Matinée de Septembre () је слика уље на платну коју је 1911. завршио француски уметник Пол Емил Шаба. Сликана током неколико лета, приказује нагу девојку или младу жену која стоји у плиткој води језера, обасјана јутарњим сунцем. Благо је нагнута напред у двосмисленом ставу, који се различито тумачи као једноставан приказ заштите сопствене скромности, шћућурености од хладноће или купања сунђером. Такође се сматрала неискреном позом која омогућава „фетишизацију невиности”.

Септембарско јутро је први пут изложено на Париском салону 1912. године, и иако је идентитет његовог првог власника нејасан, извесно је да ју је купио до краја 1913. Однета је у Русију, а након Октобарске револуције 1917. сматрало се да је изгубљена. Поново се појавила 1935. у колекцији Галуста Гулбенкијана, а након његове смрти 1955. продата је једном брокеру из Филаделфије, који ју је анонимно поклонио Метрополитенском музеју (Мет) 1957. године. није изложена.

Од 1913. па надаље, репродукције слике изазивале су контроверзе у Сједињеним Државама. Трговац уметнинама у Чикагу оптужен је за непристојност, а другог у Њујорку напао је борац против порока Ентони Комсток, обојица након што су изложили Септембарско јутро. Током наредних неколико година дело је репродуковано у разним облицима, укључујући значке и календаре, док се о цензури и уметности расправљало у новинама. Шабаова слика инспирисала је песме, сценске представе и филмове; на крају је продато око 7 милиона репродукција, иако Шаба – који није заштитио ауторска права на Септембарско јутро – није добио никакав хонорар.

Иако је неколико жена тврдило да су биле модел за Септембарско јутро, Шаба никада није открио њен идентитет. Описао је дело као „све што знам о сликарству”, и позитивно је реаговао на изјаве да је то његово ремек-дело. Каснији писци, међутим, описали су слику као кич, вредну само као историјски артефакт.

Опис мини|Репродукција слике из 1961. године, која приказује доминацију сивих тонова Септембарско јутро приказује, из косог угла, голу плавокосу девојку или младу жену која стоји до глежњева у води близу обале мирног језера окруженог брдима. Лик је осветљен с леђа јутарњим сунцем, али потпуно видљив, иако нешто тамнији од свог окружења. Руке су јој склопљене око тела, десна рука пролази испод груди док држи леви лакат, док јој лева рука скрива стидни предео. Ова поза је различито тумачена: као да се субјект штити од хладноће, скрива своју скромност, или се купа сунђером, или као уметникова „фетишизација невиности”.

Критике из 1912. године примећивале су да сликом доминирају сиви тонови: они њеног осенченог тела, плаво-сивило септембарске воде, зелено-сивило неба и ружичасто-сивило брда иза ње. Ликовни критичар Франсоа Тијебо-Сисон описао је ово као дочаравање јутра, док се млади субјект спрема да се окупа док „светлосиве паре још увек лебде над језером”. Ова слика уље на платну димензија је , а Шабаин потпис се налази у доњем левом углу.

Позадина

Шаба мини|лево|upright=0.85|Сликар, Пол Емил Шаба

У време када је насликао Септембарско јутро, Пол Емил Шаба је већ имао утврђену репутацију академског уметника. Редовно је слао радове на Париски салон, први пут учествовавши 1886. године. Освојио је медаљу треће класе на Салону 1895, а четири године касније освојио је Prix National за своју слику Joyeux ébats, која му је донела златну медаљу на Светској изложби 1900. и коју је откупио Музеј лепих уметности у Нанту. Наредних година Шаба је зиме проводио радећи у Паризу, док је лета проводио сликајући младе жене поред обала река, језера и мора. Године 1902. проглашен је за витеза Легије части.

Шаба је студирао код уметника као што су Тони Робер-Флери, Вилијам Адолф Бугро и Албер Мањан. Иако су његови ранији радови углавном били портрети, већина сликаревог каснијег опуса састојала се од нагих девојака и младих жена. Језера и реке Француске били су уобичајени амбијенти за његове слике, које су истицале интеракцију светлости са моделима и њиховим окружењем. Септембарско јутро је типично за његов стил.

