Теорија визије или хипотеза визије је термин који се користи за низ теорија које доводе у питање физичко васкрсење Исуса, и сугеришу да су виђења васкрслог Исуса била епифаније или унутрашња, субјективна визионарска искуства, која се често класификују као визије услед туге или губитка. Први пут ју је формулисао Давид Фридрих Штраус у 19. веку, а у различитим облицима предложили су је савремени критички научници, међу којима су Хелмут Кестер, Геза Вермес, и Лари Хуртадо, као и чланови Семинара о Исусу попут Герда Лидемана.

Хришћански апологети, као и одређени научници и теолози, одбацују ову теорију, сматрајући васкрсење стварним телесним феноменом.Michael Morrison The Resurrection of Jesus: A History of Interpretation мини|десно|Преобраћење Светог Павла, Лука Ђордано, 1690, Музеј лепих уметности у Нансију

Хипотеза

Теорија субјективне визије Одговор Оригена филозофу из 2. века Келсу пружа најранији познати књижевни запис о хипотези визије; касније ју је популаризовао теолог из 19. века Давид Штраус. Давид Фридрих Штраус (1808–1874) у свом делу Живот Исусов (1835) тврдио је да васкрсење није објективна историјска чињеница, већ субјективно „сећање” на Исуса, које је преобразило мртвог Исуса у замишљеног, или „митског”, васкрслог Христа. Појава, или христофанија, Исуса Павлу и другима, била је „унутрашња и субјективна”. Размишљање о месијанској нади, као и Псалам 16:10, довели су до узвишеног стања ума, у којем је „васкрсли Христос” био присутан „на визионарски начин”, закључујући да је Исус сигурно избегао окове смрти. Штраусову тезу су даље развили Ернест Ренан (1863) и Албер Ревил (1897). Ова тумачења су касније класификована као „хипотеза субјективне визије”, и данас се заступају у секуларном и либералном хришћанству.

Према Ерману, „хришћанско гледиште о овом питању [је] да су визије биле bona fide јављања Исуса његовим следбеницима”, што је став који је „снажно изражен у великом броју публикација”. Ерман даље примећује да „хришћански апологети понекад тврде да је најразумније историјско објашњење за ове визије да се Исус заиста јавио ученицима”.

Према Де Конику, искуства васкрслог Христа у најранијим писаним изворима – веровању „примитивне Цркве” у 1. Коринћанима 15:3–5, Павлу у 1. Коринћанима 15:8 и Галатима 1:16 – представљају догађаје екстатичног заноса.

Пола Фредриксен, агностички научник, изразила је снажну подршку теорији визије, рекавши: „Знам да су под својим условима оно што су они [ученици] видели сматрали васкрслим Исусом. То је оно што они кажу, а сви каснији историјски докази које имамо сведоче о њиховом уверењу да су то видели. (...) Не знам шта су видели. Али као историчар знам да су морали видети нешто.”Paula Fredriksen, The Search for Jesus (2000)

Уздизање Исуса Према Хуртаду, искуства васкрсења била су религиозна искуства која су „изгледа укључивала визије (и/или вазнесења у) Божје небо, у којем је прослављени Христос виђен у узвишеном положају.” Ове визије су се углавном могле појављивати током заједничког богослужења. Јохан Леман тврди да су заједнички оброци пружали контекст у којем су учесници улазили у стање ума у којем се осећало Исусово присуство; током ових оброка Исусови следбеници су вероватно доживљавали визије свог учитеља или су чули његов глас. Леман такође подржава теорију когнитивне дисонанце као алтернативно објашњење за визије. Lecture delivered on 23. марта 2023..

