Човек на Месецу (енгл. The Man in the Moone) је књига енглеског свештеника и англиканског бискупа Френсиса Годвина (1562–1633), која описује „путовање утопијског открића”. Дуго се сматрало да је ово једно од његових раних дела, али данас се углавном мисли да је написано крајем 1620-их година. Први пут је објављено постхумно 1638. године под псеудонимом Доминго Гонсалес. Дело је значајно због своје улоге у ономе што се називало „нова астрономија”, грани астрономије на коју је посебно утицао Никола Коперник. Иако је Коперник једини астроном који се помиње по имену, књига се такође ослања на теорије Јохана Кеплера и Вилијама Гилберта. На Годвинове астрономске теорије снажно је утицао Sidereus Nuncius (1610) Галилеа Галилеја, али за разлику од Галилеја, Годвин предлаже да су тамне мрље на Месецу мора, што је једна од многих паралела са Кеплеровим делом Somnium sive opus posthumum de astronomia lunari из 1634. године.
Прича је написана као приповедање у првом лицу из перспективе Доминга Гонсалеса, фиктивног аутора књиге. У свом уводном обраћању читаоцу, подједнако фиктивни преводилац „Е. М.” обећава „есеј фантазије, где се инвентивност приказује са расуђивањем”.
Неки критичари сматрају да је Човек на Месецу, заједно са Кеплеровим Сомнијумом, једно од првих дела научне фантастике. Књига је била добро позната у 17. веку, па је чак инспирисала пародије Сирана де Бержерака и Афре Бен, али је била занемарена у историји критике. Недавне студије фокусирале су се на Годвинове теорије о језику, механици лунарног путовања, као и на његове религијске ставове и симпатије које су видљиве у књизи.
Радња Доминго Гонсалес је грађанин Шпаније, приморан да побегне у Источну Индију након што је убио човека у двобоју. Тамо се богати тргујући драгуљима, и након што је стекао богатство одлучује да се врати у Шпанију. На свом путовању кући озбиљно се разболи, па он и његов слуга црнац Дијего бивају искрцани на острво Света Јелена, удаљено место познато по свом „умереном и здравом” ваздуху. Недостатак хране приморава Гонсалеса и Дијега да живе неколико миља удаљени један од другог, али Гонсалес осмишљава различите системе како би им омогућио комуникацију. Временом почиње да се ослања на врсту птице коју описује као неку врсту дивљих лабудова, гансе, да преносе поруке и намирнице између њега и Дијега. Гонсалес постепено схвата да су ове птице способне да понесу значајан терет и одлучује да конструише направу помоћу које би већи број њих, упрегнутих заједно, могао да подржи тежину човека, омогућавајући му да се лакше креће по острву. Након успешног пробног лета, одлучује да настави своје путовање кући, надајући се да би могао да „испуни свет славом [своје] величине и угледа”. Међутим, на путу назад за Шпанију, у пратњи својих птица и направе коју назива својом Машином, његов брод напада енглеска флота у близини обале Тенерифа и он је приморан да побегне тако што се вине у ваздух.
Након што је накратко слетео на Тенерифе, Гонсалес је приморан да поново узлети због непосредног приближавања непријатељских староседелаца. Али уместо да одлете на безбедно место међу шпанске становнике острва, гансе лете све више и више. Првог дана свог лета Гонсалес сусреће „илузије 'ђавола и злих духова'” у облику мушкараца и жена, са којима успева да разговара. Они му обезбеђују храну и пиће за његово путовање и обећавају да ће га безбедно спустити у Шпанију ако се само придружи њиховом „братству” и „склопи такве завете какве су они склопили са својим Капетаном и Господаром, кога нису хтели да именују”. Гонсалес одбија њихову понуду, и након путовања од 12 дана стиже на Месец. Изненада осетивши велику глад, отвара намирнице које су му дали успут, само да би пронашао суво лишће, козју длаку и животињски измет, а његово вино је „смрдело као коњска мокраћа”. Убрзо га откривају становници Месеца, Лунари, за које открива да су високи хришћански људи који уживају у срећном и безбрижном животу у својеврсном пасторалном рају. Гонсалес открива да се ред у овој наизглед утопијској држави одржава заменом деликвентне деце са земаљском децом.
