном свету и основали апостолске столице око раних центара хришћанства. Последњи апостол који је умро био је Јован око .Zahn, Theodor. „John the Apostle”, The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge, Vol. VI, (Philip Schaff, ed.) CCEL
Етимологија
Рани јеврејски хришћани називали су себе „Пут” (), вероватно из Исаије 40:3, „приправите пут Господњи”.Larry Hurtado (17. 8. 2017), "Paul, the Pagans' Apostle" Други Јевреји су их такође називали „Назарећани”. Према Делима апостолским 11:26, термин хришћанин (), што значи „следбеник Христа”, први пут је употребљен за Исусове ученике у граду Антиохији. Најранија забележена употреба термина „хришћанство” () била је од Игњатија Антиохијског, око 100. н. е.
Порекло
Јеврејско-хеленистичка позадина
Најранији хришћани су били апокалиптична секта унутар јудаизма Другог храма. Основно начело јудаизма Другог храма био је етички монотеизам. Јевреји су веровали да их је Бог изабрао да буду његов народ и да је са њима склопио савез. Као део овог савеза, Бог је свом народу дао Тору (Закон) да их води у обожавању Бога и у међусобним односима. Закон је захтевао од Јевреја да поштују Шабат, следе кошер законе о исхрани и да обрезују своју мушку децу. Најсветије место јудаизма био је Јерусалимски храм, где је наследно свештенство приносило жртве тамјана, хране и разних врста животиња Богу. Жртве су се могле приносити само у Храму, али су Јевреји и у Палестини и широм дијаспоре основали синагоге као центре за молитву и проучавање светих списа јудаизма.
Хришћанство је „настало као секта јудаизма у римској Палестини” у хеленистичком свету првог века нове ере, којим су доминирали римско право и грчка култура. Главни изазов за Јевреје у то време био је како одговорити на хеленизацију и остати веран својим верским традицијама. Током раног 1. века н. е., постојале су многе супарничке јеврејске секте у Светој земљи, укључујући фарисеје, садукеје, есене и друге групе. Свака група је заузела другачији став према хеленизацији.
У овом контексту стране доминације, јеврејски апокалиптицизам је постао широко распрострањен. Апокалиптицизам је веровање да ће Бог ускоро уништити космичке силе зла које тренутно владају светом и успоставити вечно краљевство. Да би то остварио, Бог би послао спаситељску фигуру или месију. Месија (хебрејски: ) значи „помазаник” и користи се у Библији за означавање јеврејских краљева и у неким случајевима свештеника и пророка чији је статус симболизован помазањем светим уљем за помазање. Може се односити на људе које је Бог изабрао за одређени задатак, као што је цео израелски народ (1. Летописа 16:22; Псалам 105:15) или Кир Велики који је окончао вавилонско ропство (Исаија 45:1). Термин је највише повезан са краљем Давидом, коме је Бог обећао вечно краљевство (2. Самуилова 7:11–17). Након уништења Давидовог краљевства и лозе, ово обећање су поново потврдили пророци Исаија, Јеремија и Језекиљ, који су предвидели будућег давидског краља који ће успоставити и владати идеализованим краљевством.
У периоду Другог храма, није постојао консензус о томе ко ће бити месија или шта ће чинити. Најчешће, замишљан је као Давидов син крајњих времена који обавља посао „извршавања правде, побеђивања Божјих непријатеља, владања обновљеним Израелом, успостављања непролазног мира”. Месија је често називан „Цар Месија” () или malka meshiḥa на арамејском. Ипак, предлагане су и друге врсте месијанских фигура — савршени свештеник или небески Син Човечији који доноси васкрсење мртвих и последњи суд. Концепт има корен у апокалиптичкој књижевности од 2. века п. н. е. до 1. века п. н. е.
Демографија
Године 60. н. е., било је стотина, али не и десетина хиљада хришћана. Крајем 1. века н. е., било је 7000–7500 хришћана у целом свету. Историчари не верују бројевима датим у Делима апостолским. Барт Ерман подржава бројке од 1000–1500 хришћана 60. н. е. и 7000–10000 хришћана 100. н. е. Кит Хопкинс и Кристофер Кели подржавају бројку од 1400 хришћана 50. н. е.
Исусов живот и служба
Извори
Хришћански извори, попут четири канонска јеванђеља, Павлових посланица и новозаветних апокрифа, укључују детаљне приче о Исусу, али научници се разликују у погледу историчности одређених епизода описаних у библијским извештајима о Исусу. Јеванђеља су теолошки документи, који „пружају информације за које су аутори сматрали да су неопходне за верски развој хришћанских заједница у којима су радили.” Састоје се од кратких одломака, или перикопа, распоређених на различите начине који су одговарали њиховим циљевима.
Нехришћански извори који се користе за проучавање и утврђивање историчности Исуса укључују јеврејске изворе попут Јосифа Флавија и римске изворе попут Тацита. Ови извори се упоређују са хришћанским изворима попут Павлових посланица и синоптичких јеванђеља. Ови извори су обично независни једни од других (нпр. јеврејски извори се не ослањају на римске), а сличности и разлике међу њима користе се у процесу аутентификације.
