Албанска уметност

мини|десно|262px|Тирана је један од центара уметности у Албанији.

Албанска уметност (, IPA: ) обухвата све уметничке изразе и уметничка дела у Албанији или која су створили Албанци. Уметност земље су или дела која су произвели њени људи или дела настала под утицајем њене културе и традиције. Сачувала је своје оригиналне елементе и традиције упркос дугој и бурној историји у време када су Албанију насељавали Илири и Антички Грци и касније освајали Римљани, Византинци, Млечани и Османлије.

мини|усправно=1.5| Ибрахим Кодра, Море, 1968, Национална галерија Косова

У различито време, илирска, античка грчка и античка римска уметност развијале су се у Албанији и очуване у бројним медијима укључујући архитектуру, скулптуру, грнчарију и мозаик. Стеновити натписи у Заливу Грама и мозаик у Драчу могу се пратити уназад до 4. века пре нове ере, а изванредни древни остаци могу се пронаћи у Аполонији, Билису, Скадру, Бутринту и другде широм земље.

Срж средњовековне албанске уметности започео је наследник Римског царства, односно Византијско царство које је владало великом већином Албаније и Балканског полуострва. Састојала се постепено од фресака, мурала и икона осликаних са дивљења вредном употребом боје и злата. Онуфри, Давид Селеница, Костандин Шпатараку и Браћа Зографи најеминентнији су представници средњовековне албанске уметности. Епитаф из Главенице, епитаф исписан на плаштаници, један је од најбољих артефаката овог жанра на Балкану.

Током османске инвазије на Албанију, многи Албанци су мигрирали из тог подручја бежећи од различитих друштвено-политичких и економских тешкоћа. Међу њима, средњовековни сликари Марко Басаити и Виктор Карпачи, скулптор и архитекта Андреа Николе Алекси и колекционар уметности Алесандро Албани. Они који су живели у Млетачкој републици основали су Скуолу дељи Албанези која је служила као културни и друштвени центар за Албанце.

Албанска ренесанса, у области уметности, развијала се први пут од средњег века у прилично различитим правцима, посебно према западу и у почетку је доминирала централна фигура Коља Идромена. Сликари су трагали за значењем, традицијом и идентитетом, што је водило прво ка реализму, а касније ка импресионизму.

Историја

Рани период

190px|мини|десно|Деволијска грнчарија из Каменице.

У границама данашње албанске државе, постојало је неколико праисторијских медитеранских култура које су оставиле бројне сликовне записе у долини Крјегјата, Горанцима, Малику, Коњспољској пећини, Блаз пећини, Гајтан пећини, Трен пећини и многим другим налазиштима широм Албаније....

Током бронзаног доба, бројна илирска и античка грчка племена почела су да се појављују на територији Албаније и успоставила неколико уметничких центара истовремено. Теракота је била широко коришћена у обе културе, нарочито за рељефе и друге архитектонске сврхе. Поприличан број теракотних фигурина, између осталих и илирских, пронађен је код Белша и осим тога широм Албаније.

Уметност грнчарије такође је цветала током тог периода и сматра се једном од најкарактеристичнијих уметности насталих из антике. Различити симболи, ритуали, језик и фолклор били су уткани у уметност грнчарије. Деволијска грнчарија, названа по долини Девол, била је производ Илира. Грнчарија Илира се у почетку састојала од геометријских шара као што су кругови, квадрати, ромбови и других сличних мотива, да би касније била под утицајем античке грчке грнчарије.

Од најранијих времена мозаици су коришћени за покривање подова у главним просторијама зграда, палата и гробница, као и у свечаним просторијама приватних кућа. Употреба мозаика постала је распрострањена у Илирији и античким грчким колонијама дуж илирске обале на Јадранском и Јонском мору. Најранији примери мозаичких подова датирају из античког периода и налазе се у Аполонији, Бутринту, Тирани, Лину и Драчу. Лептирка из Драча, најранији мозаик откривен у Албанији, је полихроматски мозаик углавном направљен од разнобојних облутака.Fjalori Enciklopedik Shqiptar, Akademia e Shkencave - Tiranë, 1984 (MOZAIKU I DURRËSIT ME PORTRETIN E NJE GRUAJE, page 726) Поседује чудесну грациозност своје фигуре и велику изврсност уметничке креативности.