Ж. Валми-Бејс, у прегледу уметника из 1910. године, приписује Шабаин стил времену које је сликар проводио у породичној летњој кући поред реке Ердр; он идентификује „грациозност адолесценције, њен неодредљиви шарм, [и] њену чедну голотињу” модела са Шабаиним сећањима на младост. Историчар уметности Брам Дајкстра тврдио је супротно, наводећи да „ниједан уметник није био ревноснији у експлоатисању похотних могућности жене-детета” од Шабе, за кога сматра да је „наглашавао аналогије нагих девојчица и познатих поза сујете или физичког узбуђења које се дају одраслим женама”.Цитирано у .

Нагост и уметност

Женски актови били су доминантна тема сликарства на француским Салонима крајем 19. века. Женски модели постали су уобичајенији од мушких почетком 19. века, прво служећи у алегоријским улогама или као музе, али временом постајући појединци „који су се могли класификовати и чија се историја могла написати”. У академској уметности – као што је Шабаина – модели нису приказивани онаквима какви јесу, већ као идеализовани актови, засновани на класичним идеалима; длаке на телу женских модела, на пример, не би биле приказане, а стидни предео је приказиван глатко. Домаћица Сизан Делве, која је касније тврдила да је позирала за Септембарско јутро, рекла је да су модели били вољни да пруже „услугу уметности” позирањем наги за таква дела.

Нису сви облици нагих приказа били прихватљиви у Француској. Крај 19. века донео је увођење разних закона против порнографије, слика одраслих и деце намењених да „провоцирају, подстичу или стимулишу разврат”. Првобитно су на мети била дела намењена широј дистрибуцији (а самим тим и нижој класи). Међутим, аустралијски историчар уметности Феј Брауер пише да је граница између уметности и порнографије била замагљена до раних 1910-их; још строжи закони, уведени 1908, резултирали су цензуром модернистичких дела. На пример, три слике Кеса ван Донгена (укључујући две његове ћерке) одбијене су са Јесењег салона између 1911. и 1913. због наводне непристојности.

Сједињене Државе су, од колонијалних времена, генерално биле пуританскије у погледу уметности од Европе. Средином и крајем 19. века влада земље је применила законе против опсцености, попут Тарифе из 1842. која је забрањивала увоз страних уметничких дела која се сматрају непристојним. До краја 19. века постигнут је нелагодан договор: музеји су могли да поседују дела која приказују голотињу, али комерцијална дела (укључујући фотографије уметничких дела) могла су бити – и јесу била – конфискована. Тензије су остале око питања да ли актови представљају софистицираност европског стила (особина важна за вишу класу) или подстичу понашања која угрожавају породице и подстичу „нечисту машту”.

Настанак; идентитет модела Шаба је започео рад на Септембарском јутру средином 1910. у Талоару на обалама језера Анси у Горњој Савоји, око југоисточно од Париза. Модел, чији идентитет никада није открио, али је звао „Марта”, био је добро познат његовој породици. Због финансијске ситуације породице шеснаестогодишњакиње, „Марта” је морала да ради како би издржавала своју мајку. Првог дана сликања, „Марта” је ушла у јутарњу воду и инстинктивно се тргла од њене хладноће. Шаба је одобрио ову позу, рекавши да је „савршена”. Током два лета радио је на слици, пола сата сваког јутра. Дело је завршено једног септембарског јутра 1911. године, што је слици дало име. Године 1935, одговарајући на тврдње да „Марта” живи у сиромаштву, Шаба је објаснио да му је она наставила позирати све до своје 28. године, када се удала за богатог индустријалца, и да је сада имала 41 годину, била пуначка и имала троје деце.

