Слобода за мисао коју мрзимо: Биографија Првог амандмана () је публицистичка књига из 2007. године новинара Ентонија Луиса о слободи говора, слободи штампе, слободи мисли и Првом амандману на Устав Сједињених Америчких Држава. Књига почиње цитирањем Првог амандмана, који забрањује Конгресу САД да доноси законе који ограничавају слободу говора или слободу штампе. Луис прати еволуцију грађанских слобода у САД кроз кључне историјске догађаје. Он пружа преглед важне судске праксе у вези са слободом говора, укључујући мишљења Врховног суда САД у случајевима Шенк против Сједињених Држава (1919), Витни против Калифорније (1927), Сједињене Државе против Швимера (1929), Њујорк тајмс против Саливана (1964) и Њујорк тајмс против Сједињених Држава (1971).
Наслов књиге преузет је из издвојеног мишљења придруженог судије Врховног суда Оливера Вендела Холмса Млађег у случају Сједињене Државе против Швимера. Холмс је написао да „ако постоји било који принцип Устава који императивније позива на приврженост од било ког другог, то је принцип слободне мисли — не слободне мисли за оне који се слажу са нама, већ слободе за мисао коју мрзимо.” Луис упозорава читаоца на потенцијалну опасност да влада искористи периоде страха и немира у друштву након 11. септембра како би сузбила слободу говора и критике грађана.
Књига је позитивно оцењена од стране критичара, укључујући Џефрија Розена у Њујорк тајмсу, Ричарда Х. Фалона Млађег у часопису Харвард магазин, Нета Хентофа, два члана Националног круга књижевних критичара и Kirkus Reviews. Џереми Волдрон је коментарисао дело за The New York Review of Books и критиковао Луисов став према слободи говора у контексту говора мржње. Волдрон је детаљније образложио ову критику у својој књизи Штета у говору мржње (2012), у којој је цело поглавље посветио Луисовој књизи. То је подстакло критичку анализу оба дела у часопису The New York Review of Books у јуну 2012. године од стране бившег судије Врховног суда Џона Пола Стивенса.
Садржај мини|лево|алт=Повеља о правима Сједињених Америчких Држава|Први амандман на Устав Сједињених Америчких Држава је део Повеље о правима.
Слобода за мисао коју мрзимо анализира вредност слободе говора и представља преглед историјског развоја права која проистичу из Првог амандмана на Устав Сједињених Америчких Држава. Њен наслов потиче од упозорења судије Холмса у његовом издвојеном мишљењу у случају Сједињене Државе против Швимера (1929), да су гаранције Првог амандмана најдостојније заштите у временима страха и превирања, када су позиви на сузбијање неслагања најгласнији и површно најпривлачнији. Холмс је написао да „ако постоји било који принцип Устава који императивније позива на приврженост од било ког другог, то је принцип слободне мисли — не слободне мисли за оне који се слажу са нама, већ слободе за мисао коју мрзимо.”
Књига почиње цитирањем Првог амандмана, који забрањује Конгресу САД доношење закона који ограничавају слободу говора или штампе. Аутор анализира утицај ове клаузуле и позива се на творца Устава САД, Џејмса Медисона, који је веровао да ће слобода штампе служити као облик поделе власти у односу на владу. Луис пише да свеобухватно поштовање слободе говора објашњава читаоцу зашто би грађани требало да се успротиве покушајима владе да блокира медије у извештавању о узроцима контроверзног рата. Луис упозорава да у држави у којој није дозвољено износити контроверзне ставове, грађани и новинари служе само као адвокати саме државе. Он подсећа на кључне историјске догађаје у којима је страх довео до прекомерних поступака владе, посебно извршне власти. Аутор даје позадину вековног процеса кроз који је амерички правосудни систем почео да брани издаваче и писце од покушаја владе да сузбије слободу говора.