Римски период обележен је продукцијом скулптура представљених као симболичка уметност. Римска скулптура била је под великим утицајем скулптура Грчке и етрурске цивилизације, а импресивни примери могу се углавном наћи у градовима Аполонија и Бутринт, који су цветали током тог периода.

Средњовековни византијски период

300px|мини|десно|Епитаф из Главенице се често сматра врхунцем средњовековне албанске уметности, а наручио га је Ђерђ Арианити 1373. године.

Када је Римско царство подељено у четвртом веку, већи део Илирије остао је у Источном римском царству конвенционално познатом као Византијско царство. Византијска уметност, уметност Источног римског царства од око 5. века до пада Константинопоља 1453. године, била је претежно обележена верским изразима и обновљеним интересовањем за технике Римског царства помешане са темама хришћанства.

Иконе и фреске појавиле су се као значајна уметничка форма са опсежном изградњом цркава у Албанији. Оне су прекривале унутрашње зидове, подове и куполе сакралних грађевина, а њихова величина и значај су расли. Употреба златне и светлих боја била је важна; свака боја имала је своју вредност и значење. Поред тога, боје се никада нису мешале, већ су увек коришћене чисте.

Најраније иконе у Албанији датирају из тринаестог века, а генерално се процењује да је њихов уметнички врхунац достигнут у осамнаестом веку. До данас нису пронађене слике пре тринаестог века које су насликали Албанци. Ипак, неколико старијих грађевина у земљи чува различите колекције слика које датирају из византијског периода.

Илуминирани рукописи били су још једно значајно обележје албанске средњовековне уметности. Рукописни Бератски кодекс и Бератски кодекс II два су древна јеванђеља из Берата, која датирају из шестог и деветог века. Она представљају једно од највреднијих блага албанског културног наслеђа и уписана су на Унескову листу Памћења света 2005. године.

До петнаестог века, након Пада Константинопоља и инвазије Османског царства на Југоисточну Европу, уметност коју су стварали православни хришћани који живе на Балкану често се називала поствизантијском уметношћу. У том периоду албански сликари су створили многе вредне споменике и артефакте. Иновације у иконографији обогаћене су новим уметничким елементима.

270px|мини|лево|Фреска Светог Стефана од Давида Селенице.

Најпознатији албански сликар био је Онуфри који је скоро цео свој радни век провео у Албанији и Македонији. Онуфри се истицао богатом употребом боја и декоративних нијанси са извесним етнографским националним елементима који су још видљивији код његових наследника Давида Селенице, Костандина Шпатаракуа и Браће Зографи. Раскошно су осликавали разне цркве и манастире широм Албаније и суседних земаља, што је посебно видљиво у Берату, Елбасану, Воскопоји и Корчи.

За османски период Албаније током петнаестог века традиционално се каже да је имао негативан утицај на албанску уметност и тако су утицаји ренесансе били угашени. Овај утицај је апсорбован и реинтерпретиран опсежном изградњом џамија која је отворила ново поглавље у албанској уметности, поглавље исламске уметности. Овај стил уметности обично је приказиван највишим степеном мотива, арабески и орнаментике испреплетених геометријских шара полигона, кругова и испреплетених линија и кривих. Културни утицај Османског царства утицао је на многе аспекте албанског културног живота. Упркос локалним традицијама, османска визуелна култура утицала је на локалну културу, посебно увођењем нових модела визуелног представљања, нових тема у зидном сликарству и нових декоративних шара.

Албанска ренесанса

160px|мини|Мотра Тоне од Коља Идромена.