Бројне жене су тврдиле, или се тврдило да су оне модел, неке износећи различите верзије догађаја. Године 1913, извесна госпођица Луиз Бакли, наступајући у Јуџину, Орегон, рекла је да јој је плаћено 1.000 долара и да је позирала у уметниковом атељеу. Париски уметник Жил Паж, у међувремену, изјавио је да је жена приказана на Септембарском јутру била 25-годишњакиња доброг карактера која је зарађивала за живот као уметнички модел, али се сакрила након контроверзе око слике. Остале кандидаткиње укључивале су шведску манекенку по имену Глорија и варијете глумицу по имену Ирена Шенон; ова потоња је то тврдила уочи водвиљ скеча под називом „Новембарско јутро” (енгл. November Mourning).

Године 1937, двадесет четири године након што је Септембарско јутро изазвало контроверзу у Сједињеним Државама, париска домаћица Сизан Делве је изјавила да је она била модел. Према њеној причи, Шаба – који ју је познавао од малена – замолио ју је да позира нага у његовом атељеу и касније насликао језеро Анси у њеном одсуству. Делве је описала своју нервозу током прве сесије, док је њена мајка ћаскала да јој одврати мисли, а Шабаина супруга свирала умирујућу музику на клавиру. Рекла је да је позу заузела „инстинктивно” и да јој је контроверза око слике уништила живот, јер ниједан Француз не би желео да се ожени женом обележеном скандалом.

Још једну верзију износи Метрополитенски музеј (Мет) у свом каталогу француских збирки из 1966. године, укључујући и Септембарско јутро. Према овом казивању, Шаба је слику довршио током три лета на језеру Анси, иако је његов модел сељанка послужио само као основа за тело фигуре. Глава је заснована на скици младе Американке, Џули Филипс, коју је Шаба направио посматрајући њу и њену мајку како вечерају у Паризу; пронашавши њен профил по свом укусу, тихо ју је нацртао, затим се представио и „извинио због своје дрскости”.

Историја

Париски салон и прва продаја Шаба је први пут изложио Септембарско јутро на Париском салону од 14. априла до 30. јуна 1912. године. Пошто није планирао да га прода, одредио је цену од 50.000 франака (10.000 долара) – више него што је очекивао да ће ико платити. За ову слику и свој Портрет госпође Астон Најт, Шаба је освојио Почасну медаљу, добивши 220 од 359 могућих гласова. На Салону слика није била контроверзна, и убрзо је репродукована у америчким публикацијама попут Town & Country и The International Studio.

Извори су нејасни у вези са провенијенцијом слике након Салона. Према Мету, Филип (или Филип) Ортиз из Њујорка, менаџер њујоршке филијале Braun and Company, купио ју је крајем 1912. Према извештају Мидлтаун Тајмс Хералда из 1933. године, платио је 12.000 франака (2.400 долара) за дело, али никада није донео слику у Сједињене Државе. Међутим, Брауер сугерише да ју је Ортиз послао у своју галерију у Њујорку, где је изазвала контроверзу. Према Тајму, слику је стекао око 1913. године, након што је слика враћена Шаби.

Чланак у Монтреал Газету из 1935, у међувремену, наводи да оригинално Септембарско јутро још није стигло у Сједињене Државе и да га је Шаба продао директно Манташеву. Према Шаби, то се догодило након што му је један Американац пришао да купи слику, али није био вољан да плати тражену цену. У својим мемоарима, уредница Вога Една Вулман Чејс испричала је како је Ортиз организовао да се направе бројне репродукције и пошаљу у Њујорк, и да – иако је био заинтересован за куповину оригинала – није могао да га набави. Иако је могуће да оригинал није прешао Атлантик до 1913. године, јасно је да репродукције јесу.

Контроверза и популарност

Чикаго

Репродукција Септембарског јутра у природној величини била је изложена у излогу радње Џексона и Семелмајера, фотографске радње у Чикагу, Илиноис, у марту 1913. Полицајац у пролазу приметио је отисак и, сматрајући га непристојним, инсистирао да се уклони. Градоначелник, Картер Харисон IV, сложио се са одлуком полицајца и сматрао да се слика може продавати, али не би требало да буде јавно изложена јер би је деца могла видети. Фред Џексон, власник, оптужен је за непристојност, и на његов захтев случај је изнет на суђење 18. марта.