Миранда Пристли (рођена као Миријам Принчек; 25. октобар 1949) лик је из романа Ђаво носи Праду књижевнице Лорен Вајсбергер из 2003. године. У филмској адаптацији из 2006. тумачи је Мерил Стрип, као и у наставку филма из 2026. године.

Она је главна и одговорна уредница измишљеног модног часописа Писта, са седиштем у Њујорку. Позната је по хладном држању и огромном утицају који има у свету моде.

Измишљена биографија Миранда Пристли рођена је као Миријам Принчек 25. октобра 1949. године у Ист Енду у Лондону. Потицала је из сиромашне, али побожне православне јеврејске породице, која се ослањала на помоћ заједнице, јер је њен отац радио повремене послове, док јој је мајка преминула на порођају. Миријамина бака се потом уселила код породице како би помогла у одгајању деце. Миријам је штедела ситан новац који су јој давала браћа и сестре, а касније је радила као асистенткиња једном британском модном дизајнеру. Убрзо је стекла углед у лондонском модном свету, ноћу је учила француски језик, а затим је постала млађа уредница часописа Шик у Паризу. Са двадесет четири године променила је име у Миранда Пристли и заменила свој груби нагласак отменим изговором. Десет година је радила у француском издању Писте, након чега ју је компанија Елијас-Кларк преместила у америчко издање часописа. Заједно са супругом и ћеркама близнакињама преселила се у пентхаус на углу Пете авеније и 76. улице. Она је главна и одговорна уредница Писте, веома угледног и утицајног модног часописа који издаје компанија Елијас-Кларк. Позната је по томе што уз свакодневне комбинације носи белу мараму модне куће Ермес, као и по начину на који се односи према подређенима, што често прелази границе емоционалног и психолошког злостављања.

Иако запосленима често говори да би „милион девојака убило за тај посао”, њен суров однос према сарадницима доводи до честе смене личних асистената. Средиште њеног приказа у роману и филму јесте њена најновија асистенткиња, Андреа Енди Сакс, млада дипломирана новинарка.

Пристли има ћерке близнакиње, Каролајн и Касиди, које је добила у другом од своја три брака. У једној рецензији наведено је да „изгледају као статисти из филма Предсказање”.Peter Howell, "The devil in Ms. Streep", Toronto Star, Toronto ON: Torstar, 30 June 2006. Page C3, 6 columns.

У филмској адаптацији романа њена прошлост уопште није приказана.

Карактеризација

Њен лик описиван је као ауторитативан и дива, а сама Миранда као арогантна, мегаломанска и егоцентрична особа.

Поређење књижевног и филмског лика

Роман Ауторка Лорен Вајсбергер негирала је да је Миранда Пристли заснована на главној и одговорној уредници часописа Вог Ани Винтур.Weisberger, Lauren; Q and A; randomhouse.com; retrieved September 3, 2006. У промотивном материјалу за роман навела је да су Мирандини испади и захтеви делимично измишљени, а делимично настали као спој стварних искустава које су она и њени пријатељи имали на својим првим пословима. Ипак, у наставку романа ауторка описује Миранду на кошаркашкој утакмици са Рафаелом Надалом, што представља алузију на пријатељство Ане Винтур и Роџера Федерера, а помиње се и да је постала уредничка директорка целокупне матичне компаније часописа Писта, што упућује на Винтурину функцију уметничке директорке компаније Конде Наст.

Филм У филмској адаптацији Миранда је приказана као знатно саосећајнији лик него у роману. Иако је и даље подједнако сурова и манипулативна, током филма показује и тренутке рањивости, нарочито када се пред Андреом поверава о пропасти свог брака и страху да ће то негативно утицати на њене ћерке. Филмска верзија Миранде такође говори америчким акцентом, што снажно указује на то да она у филму није Британка, како је представљена у роману.

Већина, ако не и све критике и чланци о филму, повезивали су лик Миранде са Аном Винтур. Надимак Нуклеарна Винтур често се користио за Ану, која је важила за особу са многим особинама сличним Миранди Пристли, иако је показивала и више људских и позитивних страна. Мерил Стрип је више пута истицала да своју интерпретацију није директно засновала на Винтуровој, већ на мушкарцима које је познавала. Стрипова се са Винтуровом први пут сусрела тек на претпремијерној пројекцији филма. Као инспирацију за лик наводила је и Круелу де Вил, Марту Стјуарт и дух Џоуне Крофорд из филма Mommie Dearest.

Када је реч о Мирандином изгледу, Стрипова је као узор имала манекенку Кармен Дел’Орефиче, познату по својој препознатљивој белој фризури. У интервјуу за Варајети изјавила је да је желела спој њеног изгледа са „непоколебљивом елеганцијом и ауторитетом Кристин Лагард”.

Стрипова је често говорила да је њена глума инспирисана мушкарцима, али је дуго чувала њихов идентитет у тајности, све до десетогодишњице филма 2016. године. Том приликом је открила: „Глас сам преузела од Клинта Иствуда. Он никада, баш никада не подиже тон, па сви морају да се нагну како би га чули, а самим тим аутоматски постаје најмоћнија особа у просторији. Али није духовит. То сам преузела од Мајка Николса. Ход је, бојим се, мој.”