Према Ерману, „веровање ученика у васкрсење било је засновано на визионарским искуствима”. Ерман напомиње да су и Исус и његови рани следбеници били апокалиптични Јевреји, који су веровали у телесно васкрсење које ће почети када долазак Божјег Царства буде близу. Ерман даље истиче да визије обично имају снажну моћ убеђивања, али да јеванђеоски извештаји такође бележе традицију сумње у вези са Исусовим појављивањима. Ерманова „оквирна сугестија” јесте да је само неколико следбеника имало визије, укључујући Петра, Павла, Марију и вероватно Јакова. Они су другима причали о тим визијама, убеђујући већину својих блиских сарадника да је Исус васкрсао из мртвих, али не све њих. Временом су те приче препричаване и улепшаване, што је довело до приче да су сви ученици видели васкрслог Исуса. Вера у Исусово васкрсење радикално је променила њихове перцепције, закључујући из његовог одсуства да га је сам Бог сигурно пренео на небо, уздижући га до статуса и ауторитета без преседана.

Мортон Смит, у својој књизи Исус Мађионичар (Jesus the Magician), сматра да су апостоли од свог учитеља научили способност да изазивају визије и халуцинације. Према њему, убрзо након Исусове смрти неки од његових следбеника имали су визионарска или мистична искуства где су видели свог учитеља васкрслог, што је довело до веровања у васкрсење.

Позив на мисионарску активност Према Хелмуту Кестеру, приче о васкрсењу првобитно су биле епифаније у којима васкрсли Исус позива ученике у службу, а у секундарној фази су тумачене као физички доказ догађаја. Он тврди да су детаљнији извештаји о васкрсењу такође секундарни и не потичу из историјски поузданих извора, већ припадају жанру наративних типова.

Према Герду Лидеману, Петар је имао визију Исуса, изазвану осећањем кривице због издаје Исуса. Визија је ублажила то осећање кривице, а Петар ју је доживео као стварно појављивање Исуса, васкрслог из мртвих. Убедио је остале ученике да Исусово васкрсење сигнализира да је крај времена близу и да долази Божје Царство, када ће мртви поново устати, што доказује Исусов случај. Ово је ревитализовало ученике, подстичући њихову нову мисију.

Стивен Х. Смит тврди да колективне обмане и халуцинације могу да објасне Исусова појављивања једнако добро као и традиционално веровање у васкрсење. Он сматра да озбиљнија интеракција са психолошком литературом него што је то раније био случај може помоћи да се објасне и пруже упоредни материјали за виђења Исуса.

Према библијском научнику Гези Вермесу, неки ученици (не нужно апостоли) имали су визије или халуцинације васкрслог Исуса убрзо након његове смрти. Приче о тим „привиђењима”, а потенцијално и откриће празне гробнице, охрабриле су и „осветлиле” уплашене апостоле „као зрак наде”, и на крају изазвале у њима „снажно мистично или визионарско искуство”. Васкрсење се стога мора разумети као „васкрсење у срцу”: оживљавање самопоуздања Исусових следбеника под утицајем Духа, „подстакавши их да наставе своју апостолску мисију.” Осећали су Исусово присуство у сопственим поступцима, „васкрсавајући изнова, данас и сутра, у срцима људи који га воле и осећају да је близу.”

Теорија објективне визије Ханс Грас (1964) предложио је „хипотезу објективне визије”, у којој су Исусова појављивања „божански изазване визије”, показујући његовим следбеницима да је његово васкрсење „била духовна стварност”. Исусов дух је васкрсао, али његово тело је остало мртво, што објашњава закаснело преобраћење Исусовог полубрата Јакова. Грасова хипотеза „објективне” визије не наилази на одјек у новијим научним круговима.

Смањење когнитивне дисонанце Даље објашњење пружа теорија когнитивне дисонанце, која имплицира да Исусове постморталне визије можда нису биле извор веровања у васкрсење, већ његова потврда у очима ученика.Bart Ehrmann (4. 6. 2016.), Were Jesus' Followers Crazy? Was He? Иако су Исусови рани следбеници очекивали тренутно успостављање Божјег Царства, одлагање овог космичког догађаја довело је до промене у веровањима. Према натуралистичком објашњењу, у процесу смањења когнитивне дисонанце, јеврејски списи су поново протумачени како би се објаснили распеће и визионарска постмортална искуства Исуса. Веровање да је Исусово васкрсење најављивало скори долазак Божјег Царства променило се у веровање да је васкрсење (тј. визије) потврдило месијански статус Исуса, и веровање да ће се Исус вратити у неком неодређеном тренутку у будућности, Други долазак (тј. парусија), најављујући очекивани крај времена. Исти процес је могао довести до интензивне прозелитизације, убеђивања других у нова веровања како би се смањила когнитивна дисонанца, што објашњава зашто је рана група следбеника расла упркос неоствареним очекивањима.