мини|алт=Мушкарац у кошуљи и кравати и судијској одори седи у столици|Наслов Слобода за мисао коју мрзимо потиче из пасуса у издвојеном мишљењу Оливера Вендела Холмса Млађег у случају Сједињене Државе против Швимера (1929).
Године 1798, савезна влада, под председником Џоном Адамсом, усвојила је Закон о странцима и побуни, који је „свако лажно, скандалозно и злонамерно писање или писања против владе Сједињених Држава” прогласио кривичним делом. Закони о странцима и побуни коришћени су за политички притисак на чланове Републиканске странке како би били кажњени због критиковања владе. Томас Џеферсон, демократски републиканац, изабран је за следећег председника 1800. године; Луис ово наводи као пример незадовољства америчке јавности Адамсовим акцијама против слободе говора. По ступању на дужност 1801. године, Џеферсон је помиловао оне који су осуђени према Закону о странцима и побуни. Луис тумачи касније историјске догађаје као увреде за слободу говора, укључујући Закон о побуни из 1918., који је ефективно забранио критику владиног вођења Првог светског рата; као и Мекаранов закон о унутрашњој безбедности и Смитов закон, који су коришћени за затварање америчких комуниста који су критиковали владу током Макартијеве ере.
Током Првог светског рата, уз повећан страх међу америчком јавношћу и покушаје владе да сузбије критику, Први амандман је био подвргнут широј анализи у Врховном суду САД. Луис пише да су придружене судије Луис Брандајс и Оливер Вендел Холмс Млађи почели да тумаче ширу подршку слободи говора коју пружа Први амандман. Холмс је у случају Шенк против Сједињених Држава написао да се слобода говора мора бранити осим у ситуацијама у којима се наносе „суштинска зла” кроз „јасну и присутну опасност” која произилази из таквог говора. Аутор се осврће на своје виђење говора суоченог са непосредном опасношћу у доба тероризма. Он пише да Устав САД дозвољава сузбијање говора у ситуацијама претећег насиља и упозорава на коришћење закона за сузбијање експресивних радњи, укључујући паљење заставе или употребу увредљивих сленг израза. Луис тврди да се казнене мере могу предузети против говора који подстиче на тероризам упућеног групи људи спремних да почине таква дела.
Књига препричава мишљење које је написао Брандајс, а коме се придружио Холмс у случају Витни против Калифорније из 1927. године, што је додатно развило идеју о моћи народа да јавно говори. Брандајс и Холмс су нагласили вредност слободе и идентификовали најопаснији фактор за слободу као апатично друштво несклоно изражавању својих мишљења у јавности.
У случају Врховног суда Њујорк тајмс против Саливана из 1964. године, суд је пресудио да говор о питањима од јавног значаја треба да буде неограничен, жустар и јаван, чак и ако таква дискусија преноси екстремне негативне критике јавних службеника и чланова владе. Луис хвали ову одлуку и истиче да је она поставила темеље за штампу која ће бити способнија за истраживачко новинарство у вези са контроверзама, укључујући Вотергејт и Вијетнамски рат. Он наводи одлуку Њујорк тајмс против Саливана као пример „медисоновске” филозофије према слободи говора коју је заступао Џејмс Медисон. Аутор испитује случај Врховног суда САД из 1971. године, Њујорк тајмс против Сједињених Држава, и подржава одлуку суда која је омогућила штампи да објави поверљиве материјале у вези са Вијетнамским ратом.
Аутор преиспитује поступке медија у вези са приватношћу. Он примећује да су се јавна очекивања у вези са моралом и оним што представља недозвољено кршење права на приватност временом променила. Луис цитира издвојено мишљење Брандајса у случају Олмстед против Сједињених Држава, које је подржало право на приватност.
Луис упозорава да су током периода појачане анксиозности права Американаца на слободу говора под већим ризиком: „увек ће бити власти која ће покушавати да себи олакша живот потискивањем критичких коментара.” Он закључује да је еволуција тумачења права која пружа Први амандман створила снажнију подршку слободи говора.