У деветнаестом веку започиње значајна ера за албанску уметност. Велики ослободилачки актови започети са Призренском лигом 1878. године, који су довели до Независности 1912. године, створили су климу за нови уметнички покрет, који ће реалније одражавати живот и историју, а Импресионизам и Реализам постали су доминантни.

Кољ Идромено је можда најпознатији од реалистичких сликара у земљи и често се сматра зачетником реализма у Албанији. Неки уметници су забележили историјску прошлост и идентитет Албанаца кроз пејзаже пространих шума, широких река, нетакнутих језера, као и портрете. Други уметници били су фокусирани на друштвену критику, приказујући услове народа. До почетка двадесетог века, догодила се радикална уметничка промена и доживљен је патриотски препород. Година 1883. доминира и слави се због стварања најважнијих и најфинијих слика Портрет Скендербега од Јорђија Панаритија и Мотра Тоне од Коља Идромена.

Импресионизам се није испољио међу албанским уметницима све до после 1900. године. Инспирисао је бројне сликаре, међу њима Вангјуш Мио, првог импресионистичког сликара Албаније.

До средине двадесетог века, комунистичка власт је завладала Албанијом, а уметничка дела настала током комунистичке ере одражавају то време. Уметност је била цензурисана од стране власти и уметници су били подстицани да стварају дела која промовишу социјализам. Доминантна тема албанског сликарства био је пролетаријат, окосница социјалистичког система. Велики део уметности у земљи фокусирао се на домаће сцене, попут мушкараца на раду у пољима и жена које хране кокошке. Такође, пејзажне сцене биле су веома популаризоване од стране албанских сликара.

Модерни период мини|Детаљ слике партизанке у борби, Национални историјски музеј, Тирана, Албанија Иако је Албанија напустила комунизам зарад демократије 1991. године, научници тренутно сврставају албанска уметничка дела у категорију „социјалистички реализам”, због његовог нагласка на приказивању стварних људи и ситуација. Иако је велики део албанске уметности под утицајем импресионизма и експресионизма, она је најреалистичнија у свом приказу свакодневног живота. Таква дела могу се наћи у Националној уметничкој галерији Албаније и Националном историјском музеју, оба смештена у Тирани. Савремена албанска уметност приказује борбу обичних Албанаца, међутим, нови уметници користе различите уметничке стилове да пренесу ову поруку. Албански уметници настављају да унапређују уметност, док њихова уметност по садржају остаје изразито албанска.

Иако је постмодернизам међу албанским уметницима уведен релативно недавно, постоји низ међународно познатих уметника и дела. Међу најпознатијим савременим албанским уметницима су Анри Сала, Сислеј Џафа, Адриан Паци, Хелидон Ђерђи, Албан Хајдинај и Армандо Луљај. Луљај је касније постао један од оснивача уметничког колектива Манифесто.

Постмодерни тенденције међу Албанцима први пут су уочене током 1980-их на Косову.

Скулптуре националних икона постале су популарне широм земље. Године 1968, вајар Одисе Паскали (уз помоћ колега вајара Андреа Мане и Јанака Пача) изградио је споменик Скендербегу, албанском националном хероју, у част 500. годишњице његове смрти, и постављен је у центру главног града Тиране.

Тиранско бијенале је главни савремени, међународни уметнички догађај. Основали су га 2001. године Еди Мука, Гезим Ћендро и Ђанкарло Полити, а током година уживало је допринос многих међународних кустоса, као што су Франческо Бонами, Адела Деметија, Масимилијано Ђиони, Јенс Хофман, Ханс Улрих Обрист и Харалд Земан. Обично се позивају многи познати албански и страни уметници.TICA

Посвете

У различитим периодима, разна ликовна дела страних уметника широм Европе, као што су слике, портрети, бакрописи, скулптуре, рељефи и дела других уметничких жанрова, била су посвећена Албанији и албанском народу.

Године 1585, италијански ренесансни сликар, Паоло Веронезе посветио је слику која приказује Опсаду Скадра из средњег века становницима Скадра, а која се налази на плафону Дуждеве палате у Венецији, Италија.