Пријем код критике Мерил Стрип добила је изузетне похвале критичара за тумачење Миранде Пристли, а многи су истицали да је лик, који је у роману био готово потпуно несимпатичан, учинила далеко сложенијим и вишеслојнијим. Критичар Еј О. Скот из листа Њујорк тајмс написао је: „Са сребрном косом и бледом кожом, шапутавом дикцијом савршеном као и њено држање, Миранда Мерил Стрип изазива и страх и дивљење. Она више није тек оличење зла, већ представа аристократске, одлучне и изненађујуће људске отмености.”

Лиз Џоунс, некадашња уредница британског издања часописа Мари Клер, написала је да је филм за њу био „језив подсетник на три најнадреалније године” њеног живота. Једини детаљ који је сматрала нетачним било је одсуство цвећа у Мирандиној хотелској соби у Паризу, током њеног уредничког мандата собе у Паризу и Милану биле су преплављене букетима модних дизајнера, толико да је имала утисак „као да је прерано умрла”. Посебно је потврдила веродостојност Мирандиног карактера: „Било је потребно само неколико недеља на том послу да се претворим у то необично егзотично и размажено створење: магазинску моћницу, чијим прохтевима, као и Мирандиним, сви морају да угађају.”

Џенет Бренан Крофт са Универзитета Оклахома тумачила је филм као савремену верзију мита о Психи, једне од раних варијанти херојског путовања, у којој Миранда преузима улогу Афродите. Према њеном тумачењу, лик сазрева под вођством старије жене која у почетку делује као мучитељка. „Ова ауторитативна женска фигура понекад може изгледати и као непријатељ, али у ствари усмерава и подстиче развој Психе ка потпуном укључивању у друштво.” Крофтова је упоредила наизглед бесмислене задатке које Миранда задаје Енди са задацима које Афродита поставља Психи, закључивши да „кроз превазилажење сукоба ћерка, односно ученица, достиже здраву равнотежу између независности и поштовања или љубави према мајци, односно менторки”. Награде и признања Организација Свечаност Категорија Резултат Реф. Оскар 79. додела награда Оскар Најбоља главна глумица БАФТА 60. додела награда Британске академије филмске и телевизијске уметности Најбоља главна глумица Златни глобус 64. додела награда Златни глобус Најбоља глумица у филму – мјузикл или комедија САГ награде 13. додела САГ награда Изузетно глумачко остварење женског глумца у главној улози у филму Утицај и наслеђе У мају 2007. године америчка дневна сапуница Општа болница увела је нови лик Кејт Хауард, коју је првобитно тумачила Меган Ворд, а која је била заснована на лику Миранде Пристли. Кејт је у великој мери налик Миранди, а најупадљивија разлика између њих јесте старост. Касније исте године, епизода „Новац” четврте сезоне серије У канцеларији почиње сценом у којој Мајкл Скот, кога тумачи Стив Карел, након гледања филма узвикује „Одрезак!” и „Донесите ми Армани!”, обраћајући се Пем Бизни, рецепционарки компаније „Дандер-Мифлин”, коју игра Џена Фишер. У фебруару 2018. године, у ријалити програму У корак са Кардашијановима, Крис Џенер се у једној епизоди појавила обучена као Миранда Пристли, представљајући своју персону „шефице”.

Поводом десетогодишњице филма, Алиса Розенберг је у тексту за Вашингтон пост написала да је Миранда претеча женских антихероина које су обележиле популарне телевизијске серије крајем 2000-их и током 2010-их, попут Оливије Поуп из серије Скандал и Серсеје Ланистер из Игре престола. Према њеном мишљењу, Миранда, попут тих ликова, успешно преузима позицију моћи која је традиционално резервисана за мушке ликове, упркос својим моралним манама, а истовремено мора да брани своје место од покушаја да буде уклоњена због приватног живота, како би „доказала да, као биће вођено емоцијама, ту никада није ни припадала”. Иако у томе успева, како пред собом тако и пред другима, „затворила се у живот подједнако строг и ограничен као уска сукња оловка-кроја”. Часопис Варајети оценио је да је „ова карактеризација показала Холивуду да никада није мудро потценити вредност снажне жене”.

Моника Торес је 2020. године у тексту за Хафингтон пост писала како је, гледајући филм поново први пут још од тинејџерских дана, стекла много више разумевања за лик Миранде. Као тинејџерка се снажно поистовећивала са Андреом и мрзела Миранду, али је касније, као запослена одрасла особа, стекла далеко сложеније разумевање њеног лика, као и бројних професионалних грешака које праве запослени у редакцији Писте. Иако Андреа драматично прекида однос са њом, Торесова истиче да јој Миранда на крају ипак даје позитивну препоруку за посао. „То је више него што би већина људи учинила за запосленог који је срушио све мостове за собом.”

Референце

Спољашње везе

Miranda Priestly role was the 14th nomination of Meryl Streep to the Academy Awards