Џон Гејџер, један од првих који је предложио примену когнитивне дисонанце на раст раног хришћанства, сматра да су визионарска искуства (и могуће луцидни снови) васкрслог Исуса били перципирани „докази” који су „решили” саму когнитивну дисонанцу.

Рационализација изазвана когнитивном дисонанцом Новија варијанта претходно поменуте теорије. Крис Комарницки, један од првих предлагача ове теорије, каже да, иако већина научника сматра веровање у васкрсење последицом визија услед туге или губитка, могуће је да је веровање у васкрсење заправо претходило и изазвало постморталне визије Исуса. Према Комарницком, смањење когнитивне дисонанце и чврсто одбијање да се прихвати Исусова смрт могли су да покрену веровање у васкрсење, након чега су уследиле визије (и могуће снови) Исуса након његове смрти, што су ученици сматрали потврдом свог веровања.

Тумачење сумње у визијама Према Барту Ерману, постоји суштински лајтмотив сумње у Исусовим постморталним визијама, који је он назвао „традицијом сумње”: Марија грешком мисли да је васкрсли Исус баштован, ученици у почетку сумњају у Исусово васкрсење, а у другој епизоди не успевају да га препознају све док не стигне до обале и не проговори с њима; други примери су епизода са неверним Томом и ученици из Емауса, који не препознају Исуса све док он са њима не подели хлеб.

Већина научника се није удубљивала у ово питање. Други, попут Мортона Смита и Гезе Вермеса, једноставно су закључили да је, с обзиром на то да су ученици имали „визије” Исуса, било нормално да сумњају у оно што су видели. Елементи сумње су на крају остали у причама.

Међутим, Барт Ерман напомиње да је ово објашњење мало вероватно, јер медицинска литература сугерише да „људи који имају визије обично у њих верују свим срцем”. Према Ерману, у причама има превише елемената сумње да би се поменута теорија сматрала вероватном. Као резултат тога, он нуди „оквирну сугестију”: док је неколико Исусових следбеника било уверено у васкрсење свог учитеља на основу прича ученика који су стварно имали постморталне визије, неки следбеници им можда нису веровали. Временом су они или отишли или „побегли”, а приче су улепшане како би изгледало да су сви ученици на крају поверовали у визије васкрсења. Ерман каже да је „традиција сумње” можда веома стара, вероватно стара колико и саме визије, које он и разни научници датирају не даље од прве или друге године након Исусовог распећа.

Леонард Ирвин Ајзенберг предлаже варијанту теорије визије како би објаснио „традицију сумње”. Заснивајући своја запажања на медицинској литератури, он каже да су неки ученици, преплављени тугом и болом, можда искусили визије „погрешног идентитета”: били су дубоко уверени да виде Исуса, да гледају његово лице или чују његов глас, док су у стварности једноставно видели или чули друге људе. Ајзенберг стога објашњава неколико епизода сумње, као што су апостоли и ученици из Емауса који не препознају Исуса, или Марија која баштована меша са Исусом. Такође напомиње да у неким случајевима ликови почињу да препознају Исуса када особа са којом разговарају покаже љубазност према њима или изведе посебан гест, попут ломљења хлеба: љубазност те особе би их тада подсетила на Исусову љубазност, изазивајући халуцинацију. Према Ајзенберговој теорији, током времена Исусови следбеници почели су једни друге да охрабрују да виде Исусово лице у лицима других људи и чују његов глас, што је довело до самообнављајућег циклуса виђења Исуса.

Критика