Локалитет Старо село удаљен је око 1,5 километара од сеоске цркве у правцу северозапада. Представља лесни плато у облику острва, уздигнут за око десет метара у односу на околни ритски терен, који чине плавине Тамиша и његовог рукавца, потока Тукоша. Димензије локалитета износе око 400×600 метара.

О локалитету На Старом селу је педесетих година прошлог века започета експлоатација земље за потребе пољске циглане, чијим радом је уништен северозападни део локалитета. Први археолошки налази регистровани су 1956. и 1958. године, рекогносцирањима Народног музеја Панчево, када су уочени укопани објекти са налазима старчевачке керамике. Средином деведесетих година прошлог века обновљен је рад циглане и тада је уништено или оштећено неколико археолошких објеката на северном делу локалитета.

У периоду између 2002. и 2004. године, екипа Народног музеја Панчево је у циљу заштите археолошких објеката, видљивих на профилима цигларских ископа, обавила заштитна археолошка истраживања. Откривени су делови насеља из периода старчевачке културе, старијег гвозденог доба, Велике сеобе народа, 10—11. века, 14—15. века и 17—18. века, као и део некрополе из 14—15. века.

Периоду старчевачке културе припадају две јаме оштећне ископом циглане. Обе су овалног облика, плитко укопане у здравицу. У испунама јама пронађена је већа количина уломака старчевачке керамике, животињских костију и делови камених глачаних секира. Старијем гвозденом добу, култури поља са урнама, а ближе периоду Босут 2, Басараби фази ове културе, приписују се три истражена објекта, јаме квадратног, овалног или правоугаоног облика.

Из раздобља 10—11. века истражени су делови два кружна трапа и два полуукопана станишта. Верује се да су у питању куће четвороуганог облика од којих су остали очувани само делови. Инвентар ових објеката чине уломци грнчарије изграђених на спором витлу.

Из раздобља 14—15. века откривени су остаци насеља и део некрополе. Насељу припадају једна калотаста пећ са приступном јамом, једна полуукопана и једна надземна кућа, коју су највећим делом уништене цигларским ископом и познијим укопима. У овим објектима пронађена је грнчарија израђена на брзом грнчарском колу, са особинама средњоевропске грнчарске традиције. Некропола овог насеља откривена је на јужном делу локалитета, где је истражено шест гробова, оријентисаних у правцу запад–исток, са извесним одступањима. Покојници су положени на леђа, са рукама прекрштеним на грудима или на стомаку. Гробови су без прилога, осим једног, где је пронађен угарски сребрни новчић искован у време краља Жигмунда између 1427. и 1430. године, што датује некрополу у оквиру 15. века. У културном слоју изнад овог гроба су пронађени делови изломљеног лонца, верује се да је разбијен након сахране.

Из периода 17—18. века истражено је десет објеката. Међу њима, шест објеката је уже опредељено у 17. век. Истражена су четири трапа кружног или елиптичног објекта. Делимично је истражена једна надземна кућа и једно полуукопано станиште. Покретни археолошки материјал из овог периода углавном чине уломци грнчарије. Издваја се група грнчарије, чије се порекло везује за српску средњовековну традицију, која се на простору Војводине појављује са приливом српских избеглица, након турских освајања Србије. Следећа група грнчарије везује се за средњовековну грнчаријску традицију. Најбројнију групу чини занатски изграђивана „мохачка” грнчарија, која је честа на тлу Балкана и у деловима Панонске низије под турском влашћу током 16—17. века. Под својим данашњим именом насеље се први пут помиње у Пећком катастигу из 1663. године, где се наводи да његови становници, Срби са протом на челу, дарују поклонима Пећку патријаршију. Село је тада припадало панчевачкој нахији, у оквиру темишварског вилајета.

Пет објеката (трапови и једна отпадна јама) уже је опредељено у 18. век. У овим објектима је такође откривена разноврсна грнчарија, подељена у неколико група. Прва група наставља традицију средњоевропске сликане грнчарије из претходног раздобља. Друга група доводи се у везу са укључивањем наших области у оквиру аустријског царства, након ратова 1716—1718. године, док у трећу групу спадају налази „хабанске” грнчарије. Након аустро–турских ратова, српско становништво Идвора је административно организовано у новоформираном панчевачком дистрикту, а од 1773. године Идвор је у саставу илирске војничке границе. У традицији становника Идвора двадесетих година 20. века, остало је забележено предање о старом Идвору, који се налазио на Старом селу и који је напуштен 1795. године, а исте године је основано насеље на данашњој позицији.

Галерија

Види још

Народни музеј Панчево Идвор

Референце

Литература

Ђорђевић, В. 2007. Археолошка ископавања локалитета Старо село код Идвора у 2003. години, Археолошки преглед 1: 62–65. Ђорђевић, Ј. и Ђорђевић, В. 2005. Резултати археолошких истраживања вишеслојног локалитета Старо село у Идвору 2002—2004. године, Гласник Српског археолошког друштва 21: 251–280.

Категорија:Археолошка налазишта у Србији Категорија:Грађевине у Панчеву Категорија:Народни музеј Панчево