Критика атеизма је критика концепата, валидности или утицаја атеизма, укључујући повезане политичке и друштвене импликације. Критике обухватају ставове засноване на историји науке, филозофске и логичке критике, налазе како у природним тако и у друштвеним наукама, теистичке апологетске аргументе, аргументе који се односе на етику и морал, ефекте атеизма на појединца или претпоставке на којима атеизам почива.
Научник Карл Сејган изјавио је да не зна ни за један убедљив доказ против постојања Бога. Теисти попут биолога и професора Кенета Р. Милера критикују атеизам као ненаучну позицију. Аналитички филозоф Алвин Плантинга, професор филозофије емеритус на Универзитету Нотр Дам, тврди да би неуспех теистичких аргумената могао да буде добар основ за агностицизам, али не и за атеизам; и указује на запажање фино подешеног универзума као на нешто што је вероватније објашњено теизмом него атеизмом. Оксфордски професор математике Џон Ленокс сматра да је атеизам инфериорнији поглед на свет у односу на теизам и приписује К. С. Луису најбољу формулацију Мертонове тезе да се наука угодније уклапа у теистичке представе на основу тога што су људи постали научници у западној Европи у 16. и 17. веку „[з]ато што су очекивали закон у природи, а очекивали су закон у природи зато што су веровали у законодавца.“ Другим речима, управо је вера у Бога била „мотор који је покретао модерну науку“. Амерички лекар-научник Франсис Колинс такође наводи Луиса као убедљивог у томе да га је убедио да је теизам рационалнији поглед на свет од атеизма.
Остале критике фокусиране су на уочене ефекте на морал и друштвену кохезију. Просветитељски филозоф Волтер, деиста, сматрао је да безбожништво слаби „свете везе друштва“, написавши: „Да Бог не постоји, требало би га измислити“. Отац класичног либерализма, Џон Лок, веровао је да би порицање Божјег постојања поткопало друштвени поредак и довело до хаоса. Едмунд Берк, ирски филозоф и државник из 18. века, кога су хвалили и конзервативци и либерали због његовог „свеобухватног интелекта“, видео је религију као основу цивилног друштва и написао је да је „човек по својој конституцији религиозна животиња; да је атеизам против, не само нашег разума, већ и наших инстинката; и да не може дуго превладати“. Папа Пије XI написао је да је комунистички атеизам усмерен на „рушење друштвеног поретка и подривање самих темеља хришћанске цивилизације“. Током 1990-их, папа Јован Павле II критиковао је све распрострањенији „практични атеизам“ као нешто што замагљује „верски и морални осећај људског срца“ и доводи до друштава која се боре да одрже склад.
Остале критике односе се на историјско изобличавање како религије тако и атеизма од стране атеистичких заговорника. Залагање за атеизам од стране неких насилнијих експонената Француске револуције, каснија борбеност марксистичко-лењинистичког атеизма и истакнутост атеизма у тоталитарним државама формираним у 20. веку често се наводи у критичким проценама импликација атеизма. У својим Размишљањима о револуцији у Француској, Берк је жестоко напао „атеистички фанатизам“. Папска енциклика из 1937. Divini Redemptoris осудила је атеизам Совјетског Савеза под Јосифом Стаљином, који је касније утицао на успостављање државног атеизма широм Источне Европе и другде, укључујући Мао Цедунгову Кину, Кимову Северну Кореју и Пол Потову Камбоџу. Разни песници, романсијери и лаички теолози, међу њима филозофи Г. К. Честертон и К. С. Луис, такође су критиковали атеизам. На пример, Честертону се често приписује цитат: „Онај ко не верује у Бога, повероваће у све и свашта“.
Дефиниције и концепти Атеизам је одсуство веровања да било какви богови постоје, позиција да нема богова, пропозиција да Бог не постоји, или одбацивање веровања у постојање Бога.* (страна 175 у издању из 1967)
Деизам је облик теизма у којем је Бог створио универзум и успоставио рационално схватљиве моралне и природне законе, али не интервенише у људским пословима путем посебног откривења. Деизам је природна религија где се веровање у Бога заснива на примени разума и доказа уочених у дизајну и законима у природи. Хришћански деизам се односи на деисту који верује у морална учења, али не и у божанство Исуса.