Теме Централна тема књиге је упозорење да у временима сукоба и појачаног страха постоји опасност од репресије и сузбијања неслагања од стране оних у влади који настоје да ограниче слободу говора. У интервјуу са аутором, Дебора Соломон из часописа The New York Times Magazine написала је да је америчка политика често користила страх да оправда репресију. Луис је указао Соломоновој да су, према Закону о шпијунажи из 1917. и Закону о побуни из 1918. године, појединци који су протестовали због слања војника у Русију од стране председника Вудроа Вилсона били осуђени на двадесетогодишње затворске казне. Аутор је објаснио да је његов мотив за писање књиге био да призна невиђене грађанске слободе у САД, укључујући слободу говора и слободу штампе. Идентификовао је смањење слобода грађана као резултат владиних акција предузетих након напада 11. септембра.
Слобода за мисао коју мрзимо расправља о способности и слободи грађана да критикују своју владу. Луис тврди да САД имају најнерезервисанији говор од било које нације. Професор права Џереми Волдрон дао је пример своје могућности да критикује председника или да потпредседника и секретара одбране назове ратним злочинцима, без страха од одмазде од стране органа за спровођење закона због таквих изјава. Књига упоређује данашње слободе говора које се пружају Американцима са онима које су поседовали грађани у ранијим вековима. Аутор тврди да се обим грађанских слобода у САД током времена повећао, захваљујући жељи за слободом међу њеним грађанима која се сматра интегралном вредношћу. Луис примећује да су у савременој примени закона председници предмет сатире и осуде. Напомиње да је мало вероватно да би гласни критичар могао да се суочи са затворском казном само због изношења такве критике.
Издање и пријем мини|алт=Мушкарац у кошуљи и лептир-машни и судијској одори седи у столици|Бивши судија Врховног суда САД Џон Пол Стивенс расправљао је о књизи Слобода за мисао коју мрзимо у својој рецензији за часопис The New York Review of Books.
Слобода за мисао коју мрзимо први пут је објављена 2007. године од стране издавачке куће Basic Books у Њујорку, са поднасловом Биографија Првог амандмана. За друго издање, како у Њујорку тако и у Лондону 2008. године, поднаслов књиге је поједностављен у Приче о Првом амандману. Та промена је поништена за преостала штампања, укључујући меко издање из 2009. и издање са крупним словима из 2010. године. Верзије е-књиге објављене су за прво, треће и четврто штампање; аудио-књига је објављена са другим штампањем, и поново објављена са четвртим. Књига је такође преведена на кинески језик и објављена у Пекингу 2010. године.
Књига је позитивно прихваћена од стране критичара. Џефри Розен, који је рецензирао књизу за Њујорк тајмс, био је изненађен ауторовим одступањем од традиционалних грађанско-либертаријанских ставова. Розен је истакао да Луис не подржава апсолутну заштиту новинара од кршења поверљивости са њиховим анонимним изворима, чак ни у ситуацијама које укључују кривична дела. Нет Хентоф је назвао књигу заносним и приступачним прегледом Првог амандмана. Часопис Kirkus Reviews оценио је књигу као одличан хронолошки приказ Првог амандмана, каснијег законодавства и судске праксе.
Ричард Х. Фалон Млађи је рецензирао књигу за Харвард магазин и окарактерисао Слободу за мисао коју мрзимо као јасну и задивљујућу позадинску едукацију о америчком законодавству о слободи говора. Фалон је похвалио аутореву способност да утка описе историјских догађаја у забавну причу. Робин Бламнер из новина St. Petersburg Times написала је да је Луис прикладно сумирао развој уставних заштита слободе говора и штампе у САД. Приметила је да књига снажно представља ауторово дивљење храбрим судијама који су помогли у развоју тумачења уставних заштита права на слободу изражавања као одбране од цензуре.