Лунари говоре језиком који се састоји „не толико од речи и слова колико од мелодија и чудних звукова”, у чему Гонсалес успева да стекне одређену течност након неколико месеци. Шест месеци или тако нешто након његовог доласка, Гонсалес постаје забринут за стање својих ганси, од којих су три угинуле. Плашећи се да се можда никада неће моћи вратити на Земљу и видети своју децу ако буде даље одлагао, одлучује да се опрости од својих домаћина, носећи са собом поклон драгог камења од врховног монарха Месеца, Ирдонозура. Камење је три различите врсте: Полеастис, које може складиштити и стварати велике количине топлоте; Макбрус, које ствара велике количине светлости; и Ебелус, које када се једна страна камена прислони уз кожу чини човека бестежинским, или упола тежим ако се додирне друга страна.
Гонсалес упреже своје гансе у своју Машину и напушта Месец 29. марта 1601. године. Слетео је у Кину око девет дана касније, не сусревши се поново са илузијама мушкараца и жена које је видео на свом путовању ка тамо и уз помоћ свог Ебелуса, који помаже птицама да избегну стрмоглави пад на Земљу јер тежина Гонсалеса и његове Машине прети да постане превелика за њих. Убрзо бива ухапшен и изведен пред локалног мандарина, оптужен да је мађионичар, и као резултат тога бива затворен у мандариновој палати. Учи да говори локалним кинеским дијалектом, и након неколико месеци заточеништва бива позван пред мандарина да дâ извештај о себи и свом доласку у Кину, што му доноси мандариново поверење и наклоност. Гонсалес чује за групу исусоваца (језуита) и добија дозволу да их посети. Он пише извештај о својим авантурама, за који исусовци организују да буде послат назад у Шпанију. Прича се завршава Гонсалесовом жарком жељом да му се једног дана дозволи да се врати у Шпанију, и „да обогаћивањем своје земље знањем о овим скривеним мистеријама, могу барем пожњети славу својих срећних несрећа”.
Позадина и контекст Годвин, син Томаса Годвина, бискупа Бата и Велса, изабран је за студента колеџа Крајст черч у Оксфорду 1578. године, где је добио звање бачелора уметности (1581) и магистра уметности (1584); након уласка у цркву добио је звање бачелора (1594) и доктора теологије (1596). Постао је познат (чак и међународно) 1601. године објављивањем свог Каталога бискупа Енглеске од првог заснивања хришћанске религије на овом острву (енгл. Catalogue of the Bishops of England since the first planting of the Christian Religion in this Island), што му је омогућило брз успон у црквеној хијерархији. Током свог живота био је познат као историчар.
Научна достигнућа и лунарне спекулације мини|десно|У смеру казаљке на сату, од горе лево: Коперник, Гилберт, Кеплер, Галилео. Годвинова књига појавила се у време великог интересовања за Месец и астрономске феномене, као и важних открића у небеском посматрању, математици и механици. Утицај пре свега Николе Коперника довео је до онога што је названо „нова астрономија”; Коперник је једини астроном којег Годвин помиње по имену, али се такође могу приметити теорије Јохана Кеплера и Вилијама Гилберта. Публикација Галилеа Галилеја из 1610. године Sidereus Nuncius имала је велики утицај на Годвинове астрономске теорије, иако Годвин предлаже (за разлику од Галилеја) да су тамне мрље на Месецу мора, што је једна од многих сличности између Човека у Месецу и Кеплеровог дела Somnium sive opus posthumum de astronomia lunaris из 1634. године.