Аргументи и критике атеизма Последњих 50 година донело је пораст академских филозофских аргумената критичних према позицијама атеизма, тврдећи да су филозофски неутемељени. Неки од чешћих међу овим аргументима су презумпција атеизма, логички аргумент из зла, евиденцијални аргумент из зла, аргумент из неверовања и аргументи из одсуства доказа.
Презумпција атеизма мини|Филозоф Антони Гарард Њутн Флу написао је Презумпцију атеизма 1976. године.|214x214пик Године 1976, атеистички филозоф Антони Флу написао је Презумпцију атеизма у којем је тврдио да би питање о постојању Бога требало да почне претпоставком атеизма као подразумеване позиције. Према Флуу, норма у академској филозофији и јавном дијалогу у то време била је да атеисти и теисти обострано деле сопствене „терете доказивања“ за своје позиције. Флу је предложио да његове академске колеге редефинишу „атеизам“ како би донели ове промене:
Флуов предлог наишао је на мало прихватања у 20. веку, иако се с почетком 21. века Флуова шира дефиниција атеизма почела чешће износити. Године 2007, аналитички филозоф Вилијам Лејн Крејг описао је презумпцију атеизма као „једно од најчешће нуђених оправдања атеизма“. Године 2010, ББЦ новинар Вилијам Кроли објаснио је да је Флуова презумпција атеизма „изнела аргумент, који данас следи нови атеизам“ тврдећи да би атеизам требало да буде подразумевана позиција. У данашњим расправама, атеисти износе презумпцију атеизма тврдећи да је атеизам подразумевана позиција без терета доказивања и тврде да терет доказивања за постојање Бога почива искључиво на теисти.
Презумпција атеизма била је предмет критике од стране атеиста, агностика и теиста откако је Флу изнео свој став пре више од 40 година.
Критика презумпције атеизма Агностички аналитички филозоф Ентони Кени одбацио је презумпцију атеизма према било којој дефиницији атеизма, тврдећи да „права подразумевана позиција није ни теизам ни атеизам, већ агностицизам“, додајући: „тврдња о знању треба да буде поткрепљена, незнање треба само признати“.
Атеистички филозоф Кај Нилсен критиковао је презумпцију атеизма тврдећи да без независног концепта рационалности или концепта рационалности који атеисти и теисти могу међусобно да прихвате, не постоји заједнички темељ на којем би се просуђивала рационалност позиција у погледу постојања Бога. Будући да се атеистичка концептуализација „рационалног“ разликује од теистичке, тврди Нилсен, обе позиције могу бити рационално оправдане.
alt=Модални логичар филозоф Алвин Плантинга нашироко се сматра најважнијим живим хришћанским филозофом|мини|лево|Модални логичар филозоф Алвин Плантинга сматра се важним доприносиоцем хришћанске филозофије."Modernizing the Case for God", Time, April 5, 1980 Аналитички филозоф и модални логичар Алвин Плантинга, теиста, одбацио је презумпцију атеизма износећи двоструки аргумент. Прво, показује да нема приговора на веровање у Бога осим ако се то веровање не покаже лажним. Друго, тврди да веровање у Бога може бити рационално оправдано ако је то правилно основно или темељно веровање кроз урођени људски „осећај за божанско“. Плантинга тврди да ако имамо урођено знање о Богу, што он теоретише као могућност, могли бисмо се поуздати у веровање у Бога на исти начин на који се поуздајемо у наше когнитивне способности у другим сличним стварима, као што је наше рационално веровање да постоје други умови осим нашег, нешто у шта верујемо, али за шта не може бити доказа. Аргумент Алвина Плантинге ставља теистичко веровање на исту доказну основу са атеизмом, чак и ако се прихвати Флуова дефиниција атеизма.