Историјска личност
Библичар Грем Стентон примећује да „скоро сви историчари, било да су хришћани или не, прихватају да је Исус постојао”, и да се о њему зна више него о било ком другом верском учитељу из 1. или 2. века са изузетком Павла. Два догађаја из Исусовог живота која су предмет „готово универзалне сагласности” су да је Исуса крстио Јован Крститељ и да је распет по наређењу Понтија Пилата, римског префекта. наводи да су крштење и распеће „две чињенице у Исусовом животу [које] уживају готово универзалну сагласност”.: „Да је био распет, сигурно је колико ишта историјско може бити, јер се и Јосиф Флавије и Тацит ... слажу са хришћанским извештајима бар у тој основној чињеници.” Библичарка Ејми-Џил Левин сумира научни консензус о Исусовом животу на следећи начин:
Постоји широко неслагање међу научницима о детаљима Исусовог живота поменутим у јеванђељским наративима и о значењу његових учења. Што се тиче тачности извештаја, гледишта се крећу од тога да се они сматрају непогрешивим описима Исусовог живота, преко сумње да ли су историјски поуздани у низу тачака, до тога да се сматра да пружају врло мало историјских информација о његовом животу изван основа. Према Барту Ерману, јеванђеља су „пуна неисторијског материјала, извештаја о догађајима који се нису могли догодити”, и контрадикторних извештаја о истим догађајима. Као историјски извори, јеванђеља се морају „одмеравати и критички процењивати”. Научници често праве разлику између Исуса историје и Христа вере, и два различита приказа се могу наћи у том погледу.
Академски научници су конструисали различите портрете и профиле за Исуса. Савремена наука смешта Исуса чврсто у јеврејску традицију,Theissen, Gerd and Annette Merz. The historical Jesus: a comprehensive guide. Fortress Press. 1998. translated from German (1996 edition) а најистакнутије схватање Исуса је као јеврејског апокалиптичног пророка или есхатолошког учитеља. Други портрети су харизматични исцелитељ, цинички филозоф, јеврејски Месија и пророк друштвених промена.
Служба и есхатолошка очекивања
мини|Горња соба на Сионској гори у Јерусалиму, за коју се тврди да је место Тајне вечере и Педесетнице
У канонским јеванђељима, Исусова служба почиње његовим крштењем у унутрашњости римске Јудеје и Трансјорданије, близу реке Јордан, и завршава се у Јерусалиму, након Тајне вечере са својим ученицима. Јеванђеље по Луки () наводи да је Исус имао „око тридесет година” на почетку своје службе. Хронологија Исуса обично процењује датум почетка његове службе на 27–29. н. е., а крај у распону од 30–36. н. е.
У синоптичким јеванђељима (Матеј, Марко и Лука), јеврејска есхатологија заузима централно место. Након што га је крстио Јован Крститељ, Исус опширно поучава током једне године, или можда само неколико месеци, о долазећем Царству Божјем (или, у Матеју, Царству Небеском), у афоризмима и параболама, користећи поређења и фигуре говора. У Јеванђељу по Јовану, сам Исус је главни субјект.
Синоптичка јеванђеља представљају различите погледе на Царство Божје. Док је Царство у суштини описано као есхатолошко, неки текстови представљају Царство као већ присутно, док други текстови приказују Царство као место на небу у које се улази после смрти, или као присуство Бога на земљи.. Док неке изреке сугеришу да је Исус очекивао да је крај близу, друге постављају време између његовог присуства и коначних догађаја, сугеришући да је Исус разумео да је долазак Царства Божјег условљен покајањем са променљивим датумом. Исус говори очекујући долазак „Сина Човечијег” са неба, апокалиптичне фигуре која би покренула „долазећи суд и искупљење Израела”. Према Дејвису, Беседа на гори представља Исуса као новог Мојсија који доноси Нови закон (референца на Мојсијев закон, Месијанску Тору).
Смрт и васкрсење мини|Распеће, Ђовани Батиста Тијеполо, око 1745–1750, Уметнички музеј Сент Луис
Исусов живот окончан је његовим погубљењем распећем. Његови рани следбеници веровали су да је три дана након смрти, Исус телесно устао из мртвих. Павлова писма и Јеванђеља садрже извештаје о бројним указивањима после његове смрти и сахране.
Конзервативни хришћански научници (поред апологета и теолога) генерално представљају ове извештаје као описе стварних појава васкрслог и преображеног физичког тела. Према Н. Т. Рајту, постоји значајна једнодушност међу раним хришћанским писцима (први и други век) да је Исус телесно устао из мртвих.Wright, N.T. (2003), The Resurrection of the Son of God, Крејг Л. Бломберг тврди да постоје довољни аргументи за историчност васкрсења.Blomberg, Craig L. (1987), The Historical Reliability of the Gospels, 2nd Ed, 2007. У секуларној и либерално-хришћанској науци, тврди се да су ова указивања описи визионарских постхумних искустава Исуса. Према овом гледишту, Исусова смрт је реинтерпретирана као есхатолошки догађај, хранећи екстатичка искуства Исуса, а осећај да је Исус жив „сигнализирао је најранијим верницима да су дани есхатолошког испуњења наступили”.Larry Hurtado (4. 12. 2018), ″'When Christians were Jews': Paula Fredriksen on 'The First Generation'″ Герд Лидеман тврди да је Петар имао визију Исуса, изазвану осећајем кривице због издаје Исуса. Визија је појачала тај осећај кривице, и Петар је то доживео као стварно појављивање Исуса, усталог из мртвих.Bart Ehrman (5. 10. 2012), Gerd Lüdemann on the Resurrection of Jesus
Вера у Исусово васкрсење дала је подстицај у одређеним хришћанским сектама за узвишење Исуса до статуса божанског Сина и Господара Божјег Краљевства и наставку њихове мисионарске активности. Његови следбеници очекивали су да ће Исус започети Царство Божје.
Јеврејско-хришћанство