Спекулације о насељености Месеца нису биле ништа ново у западној мисли, али су се појачале у Енглеској током раног 17. века: превод Плутарховог дела Moralia од стране Филемона Холанда 1603. године увео је грчко-римске спекулације у енглески језик, а песници укључујући Едмунда Спенсера предлагали су да би и други светови, укључујући Месец, могли бити насељени. Такве спекулације биле су подстакнуте и ширењем географског погледа на свет. Тридесете године 17. века донеле су објављивање превода Лукијановог дела Истинита прича (1634), који садржи два извештаја о путовањима на Месец, као и ново издање Ариостовог дела Orlando Furioso, које такође карактерише успон на Месец. У обе књиге Месец је насељен, а овој теми изричит религијски значај дали су писци попут Џона Дона, који је у делу Ignatius His Conclave (1611, са новим издањима 1634. и 1635) сатиризовао „лунатичну цркву” на Месецу коју су основали Луцифер и исусовци. Лунарне спекулације достигле су врхунац крајем деценије, објављивањем Годвиновог Човека у Месецу (1638) и дела Откриће света на Месецу (енгл. The Discovery of a World in the Moone) Џона Вилкинса (такође 1638, и ревидираног 1640).
Докази о датирању мини|upright=1.1|десно|Фронтиспис и насловна страна другог издања (1657), на којем је псеудоним замењен са „F.G. B. of H.” („Френсис Годвин, бискуп Херефорда”). Све док Грант Маколи, историчар ране модерне енглеске књижевности, није објавио своје дело „Датум Годвиновог Доминга Гонсалеса” 1937. године, сматрало се да је Годвин написао Човека у Месецу релативно рано у свом животу – можда током свог времена у Крајст черчу од 1578. до 1584, или можда чак и тек 1603. године. Али Маколи је предложио много каснији датум око 1627. или 1628. године, на основу унутрашњих и биографских доказа. Бројне идеје о физичким својствима Земље и Месеца, укључујући тврдње о „тајном својству које делује на начин сличан оном код магнета који привлачи гвожђе”, појавиле су се тек након 1620. године. Чини се да Годвин позајмљује концепт коришћења јата снажних, дресираних птица да одлете са Гонсалесом на Месец из дела Sylva sylvarum Френсиса Бејкона, објављеног јула 1626. године. Сви ови докази подржавају Маколијево датирање „1626–29, уз вероватне године састава 1627–28”, што је сада општеприхваћено.
Вилијам Пул, у свом издању Човека у Месецу из 2009. године, пружа додатне доказе за касније датирање. Годвин је, како тврди, своје знање о исусовачкој мисији у Кини (основаној 1601) највероватније добио из издања књиге Purchas his Pilgrimage Самјуела Перчаса из 1625. године. Ова књига садржи редакцију из дела De Christiana expeditione apud Sinas suscepta ab Societate Jesu (1615) Николе Тригоа, што је сама редакција рукописа исусовачког свештеника Матеа Ричија. Пул такође види утицај Роберта Бартона, који је у другом тому Анатомије меланхолије спекулисао о стицању астрономског знања путем телескопског посматрања (позивајући се на Галилеја) или из путовања у свемир (Лукијан). Први пут се у издању Анатомије из 1628. године појављује одељак о планетарним периодима, који даје период за Марс од три године – да је Годвин користио Гилбертов De Magnete (1600) за овај детаљ, пронашао би период за Марс од две године. На крају, Пул указује на оно што назива „генетским дугом”: док би детаљи попут Марсовог периода могли да потичу из неколико других извора, Бартон и Годвин су једина два писца тог времена који комбинују интересовање за ванземаљски живот са зеленом децом Вулпита, из извештаја из 12. века о двоје мистериозне зелене деце пронађене у Сафолку. Пул види ову референцу као јак доказ о Годвиновом ослањању на Бартона.