Филозоф са Универзитета Нотр Дам Ралф Макинерни иде даље од Плантинге, тврдећи да веровање у Бога разумно произилази из наших запажања природног поретка и законитог карактера природних догађаја. Макинерни тврди да је обим овог природног поретка толико свеприсутан да је скоро урођен, пружајући prima facie аргумент против атеизма. Макинернијев став иде даље од Плантингиног, тврдећи да је теизам евидентиран и да терет доказивања почива на атеисти, а не на теисти.alt=Аналитички филозоф Вилијам Лејн Крејг|мини|Теоријски филозоф Вилијам Лејн Крејг је познати критичар атеистичких филозофија.|257x257пикВилијам Лејн Крејг написао је да ако се Флуова шира дефиниција атеизма види као „само одсуство веровања у Бога“, атеизам „престаје да буде став“ и „чак и бебе се рачунају као атеисти“. Да би атеизам био став, додаје Крејг: „И даље би било потребно оправдање да би се знало да Бог постоји или да Он не постоји“.
Попут агностика Ентонија Кенија, Крејг тврди да нема презумпције за атеизам јер се он разликује од агностицизма:
Четрдесет година након што је Флу објавио Презумпцију атеизма, његов предлог остаје контроверзан.
Други аргументи и критике
Вилијам Лејн Крејг навео је неке од истакнутијих аргумената које износе заговорници атеизма заједно са својим приговорима:
„Скривеност Бога“ је тврдња да би Бог, ако постоји, спречио неверовање света тако што би своје постојање учинио недвосмислено очигледним. Крејг тврди да је проблем с овим аргументом у томе што нема разлога да се верује да би икакви докази изнад оних који су већ доступни повећали број људи који верују у Бога. „Некохерентност теизма“ је тврдња да је појам Бога некохерентан. Крејг тврди да се кохерентна доктрина Божјих атрибута може формулисати на основу Светог писма, баш као што су то чинили средњовековни теолози, и „Теологије савршеног бића“, и да аргумент заправо помаже у прецизирању концепта Бога. „Проблем зла“ може се поделити на два различита питања: „интелектуални“ проблем зла тиче се тога како дати рационално објашњење коегзистенције Бога и зла, а „емотивни“ проблем зла тиче се тога како утешити оне који пате и како развејати емоционалну несклоност људи према Богу који би допуштао такво зло. Ово последње може се решавати на различите начине. Што се тиче „интелектуалног“ аргумента, он се често формулише као некомпатибилност између тврдњи попут „свемогући, свемилосрдни Бог постоји“ и „количина и врсте патње у свету постоје“. Крејг тврди да нико није показао да су обе тврдње логички некомпатибилне или невероватне једна у односу на другу. Други користе другу верзију интелектуалног аргумента под називом „евиденцијални проблем зла“ која тврди да наизглед непотребна или „бесциљна“ патња у свету представља доказ против постојања Бога. Крејг тврди да није јасно да је патња која наизглед изгледа бесциљна заиста бесциљна из различитих разлога, од којих је један сличан приговору на утилитаристичку етичку теорију, да нам је једноставно немогуће проценити која акција ће коначно довести до највеће количине среће или задовољства у свету.
Т.Џ. Мосон износи аргумент против атеизма наводећи неке линије доказа и расуђивања попут високог нивоа финог подешавања при чему живот морално свесних и значајно слободних створења попут људи има импликације. У вези с хипотезом максималног мултиверзума, он тврди да се позивањем на бесконачне универзуме у суштини објашњава превише и да то чак отвара могућност да одређене карактеристике универзума и даље захтевају објашњење изван саме хипотезе. Он такође аргументује из индукције за фино подешавање у том смислу да ако би се претпоставило да постоје бесконачни универзуми, требало би да постоји бесконачно много начина на које запажања могу бити погрешна и само један начин на који запажања могу бити тачна у било ком тренутку, на пример, да боја драгог камења остане иста сваки пут када их видимо. Другим речима, ако би постојали бесконачни универзуми, онда би требало да постоје бесконачне промене у нашим запажањима универзума и да оне у суштини буду непредвидиве на бесконачне начине, али то се не догађа.